Pročitaj mi članak
(Адванце, Wshington Post, New York Times, Dawn News, BBC)
‘У Ираку је највећа грешка Стејт Дипартмент била то што је политички систем земље устројио на основу етно-религијске припадности, створио предуслове за секташке сукобе и поделе, а тиме маргинализовао секуларне странке и покрете’, изјавио је пре неколико дана за Њујорк Тајмс Adnan Pachachi, бивши министар спољних послова у влади Садама Хусеина, а данас лидер опозиционе странке Иракија.
Етно-религијска карта Ирака која је Вашингтону била темељ за Устав из 2003.
Adnan Pachachi, који је сунит, наглашава како су Сједињене Државе ‘одувек замишљале ирачко друштво као дубоко подијељено невидљивим секташким границама’. Бивши министар тврди како такав приступ био погрешан и за последицу је имао маргинализацију секуларних покрета и странака као што је Иракија. Рекавши како је ‘влада под великим утицајем религиозних и националистичких странака’, мислио је на премијера Нурија Ал Маликија који је на власти од 2006., а који је протеклих месеци у средишту полемика и мета насилних протеста ирачких сунита, који га као шиита оптужују ‘да земљом влада као тиранин’.
Након још једног од низа протеста у градовима са сунитском већином, прошле недјеље је Маликијева влада попустила и најавила реформе закона о бившим експонентима странке Ба’атх, која је владала земљом за време Садама Хусеина. Нури Ал-Малики је у Ираку проводио лустрацију (де-ба’атхизацију), на шта су сунити били посебно огорчени и приговарали му како немају иста права као шиитска већина.
Реформа закона која би требала бити усвојена у парламенту предвиђа да се бившим челницима огранака Ба’атх дозволи да учествују у раду јавних служби, те да се Федаијинима, бившим припадницима председничке гарде, за њихову службу додијели пензија. Из јавног живота ће бити искључени само они чланови странке Ба’атх који ће остати на ‘црној листи’ до краја ове године.
Када је представљан такозвани ‘Закон анти-Ба’атх’, заменик ирачког премијера, Салех ал Мутлак, је изјавио ‘како је из јавног живота искључио многе талентоване и вредне људе који су могли дати велики допринос својој домовини, а земља је тиме остала без значајног доприноса којега су могли пружити ‘. И сам Мутлак, сунит и бивши члан странке Ба’атх, није могао да учествује на парламентарним изборима 2010., без обзира на чињеницу што је, због критика упућених на рачун политике коју је тада водила влада, из странке избачен још 1977.
Такозвани ‘Закон о правди и одговорности’, усвојен 2003., био је део процеса де-баатхизације којега су након пада Садама Хусеина покренуле окупационе власти, а у циљу елиминације свих припадника бивше власти. Под покровитељством Вашингтона је истовремено написан и нови Устав који се темељио на етничким, вјерским и секташким поделама, а које су биле присутне у ирачком друштву.
Текст новог Устава је узроковао бројне полемике између централних власти у Багдаду и регионалних власти аутономне регије Курдистан на северу земље, а разлог неслагања су приходи од експлоатације нафте. По ‘обављеном послу’, амерички званичници у Ираку су схватили како је ‘чистка’ коју су провели над члановима странке Ба’атх дала велике овласти већинским шиитима који не крију своје симпатије према Ирану. Међу сунитском мањином, која је била већина у Садамовој влади, незадовољство је незаустављиво расло, све док крајем прошле године није експлодирало у отворену побуну против владе у Багдаду.
Доказ небриге Вашингтона за судбину Ирака је и почетно спонзорисање шиитских милиција, које су им помогле у сламању отпора група које су након окупације земље и даље пружале отпор. Потом је Стејт Дипартмент ‘променио мишљење’ и према замисли Давида Петреуса оформио оружане групе ‘сунитске буђење’ (Sunni Awakening Councils SAC), које је намеравао да употреби у борби против Ал-Каиде у Ираку. Међутим, припадници Петраеусових сунитских постројби су уместо поверене им задатке кренули у обрачун са шиитима.
Својом политиком су Сједињене Државе покренуле зачарани круг насиља који је свој врхунац достигао 2006., те које прети да сваког трена ескалира у свом најгорем могућем облику. Свакога дана се биљеже бомбашки и самоубилачки напади против шиитске заједнице, док с друге стране сунити оптужују премијера Маликија да се користи антитерористичким законима ‘само како би прогањао њихове представнике под изговором да помажу Ал-Каиду’.
‘Земљи између две реке’ (Еуфрата и Тигриса) и која се сматра колевком цивилизације, због погрешног приступа ‘ослободитеља’ данас прети нестанак. Наизглед уједињен, Ирак је подељен на три територијалне целине, у којима политичка елита и страни предузетници згрћу енормна богатства, али чији су народи све више удаљенији једни од других.
Ирачки Курдистан – политичко и привредни независна енклава у Ираку
Ирачки Курдистан је енклава која је политички и економски независна од Багдада и у којој се већ девет генерација говори само курдски, док је арапски резервисан за сатове веронауке. Вашингтон се потрудио да створи добре услове за све оне који желе остварити ‘амерички сан’ курдском нафтом. Ирачки Курдистан је, због изузетно малог пореског оптерећења за инвеститоре, постао пореска оаза и уносно тржиште енергената. Међутим, регија која настоји досећи ниво заљевских петро-монархија по питању људских права и слобода се угледала на своје узоре: Катар, Саудијску Арабију и Бахреин.
Данас је довољно погледати главни град покрајине, Ебрил, који се у само неколико година од села претворио у метрополу препуну луксузних хотела иу којем ће се ускоро изградити највећи комерцијални центар региону.
Наџаф – „шиитска Мека“
Шиитске провинције су се окренуле Ирану с којим јачају економске односе. У Наџаф су улице осветљене светиљкама на соларну енергију, хотели и паркиралишта ничу једно за другим, а на улазу у град упадају у очи натписи на којима стоји: ‘Добродошли у Наџафу, центар шиитског ходочашћа’.
Према подацима ирачке Посподарске коморе у Наџаф ће се ове године уложити 7 милијарди долара страног капитала. У ‘шиитској Меки’, коју је за време владавине Садама Хусеина ‘засенио’ ирански град Ком, налази се светилиште имама Алија којем рестауратори враћају пријашњи сјај. Ирански архитекти су за 600.000.000 $ обновили и утростручили површину најважнијег светог места у земљи, а које се сада простире на 56.000 квадратних метара.
Грађевински бум у Наџафу, којем су доказ многобројне дизалице у целом граду, прати и река ходочасника. Годишње џамију имама Алија посјети 2.000.000 ходочасника.
‘У Наџафу већина људи има могућност добре зараде и ово је град пример привредног успеха’, с поносом истиче први човек провинције, Аднан Зурфи, и додаје ‘како су регионалне власти спремне покренути низ програма које ће побољшати животне услове оних најпотребитијих’. На првом месту истиче пружање здравствених услуга и школовање.
Можда није наодмет напоменути како је Аднан Зурфи рођен у Деарборну, у Мичигену, и како је то можда разлог што није заборавио напоменути како ‘река туриста која иде ка имамовој џамији мора проћи кроз комерцијални центар у којем ће оставити свој новац’.
Багдад и сунитске покрајине живе у сталном страху од терора и оружаних сукоба
Нови Ирак међутим није донио ништа добра деловима земље са сунитском већином. У њима се одвијају етнички сукоби иза који стоје политичке ‘елите’ и стране силе. Осим новог амбасаде, америчке окупационе снаге су у Багдаду након десет година оставиле само цементне преграде на контролним пунктовима и војнике наоружане до зуба. Ко мора ићи у некада главни град целе земље, мора рачунати на бројна ограничења и забране ‘из безбедносних разлога’.
Роуте Ирисх, кодно име које повезује међународну ваздушну луку у Багдаду с сигурним деловима града, „Route Irish,“ – пут који повезује међународну ваздушну луку у Багдаду са сигурним деловима градаограђена је зидовима, на којима су камере и наоружани војници, а због неславног примата као једне од најопаснијих саобраћајница на свету, по њој снимљен истоимени филм, којега вреди погледати у истој мери као и овогодишњег добитника Оскара који описује талачку кризу у америчкој амбасади у Техерану; Арго.
Милијарде долара које су Сједињене Државе потрошиле како би Ирак ‘ослободили од тиранина Хуссеина’, у Багдаду се нигдје не примете. Главни град је лавиринт сачињен од безбедносних кордона, оклопних возила, војника, бодљикаве живе и зидова. Ирачани су приморани сатима чекати како би добили дозволу за пролаз на једном од контролних пунктова, а све како би се успели домоћи сигурнијих делова града. Космополитском Багдаду који има хиљадугодишњу историју, нажалост, прети нестанак.
