Pročitaj mi članakIntervju sa Bernarom Liganom
Катехон: Свештеник, избоден током мисе, масовна убиства, бомбашки напади – Француска је шокирана политичким и верским насиљем. Да ли је, могуће направити поређење са „црном деценијом“ у Алжиру деведесетих година?
Бернард Лиган: Не, јер су током „црне деценије“ алжирски исламисти покушали да преузму власт, да би све у Магребу преврнули наглавачке. Радило се о грађанском рату. Као прво, у Француској ми нисмо у рату, и није коректно овде примењивати тај термин. Рат – то је оно што се дешава у Сирији, или у Ираку, док је у Француској, у ствари, присутна само терористичка претња у умереном облику, пошто земља наставља да живи нормалан живот. Друго, исламисти немају за циљ да преузму власт. Ризик би настао у случају да настану зоне, ван контроле централне власти, у којима би, у некој наредној фази, они покушали да створе калифат.
Катехон: Алжирски режим је војним средствима угушио исламистичку побуну у земљи. Да ли би Француска требало да крене истим путем?
Бернард Лиган: И опет – не. Полицијске мере би биле сасвим довољне да се избегне већина претњи. Проблем је у томе што наши политичари не користе правни арсенал који им нуди Устав. Они се не боје исламизма и тероризма, већ реакција које могу да прате будуће терористичке нападе услед растуће забринутости становништва. Они схватају да ће они бити одговорни: а који би иначе био разлог пооштравања «велике замене» – («grand remplacement» – теорије, према којој се популација Европе намерно замењује афричком – коментар уредника), зашто подстицати комунитаризам, зашто се помири са Салафистима из предграђа, зашто укинути границе, зашто кажњавати жандармерију, зашто у моралном и војном смислу разоружати земљу, зашто толико дуго одбијати да се обелодани – ко је непријатељ?
Катехон: Француска је организовала и организује војну интервенцију у Африци у оквиру борбе против тероризма. Да ли те операције доносе напредак у борби против исламског тероризма на афричком континенту?
Бернард Лиган: И да и не. Да, зато што француско војно присуство омета исламистичке терористичке аранжмане, не – јер сам узрок тиме није отклоњен. Свеукупна ситуација у Сахелу је врло контроверзна: наше снаге се ефикасно боре против банди, али се у исто време, наша дипломатија понаша превише љубазно према земљама Залива, које финансирају Салафизам.
Катехон: Да ли учешће Француске војним деловањем погоршава ситуацију са терористичким претњама?
Бернард Лиган: Одбијање да се ступи у борбу против тероризма значило би пристанак на његово трпљење. Мислим да би то питање требало формулисати другачије: да ли је Француска радила у прилог тероризма низом интервенција или својим ставом, у односу на исто? А ја бих на то одговорио да су апсурдна интервенција, усмерена против пуковника Гадафија и глупа политика против Асада уствари испровоцирале терористичка жаришта.
Катехон: У Африци делују Даеш (терористичка организација која је забрањена у Русији) и њени саучесници. Да ли постоји могућност да континет потоне у «цивилизацијски рат»?
Бернар Лиган: У целој западној Африци, тренутно се води прави рат између ислама, укорењеног у локалним традицијама, и ислама у универзалистичком и револуционарном смислу, донетом из арапских земаља. Овај други вид ислама је, према неким проценама, успео да приволи између 20 и 40% муслимана из земаља Западне Африке.
Дакле, савремени афрички џихад се односи само на муслимане, обзиром да ми (за сада) немамо опозицију муслиманског и хришћанског фронта, осим неких периферија (Нигерија, Кенија и Централна Афричка Република). Феномен који видимо – представља покушај да присталице ислама извезеним из арапских земаља, преузму контролу над афричким муслиманским становништвом. За ове последње, традиционални западно -афрички ислам треба „очистити“, јер са становишта вахабија он представља јерес и девијацију. Очишћење је могуће само кроз повратак Курану и одустајање од сваке људске традиције, која према дефиницији загађује божанске поруке. Према вахабијама, потребно је борити се против свега што није прописано Кураном.
Данас се вахабијске норме отворено показују: зар, подела према половима, нови погребни обреди, ноћна молитва (тахаџуд) и молитва, најраспрострањенија међу муслиманима – са прекрштеним рукама – све ово до сад није било заступљено на југу Сахаре. Чак и на улицама сада се могу видети саудијски имами, Катари и Пакистанци који објашљавају афричком становништву, да је њихова неразвијеност узрокована чињеницом да њихова влада имитира Запад. Пут напретка и ослобођење се тако постижу путем њиховог свргавања, као и кроз одрицање од вредности грешника и прихватања истинског ислама.
