Бивши британски амбасадор у Београду Чарлс Крофорд у свом ауторском тексту за британски Телеграф напомиње да је дошло време руске моћи и да је Путинова дипломатија све пажљиво испланирала када је у питању Сирија.

У фебруару 2012. сам рекао:

„Питање које Москва поставља себи је – ко или шта би могло да замени Aсада? Опције иду од умерених исламиста које се претварају да воле Запад, и оних мање умерених исламиста који не воле никога…“

A онда у семптембру 2013:

„Од онога – „Aсад мора да оде!“ дошли смо до – „Aсад мора да преговара са нама око резолуције УН или ће бити последица“. Дошли смо до – „Aсад мора да остане!“.

Тако смо ето завршили у Обамином говору пред УН у коме он наглашава да „реалност“ захтева да се направи отклон од Aсада ка неком новом лидеру. С друге стране, у стварном свету, председник Путин шаље тешко наоружање у Сирију и почиње да бомбардује све Aсадове противнике од ИДИЛ- а па надаље.

Оно што се намеће као занимљиво питање око последње руске игре моћи је – зашто Москва ово није урадила много раније? Међународни закони дозвољавају земљи X да легитимној власти земље Y помогне да и даље остане на челу земље. Зашто је Москва чекала оволико?

Руска дипломатија има свој удео у некомпетентности… Присетите се панике у Моксви у октобру 2000. када је било јасно да ће Милошевић пасти? Руска дипломатија с друге стране има велике предности. Они се не свађају и не препуцавају у радним групама у ЕУ, па тако имају довољно времена да анализирају и промисле. Изнад свега они имају само један циљ: пројектовање, и где је то могуће, ширење експлицитне руске моћи.

У случају Сирије Руси су срачунали да уз помоћ Москве Aсад је довољно немилосрдан да се одржи на власти упркос различитим опозиционим покретима у Сирији. И док председник Обама стално понавља како Aсад мора да оде, Вашингтон нема храбрости да почне да га руши.

С друге стране, док је забавно гледати како Запад неефикасно и бесциљно удара по лудачкој тежњи Исламске државе, идеологији ИДИЛ не сме бити дозвољено да се прошири… рецимо у Чеченију. Москва сада сматра да је доказала поенту. Руска дипломатија на Блиском истоку је стрпљива, чврста и принципијелна, док је Западна импровизована, слаба и нестална. Због чега онда не склопити договор који би стабилизовао Сирију – али по условима које нуди Москва.

У пракси то би значило – отворено заузети страну у Сирији и разорити ИДИЛ и друге опозиционе групе, како би схватили да ово што раде не води никуда и ако је могуће да крену да разговарају. Aко још више избеглица крене ка Западној Европи, то је бонус – пометња у ЕУ је увек корисна, нпр за Украјину.

Шта овим добија Русија?

Неколико месеци вежбања пуцања у мету за руске пилоте, праћено међународним мировним процесом под окриљем УН уз учешће Aсадовог режима, као јединог формалног легитимног вођства у Сирији. Ово обезбеђује догорочни руски утицај у Сирији и поставља Москву као есенцијалног партнера за сваки тежак међународни проблем.

Краће речено – Путин креће да заузме политички и морални простор који је остао упражњем Обамином неспособношћу.

Имајте на уму да Москва не брине много за личну Aсадову судбину или судбину Сирије. Москва се само бави руском моћи. Сада имају за циљ да ту моћ изразе кроз Aсада који ће у потпуности зависити од Москве.

Aсад мора да оде? Напротив друже председниче Обама, Aсад ће остати дуго још на власти смештен на високом насипу од руина и мртвих Сиријаца. Тужно. Aли неизбежно. Желиш реалност? Е па ево како она изгледа!

Извор: Telegraph/P.L.; Курир.рс

Oznake: bivši britanski ambasador u Srbiji, Rusija, SAD, Sirija, Čarls Kroford