Pročitaj mi članak
Фото: Ројтерс
Европска унија једном годишње доноси извештај о напредовању земаља кандидата на њиховом путу у чланство. Овај подухват изгубио је у међувремену суштински значај за све државе кандидате, а посебно за Србију. Због своје унутрашње кризе која доводи у питање нормално функционисање Уније, она на неодређено дуги рок неће примати нове државе чланице. Државе кандидати остају блокиране у изборима стратегија развоја управо чврстим везивањем за Унију, која тренутно не може да помогне ни себи самој.
Отвара се питање сврхе целог посла у ситуацији када његов основни циљ, чланство државе у Унији, напросто ишчезава. У губљењу сврховитог значења целог подухвата, може се, најзад, поставити и питање – какав би био сличан извештај за саму Унију.
Кризно управљање је на граници легалности, пошто његови основни инструменти пате од два главна недостатка. Прво, инструменти уговорног карактера (Уговор о европском стабилизационом механизму и, пре свега, Уговор о стабилности), иако су ступили на снагу, на граници су и легалности и легитимности пошто су фомулисани на неуобичајен начин, без учешћа свих држава, па и оних које су предмет ригорозне фискалне контроле. Они делују већ другу годину као мере ванредног стања иако оно није (нити је могло бити) уведено. Друго, примена кризних механизама који проистичу из ових уговора задире у надлежности држава које важећим Лисабонским уговором нису пренете на ниво Уније. То се, пре свега, односи на области економске политике. Овакавим начином антикризног деловања Унија установљује паралелни систем правила, уз занемаривање редовног, што знатно угрожава начела владавине права и демократског управљања.
Заједничка спољна и безбедносна политика током 2015. испољила је знатне слабости настале због разлика у интересима и доминацији већих чланица. Санкције уведене Русији прошле године све више оптерећују земље извознице и инвеститоре. У њима расте незадовољство пословне заједнице према оваквим мерама. У оквирима безбедносне политике Унија је и ове године манифествовала своју реактивну природу. Њен посебан глас је непрепознатљив у борби против тзв. Исламске државе. Француска је, рецимо, своја борбена средства употребила, и то прилично ефикасно и прецизно, тек после скорашњег терористичког напада у Паризу. Надаље, у питању пријема Косова у Унеско, Унија није имала заједнички став, а њене државе чланице гласале су различито о овој ствари. У области енергетске безбедности ова година бележи још један издвојени пројекат Северног тока између Немачке и Русије. Тиме је удаљавање од заједничке енергетске политике још јаче.
Унутрашња безбедност (политике виза, азила, имиграције и управљања спољном границом) подручје је највећег подбачаја ЕУ. Реч је о области која је деценимајама полагано развијана, најпре као сарадња држава чланица, а потом и као заједничка политика Уније. Она се просто самоурушила пред искушењем великог избегличког таласа, и то за кратко време. Уместо заједничке политике на основу општеобавезујућих норми и процедура посредством заједничких органа, дошло је до ретроградног процеса државне узурпације одлучивања. За неколико месеци Унија је премрежена унутрашњим зидовима и жилет-оградама. Правила даблинских декларација и шенгенског споразума крше се једностраним одлукама држава. Оне, осим тога, нису биле у стању да се договоре ни о расподели квота пријема.
Политика проширења је у постојећим кризним приликама фактички стављена у заграде. Истовремено, према земљама кандидатима процес стабилизације и придруживања спроводи се као да у Унији нема никаквих унутрашњих промена. Једина видљива разлика садржана је у умножавању неписаних политичких услова за позитивну оцену о напретку. Ти услови су по дефиницији нетранспарентни. Штавише, закључењем два нова споразума о стабилизацији и придруживању, са Украјином прошле године и са Косовом ове године, овај инструмент (ССП) се и формално релативизује.
Могућност отцепљења/искључења постала је реална у текућој години. Искључење Грчке из еврозоне све до последњих превремних избора било је прилично изгледно. Тешкоће ове земље да изађе у сусрет захтевима пакета помоћи оставља ово питање отвореним. Са становишта унутрашњих способности реформи много је занимљивији случај изласка Велике Британије. Видљиво је да Британија захтева велико смањење што искључивих што подељених надлежности Уније, негде до нивоа заједничког тржишта, како би одустала од најављеног референдума о изласку. С друге стране, Немачка је склона додатном „продубљењу“ надлежнсти Уније, посебно у фискалној области. Ова суштинска стратешка дилема је, дакле, отворена.
Извор: Политика – др Бошко Мијатовић (економиста), проф. др. Слободан Самарџић (политиколог)
