Pročitaj mi članak
(Кристофер Кларк)
У пролеће 2011. био сам баш усред писања поглавља о италијанско-турском рату из 1911, а он је почео онда када је Краљевина Италија извршила инвазију отоманске територије која је сада позната под именом Либије.
Тај, данас скоро потпуно заборављени, рат био је први у коме су летели италијански авиони за извиђање непријатељске територије, давање сигнала сопственим артиљеријским батеријама, као и за бацање бомби – како из авиона, тако и из дирижабала. Једва сам почео писање тог поглавља – кад су дошле прве вести о поновним ваздушним ударима по Либији, и новински наслови се испунили оним истим именима – Триполи, Бенгази, Сирте, Тобрук, Завија, Мисрата – баш као и у новинама из 1911. године. Необичне су биле те подударности – али, шта су то оне значиле? Одговор није нимало јасан. Сукоб из 2011. је био у основи различит од свог претходника. Италијанско-турски рат 1911. је за собом повукао ланац опортунистичких напада на отоманску југоисточну Европу, који су постали познати под именом Први балкански рат – а он је збрисао геополитичке равнотеже које су омогућавале ограничавање локалних сукоба. То је била прекретница (једна од многих) на путу у рат који ће прво обухватити целу Европу, а затим и велики део света.
Било је, а и остало, мало разлога за претпоставку да ће они ваздушни удари из 2011. за собом повући тако страшне последице. Историја се не понавља – него – како је то запазио Марк Твен – понекада се римује. Шта значе те риме? Оне могу чак и бити само симптоми једне културе опседнуте годишњицама и успоменама. Али, не треба да искључимо могућност да такви тренуци историјског “већ виђеног“ (deja vu) откривају и истинске сличности између два различита временска тренутка.
Помоћне јединице Прве аустралијске дивизије пролазе дашчаном стазом у близини Хохе (Hooge) у Ипру. Photograph: Frank Hurley/Getty Images
Такве сличности су се у последње време нагомилале. Већ је постало општеприхваћено да свет све више подсећа на свет из 1914. године. Оставивши иза себе биполарну стабилност Хладног рата, боримо се да схватимо смисао система који постаје све мултиполарнији, мутнији и непредвидљивији. Као и у 1914, години, једна сила у успону се суочава са уморним (али не и неопходно слабијим) хегемоном. Кризе неконтролисано бесне у стратешки осетљивим регионима света – у неке, као што је то недавна пат позиција око острвља Сенкаку (Senkaku islands) на западном Пацифику, умешани су и интереси великих сила. Нико ко са становишта раног 21. века следи ток летње кризе из 1914. не може да не запази савремене одјеке. Онда је то почело нападом групе самоубилачких бомбаша на поворку аутомобила. Иза сарајевског насиља се налазила организација са култом саможртвовања, смрти и освете; али – та организација је била расута по ћелијама преко разних граница; она није ником полагала рачуне, а њене везе са било којом сувереном владом су биле индиректне, скривене.
Чак и цела ова гужва око Викиликса, шпијунаже (WikiLeaks, espionage) и кинеских сајбер-напада (Chinese cyber-attacks) има своје парњаке из почетка 20 века: тако је спољна политика Француске била пред рат компромитована услед циљаног обавештајног цурења са виших нивоа; Британци су били забринути због руске шпијунаже у Централној Азији, а у рано лето 1914. један шпијун у амбасади Русије у Лондону је извештавао Берлин о најновијим поморским преговорима између Британије и Русије. Међутим, најскандалознији случај од свих је био случај пуковника Алфреда Редла, који се уздигао до положаја шефа аустријске контрашпијунаже, али је сам био руски агент и Русе је снабдевао најквалитетнијим војно-обавештајним подацима, све док није био ухапшен и наведен да изврши самоубиство у мају 1913. године.
Да ли то историја покушава да нам нешто каже, а ако је то тако – онда шта?
У лето 2008, после краткотрајног рата између Русије и Грузије око Јужне Осетије, руски амбасадор при НАТО, Дмитриј Рогозин, тврдио је да у драми која се одвија на Кавказу назире репризу јулске кризе из 1914. године. Чак је и изазио наду да председник Грузије, Михаил Саакашвили (кога је он сматрао за агресора у том сукобу), неће ући у историју као “нови Гаврило Принцип“ – мислећи тако на младог босанског Србина, Гаврила Принципа, који је 28. јуна 1914. убио аустријског престолонаследника и његову жену. [Питао се] Да је Грузија успела да придобије подршку НАТО-а, да ли се не би исто догодило?
Те црне слутње се нису обистинле. НАТО је одлучио да није паметно да се придружи усијаној глави грузијског председника. После једне ограничене америчке поморске демонстрације у Црном мору, криза је замрла. Грузија није била Србија са почетка 20. века, НАТО није био царска Русија, а Саакашвили није био Гаврило Принцип. Рогозинов покушај да прикачи садашњицу на ону искривљену аналогију није био истински покушај историјски засноване прогнозе, него упозорење Западу да се не меша у тај конфликт, а био је како историјски нетачан, тако и интерпретативно испразан.
Али, чак и у информисанијим и мање манипулативним рукама од његових, историјске аналогије се опиру недвосмисленим тумачењима.
Проблем је само делом у томе што подударност прошлости са садашњицом никада није савршена – па чак ни приближна. Фундаменталнији проблем је у томе што је значење прошлих догађаја исто тако недохватљиво – а и отворено за дебате – као и њихово значење у садашњости. Узмите само случај данашње Кине као аналогије империјалној Немачкој из 1914. године – што се често и тврди?
Болничари преносе рањеника у безбедност у близини Бусинге (Boesinghe), 1. августа 1917, током треће Ипарске битке. Фото: IWM/Getty Images
Па, чак и да одлучимо да је тако, какве поуке можемо извући из те паралеле? Ако прихватимо гледиште да је агресивност Немачке била та која је на првом месту започела Први светски рат (first world war), онда можемо закључити да САД треба да заузму чврсто држање према садашњим кинеским захтевима и боцкањима. Али – ако у рату 1914-1918. видимо (како и ја видим) последицу интеракција између више сила, свака од којих је била вољна да прибегне насиљу ради подршке својим интересима, онда би требало да закључимо да нам је потребно да замислимо боље начине како бисмо укључили и нове велике силе и међународни систем. У најмању руку, 1914. година остаје (као што је то била и председнику Џону Ф. Кенедију током Кубанске ракетне кризе 1963. године) упозорење о томе до које мере међународна политика може ићи у погрешном правцу – и то још и како брзо, и са како страшним последицама.
Ипак остаје важно да се критички односимо према манипулативним или редуктним схватањима прошлости – онда када се оне користе као подршка данашњим политичким циљевима.
Прибегавање историји даје највише плодова и увида онда када схватамо и прихватамо да нам дискусије о прошлости не могу бити коначне – баш као што би требало да буду и оне о садашњости. Историја је, како је рекао Цицерон, “велики учитељ [јавног, политичког] живота“. Пошто смо слепи за будућност – друге нам нема. Али, она је и ексцентрични учитељ.
Мудрост историје нам не долази у облику готових пакета поука, него као пророчанства о чијем значају за наше садашње компликоване ситуације тек треба да нагађамо.
Кристофер Кларк је професор модерне европске историје Универзитета у Кембриџу и члан Колеџа св. Катарине (St Catharine’s College). Аутор је књиге: The Sleepwalkers: how Europe went to war in 1914 (Месечари: како је Европа кренула у рат 1914).
(stanjestvari.wordpress)
