Прочитај ми чланак
фото: АП
Ове недеље је председник Обама је успео да добије и 34. глас за свој нуклеарни споразум са Ираном. Глас сенатора Барбаеа Микулски гарантује да ће договор преживети одбацивање од стране Конгреса.
Чињеница је да ће договор бити пoтврђен и поред великих противљења, што представља по речима Асошиејт Преса “значајну Обамину победу”, а то је нешто што нико пре пар месеци није могао да предвиди.
Треба се запитати колико још тих победа наша земља може издржи. Председник и његове присталице, наравно, ће рећи да је њихова спољна политика побољшала свет.
„Као и Џорџ Бушу Бил Клинтон”, пише на пример Гидеон Роуз, „Обама ће свом наследнику оставити свеобухватну агенду за спољну политику и националну позицију снаге у бољем стању него када је Обама ушао у председничку канцеларију.”
Уместо да покуша да предвиди како ће се ствари изгледати када Обама напусти председничку канцеларију, Обама се бави размишљањем о апстракцијама као што је наша „агенда спољне политике“ и „национална позиција моћи“. Зашто се не испитају стварни резултати Обамине политике јер сада они егзистирају пред нашим очима у стварном свету? Ако то урадимо, можемо добити резултат који се разликује од Гидеонових закључака. Субјективно, председник можда покушава да на миран начин интегрише недемократске режиме у либерални међународни пордак. Објективно, међутим, резултат Обамине спољне политике је да су амерички противници ојачали. Ово је, по свом понашању и последицама таквог понашања, анти-америчка Бела Кућа.
Не мисли се да су председник или Демократска странка анти-амерички ни по идеологији, ни по реторици или намерама. Ипак, нето ефекат акција председника Обаме је да је анти–американизам ојачао и да је постао јаван и да то постаје јако озбиљно и упозоравајуће. Иран је очигледан пример. Ни Обама не може да га игнорише..
Како је иранска „позиција снаге“ утицала на Белу Кућу?
У 2009. години, када је режим у Ирану био суочен са највећим изазовима, председник је ћутао. У 2011. и 2013., када је позвао да се делује против Сирије најближег савезника режима у Ирану, председник није учинио ништа. Зашто? Говори у прилог студентима који су протестовали, подршка сиријским побуњеницима, позиви да се Башар ал-Асад казни за кршење црвених линија, које је председник Обама сам исцтрао, угрозили су нуклеарне преговоре са Ираном.
Исход тих преговора је био договор на основу кога су Иранци пристали да суспендују неке елементе својих нуклеарних истраживања за отприлике десет година, у замену за милијарде долара након укидања санкција. Тако је фундаменталистичка теократија Ирана, чији су лидери певали „Смрт Америци“ и чији је идентитет заснован на револуционарном изазову усмереном ка Америци и Израелу добила подршку као (квази) члан „међународне заједнице“ а и добила је неопходну инфузију готовог новца.
Иранско руководство је ојачало, иранска економија је ојачала, а иранске паравојне формације и терористички огранци су активни и ојачани у Ираку, Сирији, Либану, Јемену, а све је пратила нада наше администрације да ће доћи до либерализације иранског режима. Сада, на карју поменуте деценије, Иран је и даље у стању да произведе атомску бомбу. Иран је и даље моћан, опасан. Колико ће бити јак анти-американизам у Ирану када произведе атомску бомбу?
Куба није светска сила, али …
Куба не представља тако важну светску силу као што је Иран, али је, такође, настала из анти-америчког преврата. Идеологија тог преврата је анти-америчка, анти-капиталистичка и анти-либерална, а његова елита дуго се држала критичког курса према Америци.
Трговински ембарго Америке није склонио Кастра са власти али ипак изражава америчко противљење природи власти на Куби. Одмрзавањем односа са Кубом председник Обама одбацује традиционални морално амбивалентни став у замену за … шта тачно? Истина је да Америка добија мање од отварања према Куби него од попуштања затегнутости у односима са Ираном.
Америка, као светска суперсила, може да приушти себи да буде великодушна када се ради о сметњи као што је Куба. Али то не значи да се треба упуштати у фантазије да ће пружање економских и дипломатских подстицаја оронулој комунистичкој забити – Куби, донети позитивне последице као што су слобода и демократија, као и и побољшање политичког статуса кубанског народа. Нити би се требало држати идеје да ће трговање са Кубанцима одобровољити Кубанце.
Америка тргује са Кином већ деценијама. Кинези су и данас неслободни као што су то били и оног дана када је Епл (Apple ) изградио своју прву фабрику у Кини. Кина, заиста, постаје све моћнија, њен утицај све већи, њена спремност да се конфронтира са Америком је јјача и отворенија него некада. Како ће Куба изгледати када се тргујући са Америком наоружа?
Кина и Русија
Куба може да буде неважна, за сада, али Русија није. Русија је у више наврата је одбацила жељу председника Обаме за „ресетовање“ односа, определила се за историјски ревизионизам и територијалну експанзију. Владимир Путин поседује глобалну пропагнадну мрежу преко које напада, клевета, и инспирише мржњу према Америци. Путин поседује и Грузију, Крим, велики део источне Украјине, а поседује и огромне нуклеарне ресурсе.
Балтичке државе се плаше следећег Путиновог потеза, обзиром да његови бомабардери лете близу њихових граница и обзиром да распоређује трупе да се боре са сиријском војском. Моћна база из које лансира своје идеолошке и паравојне нападе ка Западу није смањена већ се шири. Заиста, величина територије која се изјашњава као анти-америчка знатно је повећана од када је председник Обаме ступио на дужност.
Кина је, такође, изградила низ острва да би потврдила своја своја територијална потраживања у Јужном кинеском мору, Исламска Држава управља западним провинцијама онога што је некада био Ирак, Либија је потпала под власт исламских милиција, а талибани су повратили територију на југу Авганистана. Свако проширење анти-америчке сфере доноси нове регруте у разним непријатељским фракцијама, јача уверење наших непријатеља „да су на победничкој страни историје”, разбуктава њихову жељу да шире даље своју моћ,што повећава ризик од нестабилности и терора.
„Људска бића“, написао је Џејмс Брнам 1941.“, као појединци или у групама, ће покушати да остваре различите циљеве као што су, моћ, комфор, мир, храна, привилегије, сигурност, слобода, и тако даље. Они ће предузмати кораке да остваре те циљеве на начин како они виде да ће те циљеве остварити.
„Па ипак,“ искуство нас учи да се не дешава само то да циљеви нису постигнути, већ и да су ефекати предузетих корака често веома другачији у односу на жељени циљ и мотивацију због којих су ти кораци и предузети”.
Искуство није Обаму научило ничему. Следећа администрација неће моћи да гради своју политику на темељима Обамине администрације. Она ће морати да покуша да поврати територију коју је ова анти-америчка Бела Кућа је изгубила.
извор: freebeacon.com –
Обрада и превод за Србин.инфо: С. Јанковић
