Pročitaj mi članak"Biće gadno. Radi se o parama, a živci su tanki“, piše nemačka štampa o proračunu prema kom Britanija pre izlaska iz EU treba da plati sto milijardi evra.
Да ли ће то бити тачка коначног раздора, питају медији, а преноси Дојче веле.
Колико кошта развод? Када Велика Британија напусти Европску унију, за њом ће остати цех, огромна сума коју још треба уплатити у пензиони фонд службеника бриселске бирократије, у фондове на које се Лондон обавезао те као залог за заједничке дугове. До сада су рачунџије у Бриселу баратале са 60 милијарди евра, али су – како се прича, на иницијативу Немачке и Француске – сада срачунали поново и дошли до целих сто милијарди евра. Поређења ради, Британија је као једна од боље стојећих чланица ЕУ у европски буџет за 2015. годину уплатила 11 милијарди евра више него што је из њега узела. Испада да Брегзит кошта колико и деветогодишње чланство у ЕУ.
У питању је наравно максимални захтев са којим ће преговарачи из Брисела изаћи пред своје колеге из Лондона. Ако до преговора уопште дође, то јест. За сада је став премијерке Терезе Меј да нема говора о уплаћивању толиких пара. Осим тога, она тражи да се најпре испреговара будући трговински аранжман између Острва и Континента, па да се тек онда прича о условима разлаза. Та јој жеља, по свему судећи, неће бити испуњена. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и немачка канцеларка Ангела Меркел јасно су рекли: прво развод и алиментација, онда прича о будућем односу.
Могуће је додуше да на ванредним изборима у јуну торијевци под руководством Терезе Меј однесу убедљиву изборну победу па да она у Доњем дому у Вестминстерској палати окупи више умерених посланика који ће бити за такозвани меки Брегзит. Тада би ЕУ могла да добије паре – можда не све, али свакако већи део. Уколико се Британци одлуче да буду тврди, веома је могуће да се током две године колико је предвиђено за преговоре не договори баш ништа. У том би случају Уједињено Краљевство 29. марта 2019. године аутоматски престало да буде чланица ЕУ. Осталих 27 земаља би остало без својих пара, али би Лондон остао без споразума о слободној трговини.
„Сада ће бити гадно. Ради се о парама, а живци су танки“, пише Бадишес тагблат (Баден-Баден). „Обе стране блефирају на велико, међусобно се оптужују, користе психолошке трикове. Важно би било да се преговори припреме и воде у миру. Нажалост, изгледа да преговарачки партнери томе нису дорасли.“
„Тереза Меј хоће да, наспрам трошкова одласка, на други тас стави права која ће држављани ЕУ убудуће имати у Великој Британији“, пише Фленсбургер тагеблат. „Међу немачким дипломатама у Лондону се чује да је Меј расписала превремене изборе јер полако постаје свесна високе цене коју ће Уједињено Краљевство морати да плати. Жели да има мандат за компромисе и тражи подршку у борби против мрзитеља Европе из своје конзервативне странке. Али преговарачки покер распирује антиевропско расположење у британском становништву.“
Полако – кажу у Ноје оснабрикер цајтунгу. „Свако ко се икада цењкао зна да се почиње максималним захтевима, астрономским сумама, како би се отворио тактички простор. ЕУ нема интереса да економски ојади Велику Британију. Британци не могу без европског тржишта. Па ипак, рачун за Брегзит могао би да буде тачка раздора. Европски уговори предвиђају свега две године за преговоре. То није довољно. (…) Британци, истина, прете да ће отићи без плаћања. Такво кршење уговора било би катастрофа са енормним последицама по обе стране – политичким и економским. Према анкетама расте број противника Брегзита, којима је већ мука од свега. Шта ако се расположење промени тако да већина Британаца ипак пожели да остане у ЕУ?“
„Раширено је виђење да се влада у Даунинг стриту раскомотила, да живи у Брегзит-Ла-Ла-Ланду, да игнорише димензије овог подухвата“, пише конзервативни Велт (Берлин). „Или да су у Лондону заиста раскрављени у илузији да ће преосталих 27 чланица ЕУ све поклонити Краљевству јер је тако неопходно. То се неће десити – од самита ЕУ посвећеног Брегзиту у суботу Тереза Меј то има и написмено. Па ипак, премијерка непоколебљиво вози земљу ка литици. Са немиром се јавља питање: шта хоће Меј?“
А шта хоће ЕУ, пита се Рајн цајтунг (Кобленц). Лист примећује да 27 земаља ЕУ у овој ствари говори једним гласом, што у последње време није уобичајено. „ЕУ кроји пројекцију заједничког непријатеља како би збила редове и заплашила друге чланице које евентуално сумњају у чланство у ЕУ. Њих треба одвратити од саме помисли да крену британским стопама.“
