Pročitaj mi članakSituacija u Venecueli je na prelomnoj tački. Iako to nije njegova zadatak, Maduro s članovima Vrhovnog suda mora doneti odluku hoće li uhapsiti Huana Guaida ili će mu ostaviti odrešene ruke za daljnju destabilizaciju zemlje. Jučerašnji povratak opozicionog poslanika i samoproglašenog predsednika u zemlju se u medijima prikazao kao trijumf, a prema zapadnim medijima, dočekala ga je “oduševljena masa pristalica”. Koja masa? Gde?
Хуана Гуаиду је на терминалу ваздушне луке у Каракасу дочекало неколико стотина људи, а касније се појавио у малом парку у источном делу главног града на којем се може окупити једва неколико хиљада људи. Већина медија је успела прикрити ову чињеницу, док је Скај Њуз, грешком или зато што је камерман овог канала био на таквом месту, приказао “масовни скуп” од једва неколико хиљада присталица Гуаида у Каракасу, граду од два милиона људи.
До данас су утврђене све геополитичке позиције. Атлантски блок са Сједињеним Државама на челу, уз западноевропске вазале и сателите у другим деловима света су у корист либералног проамеричког самопроглашеног председника Хуана Гуаида.
Све земље које заговарају стварни мултиполарни свет, пре свега Русија, Кина, Иран, Турска и друге, подржавају легитимног председника Николаса Мадура. Још један див мултиполарности, Индија, заузима неутралан став и истиче то питање требају решити грађани Венецуеле без икакве спољне интервенције.
Ваља напоменути да се у случају Мадура ставови атлантиста и глобалиста, које су најбоље заступају Макрон и Меркел, подударају с Трамповим антикомунистичким идејама, иако о покушају изградње комунизма у пракси амерички председник може читати само у књигама. Но за Американце је и то довољно, што се види по тврдњама америчких новинара и политолога да су млада икона демократа Алеxандриа Окасио-Кортез и Берние Сандерс “радикална левица Сједињених Држава”.
Што се тиче Трампа, градити зид на граници с Мексиком и истодобно се позивати на оживљавање “Доктрине Монрое”, према којој је Латинска Америка америчко двориште је, благо речено, недоследно. Али то је Доналд Трамп и сви су се на то навикли.
Уопштено, Запад се у овом случају појављује консолидиран као у свим осталима “Обојеним револуцијама”, од украјинског “Мајдана” до “Арапског пролећа”, укључујући Сирију и све друге.
Све те “револуције” имају заједничку структуру. Почињу с критичном акумулацијом проблема у управљању земљом, а да уопште није важно је ли на њиховом челу ауторитарни диктатор или обични корумпирани званичник. Увек постоји довољно проблема у било којој земљи, а често их политичари не могу или не желе решити.
Друга ствар је како организирати и усмерити протестни потенцијал, пружити му спољну подршку, како повећати друштвени бес и на који симболички циљ га усмерити. У овој фази на сцену ступа геополитика. Глобалисти и атлантисти ситуацију користе у своју корист, док присталице мултиполарности у неким случајевима покушавају зауставити те процесе. Понекад, као што у Сирији, врло успешно.
Све је у Венецуели онако како је давно осмишљено. Мадуро је наследник Хуга Чавеза, који није био само каризматични вођа, већ и снажан противник светске хегемоније који је баштинио идеологију левичарског перонизма и геополитичког суверенитета, прилагођену Венецуели и модерном антиглобализму. Сам Мадуро наставља Чавезов посао, али не тако успешно и нема великог интереса за идеологију. Не може се носити с економском и друштвеном кризом у земљи. Назвати Мадура успешним политичарем није могуће чак ни уз сву антипатију према његовим противницима које подршку добивају од светског хегемона на издисају.
Међутим, Мадуро се и даље носи с америчким притиском и очајнички покушава задржати фокус на мултиполарност и унаточ притиску прозападних либерала се не одваја од идеје социјалне политике.
Последњих година су Русија и Кина пружиле Венецуели значајну финансијску подршку. Али то није било довољно. С друге стране, на полу опозиције не само да постоји успоредива и чак надмоћнија подршка Сједињених Држава и западноевропских земаља, него и идеологија, као и изврсно организацијско управљање темељено на класичним и успешним схемама “Обојених револуција”.
Мултиполарност још није достигланиво идеолошког поимања и дизајна, а компромиси с либерализмом у самој Русији, али делом у Кини и Ирану, не допуштају да се Мадуру пружи успешна идеолошка помоћ и промицање с његове стране успешног друштвеног и политичког управљања. Тек сада се осети та слаба страна мултиполарног клуба и срећа за Мадура је велики патриотски набој међу људима Венецуеле.
То је моћно погонско гориво за Мадурову машинерију чије су компоненте политичко наслеђе Чавеза, лојалност војске и подршка руралног становништва земље.
Ситуација је сада досегла критичну тачку. У врло кратко време ће бити одређено по којем ће се сценарију догађаји одвијати. Могу ли се локални проамерички либерали ослонити на атлантисте који су већ признали председника Хуана Гуаида и свргнути легитимно изабраног председника Мадура, као у случају бившег украјинског председника Јануковича, или ће Мадуро успети очувати власт, као што је случај с Башаром Ал-Асадом?
Због међусобне повезаности свих геополитичких процеса је овај исход посебно важан и не говоримо само о судбини Венецуеле, већ целе Латинске Америке и света.
Губитак атлантиста у Венецуели ће дефинитивно доказати њихову слабост и дати нови потицај мултиполарности, што ће утицати на друге зоне, на Европу, Блиски исток, Африку и на Пацифик. Ако успију свргнути Мадура, онда је све ово релативно,
Уз све то, колапс униполарног модела као целине је предодређен. Овде више говоримо о времену трајања процеса, који се може убрзати или одгодити, али се не може зауставити. Међутим, победа Мадура би значајно приближила смртни тренутак хегемона.
Што ће Мадуро учинити?
Има два примера – Јануковича и Асада. Јанукович је почео преговоре, веровао је побуњеницима и Западу. На крају је свргнут и сада је обични бегунац којег храни и штити Русија.
Асад је одговорио језику силе. Губио је у првој фази, али је уз помоћ разумне геополитике, ослањајући се на Русију и Иран, као и промишљеном стратегијом односа с Турском и Курдима, уз потпуно занемаривање атлантистичких и исламистичких захтева, касније из крвавог рата изашао као победник.
Јанукович је изабрао кукавичлук и пораз, а Асад тежак и крвав, али херојски пут до победе. Сиријски исламисти су преслика венецуеланских прозападних либерала. И једни и други су терористичке мреже које следе наредбе из иностранства. Асад је то схватио. Је ли Мадуро довољно свестан да разумије да ово није крај?
Ускоро ћемо открити то је Мадуро. Је ли беспомоћни и тврдоглави корумпирани службеник или носилац пламена велике континенталне јужноамеричке револуције у духу Чавеза? Преговори с либералима и марионетама Запада су увек губитак времена и шанси за преживљавање. Они не поштују никакве споразуме и уговоре, што се видело у ноћи с 22. на 23. фебруара (вељаче) у Кијеву, када се није осушила ни тинта потписа на споразуму о мирном решењу кризе, а неонацисти с Мајдана су провели државни удар. Сада само остаје нада да ће Мадуро тренутну ситуацију моћи адекватно тумачити у светлу геополитичких закона. Мадуро остаје у земљи, а Хуану Гуаиду остаје море, бескрајно плаветнило којим ће се докопати обала Америке или Европе. Само се чека Мадурова заповест.
Свако одлагање може бити контрапродуктивно. Рубио, Пенс и Болтон су уверили Трампа да ће промена владе у Венецуели бити једноставна и брза операција. Када се то није догодило у данима након Гуаидовог “самопроглашења” и признања Сједињених Држава, Трампова администрација је увела још више економских санкција за Венецуелу, с експлицитном и најављеном намером да омете економију земље. Били су тако сигурни да ће патња венецуеланског народа довести до побуне против Мадура.
Када ни то није успело, припремили су следећу фазу свог плана с присилним уласком “хуманитарне помоћи” преко границе с Колумбијом, Бразилом и Карибима. “Интервенцијска тројка”, Рубио, Пенс и Болтон, коју је савјетовао ратни злочинац Елиот Абрамс, уверила је Трампа да ће у том тренутку остварити свој циљ. Мислили су да ће народ Венецуеле, када на камионима и бродовима види знак УСАИД, подивљати и да ће се војска уплашити и подредити се Гуаиду и његовим америчким шефовима.
Нису успели испровоцирати нужно крвопролиће како би оправдали војну интервенцију, а владе Колумбије и Бразила су одбиле дати допуштење за кориштење њихових територија за инвазију на Венецуелу. Стотињак војника ниског ранга је дезертирало и побегло у Бразил или Колумбију, али то није ништа, јер су потребне хиљаде, можда и десетак хиљада да се организује устанак против Мадура.
Ипак, сви знамо да амерички председник не воли губити. Међутим, он је арогантно и с претераним поверењем све своје “наде” уложио у венецуеланску опозицију, која ниже неуспех за неуспехом.
Изгледа да стратегија Трампа и Рубија, Пенсеа и Болтона нема повратка, а ако се Гуаид никада не успе наметнути као “председник” Венецуеле, уз контролу над институцијама земље и подршком оружаних снага, хоће ли Трамп признати Николаса Мадура за председника и укинути санкције? Или ће прибећи војној интервенцији у Венецуели како би помео Мадура и његове сараднике, што би вероватно резултирало с још једним крвавим ратом са Сједињеним Државама као агресором, узрокујући уништење земље, хаос и дестабилизацију у региону с дуготрајном оружаним сукобом с безброј мртвих?
Или ће прихватити неуспех, или ће ићи рат. За Трампа нема другог избора. Зато је једино решење да “америчке ослободиоце” у Венецуели нико не треба и да их нико не чека. Као што смо рекли, Мадуро би само требао поручити Врховном суду правде да ради свој посао, али да га одради брзо и ефикасно.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
