Pročitaj mi članak
Изузетно сложена ситуација на Блиском истоку и „своја игра“ таквих утицајних држава какве су Иран и Израел довели су до тога да се данас Турска нашла упетљана у чвор супротности који ће тешко моћи да се распетља уколико се буде тежило претварању те земље у регионални центар моћи са доминацијом, а да се за то као полуга искористи криза у Сирији.
Како би обавезало сиријске побуњенике на дуг за будућност, рачунајући да их временом претвори у срж режима који ће управљати, турско руководство је учинило све. При том у самој Турској политички режим постаје све жешћи. Нема прекида у прогону официра у предмету „Ергенекон“, који је започет још 2008.године. 330 официра и генерала је бачено у затворе по оптужницама да припремају државни преврат. Настављају се прогони медија. „Комитет за заштиту новинара“, који има седиште у Њујорку, јавља: „Анкара води једну од највећих, у најновијој историји, кампања за прогон штампе. По турским затворима лежи више новинара, него и у једној другој земљи на свету…“
Зато позиви званичне Анкаре за интервенцију у Сирији све чешће наилазе на протест. Намере Р. Ердогана да хаос који је изазвало „арапско пролеће“ искористи за избацивање Турске на владајуће позиције у региону у друштву не наилазе на потребан одзив.
Не тако давно односи са Сиријом су били срж турске блискоисточне политике. Бурно се развијала билатерална трговина, укинуте су визе. Р.Ердоган и Б.Асад су заједно ишли на годишњи одмор. Али, под утицајем пројекта Велики Блиски Исток, Анкара је 2011.године направила оштар заокрет.
Данас се све што се дешава у Сирији сваљује на Турску као све теже бреме. Осим великих трошкова за подршку побуњеницима турске власти су биле принуђене да на своју територију приме преко 100 хиљада сиријских избеглица, што их до сада кошта 300 милиона долара. Али ни то није оно најгоре. Најважније је питање, на које за сада нема одговора, о томе на коју ће страну терористичка интернационала, која се данас бави Сиријом пошто се у њу пребацила из Северне Африке, усмерити оштрицу свог удара. Размишљајући о томе шта може да се деси са њиховом земљом када се заврши криза у Сирији политичари из Анкаре имају довољно разлога да осећају узнемиреност. Јер размештање ракета НАТО-а „Петриот“ у Турској за „слуге Алаха“ представља још једну „црвену мараму“.
Сада проблем размештаја на турској територији система „Петриот“ добија нову димензију. Почетком фебруара код амбасаде САД у Анкари је дошло до терористичког напада, за који је одговорност преузела левоекстремистичка организација „Револуционарни народни фронт – Партија ослобођења“. Та организација се декларише да подржава Б. Асада, а експлозија код америчке амбасаде није њена прва акција. Овога пута је у експлозији погинуо чувар амбасаде и рањено је неколико случајних пролазника, али је на телу бомбаша-самоубице било толико експлозива да је њиме могла да се дигне у ваздух цела двоспратница.
Бивши амбасадор САД у Турској Рос Вилсон сматра да су организатори терористичког акта 1.фебруара изразили протест против турско-америчке политике према Сирији. „Успешан напад на америчку амбасаду је требало да затекне неспремне турску владу и безбедносне снаге и да компромитује САД које, по увреженом мишљењу, у борби против Башара Асада манипулишу Ердоганом и његовом владом“ – пише Рос Вилсон.
Треба да се присетимо и да су у тренутку заоштравања ситуације у Сирији хиљаде турских грађана излазиле не улице протестујући против политике своје владе. У октобру 2012.године када је турски парламент санкционисао војне операције против суседне земље, Цариград је био запљуснут демонстрацијама против рата. Чим маса екстремиста пребегне из Сирије у Турску и достигне критичан број, мешајући се при том са курдским ратницима и формирајући за државу рушилачки „терористички коктел“ расположење против НАТО-а и против Америке ће се без имало сумње још више појачати.
А целу ситуацију ће још више заоштрити појава турских алавита којих, по проценама, у Турској има између 15 и 20 милиона,односно они представљају скоро четвртину становништва те земље. За разлику од Курда, алавистичка заједница Турске нема намеру да гради своју државу, већ само захтева равноправност са сунитском већином. Међутим, турски алавити нису изгубили осећај за крвну везу са сиријским алавитима, те нису сасвим у стању да се умешају у политичке планове турске владе. А при новом заоштравању ситуације у тој ће се средини наћи снаге које ће бити спремне да иступе на страни Дамаска.
Али највећа брига Анкаре остаје раст оружане активности Радничке партије Курдистана – главне и организационе снаге Курда са Блиског Истока. За турске Курде одбијање Дамска да врши централизовану контролу територија са сиријским Курдима је постало пример који њих надахњује. Сиријска армија је отишла из курдских места, остављајући им право потпуног самоуправљања и формирања својих безбедносних структура. Курди су то схватили као корак према формирању сопствене државе заједно са ирачким Курдима.
Радикализација турског дела Курдистана у тим условима постаје неизбежна, и она већ постоји. Курдски борци систематски врше нападе на турска војна лица, чиновништво, отимају представнике правног система. Међу турским Курдима расте утицај Партије демократског савеза, огранка Радничке партије Курдистана , са базом у Сирији.
* * *
Стабилност Блиског Истока се никада није могла посматрати одвојено од међуконфесионалних и међуетничког света тог региона. Ту не могу руку под руку да иду потпуни мир и игра Анкаре на страни радикално-екстремистичких снага „арапског пролећа“.
Побуна у Сирији, раздувана уз помоћ Турске, не може да се ограничи на територију само једне земље, она је у стању да дестабилизује и саму Турску. Данас Анкара ради заједно са „приручним“ краљевинама Персијског залива, врло чврсто повезаним са спољнополитичким курсом Вашингтона. Међутим, међународна одговорност Турске као државе која треба да формира систем у геополитици Западне Азије, је много већа него одговорност нафтних монархија Залива. Да ли ће Турска бити у стању да се понесе са таквим својим положајем?
(Фонд стратешке културе, фото: Ројтерс, АП)
