Jednom u tri, četiri meseca majka bi mi došla u posetu. Mi isprebijani, izobličeni, zaudaramo na skorenu krv… Proveo sam dve godine da se nisam okupao, ni ja ni drugovi, pa smo naučili kako tako da se operemo jednom maramicom natopljenom vodom…

Једном у три, четири месеца мајка би ми дошла у посету. Ми испребијани, изобличени, заударамо на скорену крв… Провео сам две године да се нисам окупао, ни ја ни другови, па смо научили како тако да се оперемо једном марамицом натопљеном водом…

Бивши председник Уругваја Хосе Мухика, звани Пепе, син је своје историје. Он је револуционар, антиглобалиста, фармер који са супругом и псом са три ноге живи на периферији Монтевидеа. Проглашен је за најсиромашнијег председника на свету јер се возио старом “бубом”, а целу своју плату давао је сиромашнима.

Ако се Пепе посматра изван материјалног света, онда је он најбогатији човек на свету јер је успео да своје страдање, дугогодишњу робију, претвори у добит за свој народ. А она се огледа у у томе што је Пепе као председник готово искоренио корупцију, покренуо привреду, обновио нацију, а онда се, са освојених 65 посто гласова на изборима, повукао. Јер његов начин живота је последица његових рана.

Почетком прошле недеље Пепе је стигао све до Дрине, где је у Андрићграду отворио први сајам књига на коме је представио и дело двојице својих сабораца из гериле и са робије Елутерија Фернандеза Ујдобра и Маурисија Росенкофа – “Сећања ћелијаша”.

– Износим оно што се десило тројици другова, међу којима сам био и ја, били смо у затвору када је на власт дошла диктатура. Та диктатура нас није изненадила јер годинама уназад осећали смо да Уругвај тоне у то. Као и Аргентина, која је до тад била пета привреда у свету, предњачила је у целој Латинској Америци, а моја земља имала је доходак сличан оном у Белгији. Историја нам показује да онај коме је било добро и који пропада много теже то подноси од оног који је сав свој век провео у сиромаштву.

У то време десила се револуција на Куби, то нам је била светла тачка, а с друге стране демократски изабране владе постајале су све репресивније. Стара социјалдемократска држава попустила је пред налетом репресивне државе. Тако смо почели да оснивамо тајне ћелије ради пружања отпора државном удару који смо наслућивали – описује Пепе почетке стварања урбане гериле у Уругвају.

Пепе је са друговима револуционарима упао у кућу уругвајског судије у којој су у били његов син и ћерка. Са пиштољем у руци Пепе им је наредио да дигну руке увис, а затим је на писаћој машини откуцао поруку за судију “да пази шта ради”… Много година касније судијин син гласаће на председничким изборима за Пепеа, уз образложење да је једини човек који стоји иза својих речи.

Изводе акције да дођу до оружја и новца којим организују покрет. Знају шта хоће, али ни не наслућују какав ће бити крај.

– Знамо куда хоћемо, куда идемо, међутим, не можемо знати како ће се све то завршили. Почели су нереди на улицама. У затвор је доспело неколико наших другова. Власт је све више ударала по синдикатима, смањивале су се јавне слободе, а одговор који је уследио из тих наших илегалних ћелија био је све јачи, снажнији. То је поделило уругвајско друштво, у коме је економија све мање излазила у сусрет сиромашнима и налазила се готово у целини у рукама пословних људи.

Људски живот постао је политички чинилац у Уругвају, имао је велику цену и та чињеница понекад је закочила нашу руку, а истини за вољу закочила је и руку војне репресије – каже Мухика, уз објашњење да свака слободарска идеја иде за тим да придобије поверење народа, пазећи да га не прегази терором.

Водило се рачуна да буде што мање насиља. Да је тако говори и податак да је тих година Пепе са друговима упао у кућу уругвајског судије у којој су у том тренутку боравили његов син и ћерка. Са пиштољем у руци Пепе им је наредио да дигну руке увис, смирено им је саопштио да не брину, да им се ништа неће десити, а затим је на писаћој машини откуцао поруку за судију “да пази шта ради”…

Много година касније судијин син гласаће на председничким изборима за Пепеа, уз образложење да је он једини човек који стоји иза својих речи.

– Деловали смо да буде што мање насиља, а нарочито да нема проливања крви. По томе смо се знатно разликовали од осталих у Латинској Америци. Због тога нас је власт врло трезвено и веома јасно описала не као герилце, већ као наоружане политичаре… И ухапсила нас је, око две хиљаде другова. Једне зоре, нас деветорицу извукли су из затвора и поделили нас у три групе, три тројке. Одведени смо у различите касарне где смо били изоловани једни од других.

Свакодневно смо мучени, пребијани, морени глађу и жеђу, трунули смо у ћелијама, у влази, мемли… У ствари, ми више нисмо били затвореници већ таоци које ће ликвидирати ако се било шта напољу деси. Ми бисмо страдали да наши другови на слободи предузму било какву акцију која се не уклапа у правила власти – описује Пепе године патње и самоће које су, парадоксално звучи, за њега биле најплодоносније:

– То су биле тешке, веома тешке године. Једном у три, четири месеца мајка би ми дошла у посету. Ми испребијани, изобличени, заударамо на скорену крв… Провео сам две године да се нисам окупао, ни ја ни другови, па смо научили како тако да се оперемо једном марамицом натопљеном водом… Те године научиле су ме да разговарам са оним кога носим у себи, причао сам са мравима, са зидовима, звездама… Самоћа која ми је наметнута натерала ме је да себи постављам питања, да размислим о свему и то је изменило моју личност.

Може се рећи да је то био најплодотворнији период мог живота у коме сам схватио да онај који се упушта у мењање света најмању цену коју плаћа за то јесте да оде на робију. Постављао сам себи питања: “Ти који сматраш да припадаш једној мисаоној струји, која себе описује као научни социјализам, ако си научник, знаш ли шта је човек? Шта је човека издваја као припадника животињског царства?” Мисли су се ројиле, али нисам могао да их проверим…

Кад сам изашао на слободу отишао сам директно код свог давнашњег пријатеља антрополога. Из разговора с њим схватио сам да је човек знатно сложенија звер јер има сећање, саосећање и културу. Стижем до закључка да је лакше променити материјалне односе у једном друшву него изменити културу једног друштва. Али ако се не промени култура, у суштини ништа се неће променити.

Пепе захваљује животу јер да није прошао кроз сва ограничења и одрицања, не би себи постављао питања која су га довела до просветљења.

– Ови скромни закључци, понизни закључци, проистекли из 12 година, шест месеци и недељу дана проведених по затворима, бунарима и рововима. Човек је врло жилава врста и може да направи чуда. Већина човечанства утеху пред понором метафизичке природе пронашла је у вери у Бога, неки лудаци попут мене нашли су утеху у остварењу сна о слободи.

Сви говоре о томе да је Уругвај нека врста чуда. Пепе тврди да то није његова нити је заслуга његових сабораца, већ његовог народа који је из историјских лекција научио да може заједно да се корача и са онима са којима је до јуче био супротстављен. И за крај, да све не звучи као романсирана прича о револуцији, на месту министра унутрашњих послова Уругваја и дан-данас је Мухикин герилац, брат по патњама са робије.

О ВУЧИЋУ: ОН БРИНЕ ЗА СВОЈ НАРОД

– Вучић брине о свом народу и брине за свој народ. Забринут је у коме смеру иде земља. С једне стране мора да негује економске и остале везе са Европом, али исто тако брине и да не изгуби пријатељство и односе са Русијом. Чак ми се чини да је то његова главна преокупација.

Легализацијом марихуане смо нелегалне послове извукли из руку криминалаца на светло дана. Свако може набавити дозу у апотеци, даје се месечна доза онима који се региструју, а ако неком треба више, знамо да му је онда потребан третман. Присилом се не постиже ништа

О “БРЕГЗИТУ”: ОДЛУКА ЋЕ БИТИ ОПОЗВАНА

– Не знам тачно шта ће бити са Европском унијом после “брегзита”, влада велика неизвесност. Али ја лично мислим да ће бити једна реакција унутар Велике Британије не би ли се та одлука опозвала. Пре свега због економских последица које се већ осећају.

О ИСИЛ-у: НЕ ВИДИМ КРАЈ ВЕРСКОМ НАСИЉУ

– Сиријски рат ће се како-тако завршити, то је сукоб који предуго траје. У неком тренутку сукоби ће стати, али нисам сигуран да ће то бити крај верском насиљу. Нетрпељивост се по том питању продубила, а за последицу има већ створену исламску државу.

О ЛЕГАЛИЗАЦИЈИ МАРИХУАНЕ: ИЗ КРИМИНАЛА НА СВЕТЛО ДАНА

– Све полицијске мере које су се у последњих стотину година спроводиле у борби против трговине дрогом само су увећале криминал, потрошњу и промет наркотика, а насиље је задоминирало друштвом. Легализацијом су ти нелегални послови извучени из руку криминалаца на светло дана. Свако може набавити дозу у апотеци, даје се месечна доза онима који се региструју, а ако неком треба више, знамо да му је онда потребан третман. Присилом се не постиже ништа.

О ИСТОПОЛНИМ БРАКОВИМА

– Геј бак је старији од света. Имали смо Јулија Цезара, Александра Великог, сви говоре да је то модерно, а та појава је старија од нас. Мучили бисмо људе да нисмо усвојили закон о истополним браковима.

О БАНКАМА И БАНКАРИМА: ТО СУ ЗЛОЧИНЦИ

– Све банке су пљачкашке. Оне држе планету у ропству и наносе велику штету становништву. Пљачкаши банака су само мали извршиоци које лако можемо да амнестирамо.

БИОГРАФИЈА УРБАНОГ ГЕРИЛЦА

Хосе Алберто Мухика Кордано рођен је 1935. године у главном граду Уругваја, Монтевидеу, у сиромашној породици. Средином 1960. године придружио се Тупамаросима, покрету националног ослобођења, инспирисан кубанском револуцијом.

Тупамароси су важили за радикално леву организацију у борби против репресивне власти у Уругвају. Почетне активности Тупамароса су биле пљачке банака и стрељачких клубова, да би набавили новац и оружје, да би се потом прешло на оружане обрачуне и отмице страних дипломата и службеника.

Мухика је неколико пута хапшен свог својих активности и осуђен је 1971. за убиство полицајца. Рањаван је, а два пута је побегао из затвора. У јуну 1973. године у Уругвају је изведен војни пуч и власт је преузела брутална војна диктатура, а Мухика је послат на дугогодишњу робију на којој је већи део казне провео у самици, а две године држан је на дну бунара.

Променом власти, Мухика је 1985. године амнестиран заједно са својим саборцима. Враћа се у политички живот Уругваја, постаје сенатор, министар пољопривреде, а марта 2010. побеђује на председничким изборима.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Aleksandar Vučić, Bregzit, Dragana Milenković, ispovest, Hoze Muhika