Прочитај ми чланакИсторија је искуство односа између људи и држава. Лош је политичар који не користи тај драгоцени ресурс. Но, у нашем европском дому, у последње време ми видимо само такве политичаре.
Европске земље имају богату историју ратова, вероломних напада једни на друге, пљачки, отимање територија. Све без изузетка државе садашње ЕУ на овај или онај начин учествовали су у ратовима или су ратовали у савезима једни против других. Притом, ти савези су се прилично брзо распадали, стварали су се нови – у зависности од ситуације и тренутних интереса сваке појединачне државе. То су успешно чинили прво Британија, а касније и Вашингтон, који су главни кривци у најстрашнијем рату у историји човечанства.
Андреј Родионов
После Првог светског рата, који је у суштини био одраз кризе европске цивилизације, истовремено нестале су Руска и Османска империја – што је било велико достигнуће Француске, Британије и САД у њиховом успону моћи. Немачка, као виновник рата, принуђена је да прихвати услове мировног споразума у Версају, па се нашла, такође, у тешком положају: огромна ратна одштета и економске санкције од стране земаља-победница, као и велика економска криза започета 1929.г., нанели су велику штету немачкој привреди. Немци, вредан и развијен народ, трпели су сиромаштво, незапосленост и социјалну неравноправност, што је и довело до раста популарности радикалних националистичких партија. Осим тога Јапан и Италија нису добили очекиване резултате од победе у рату јер скоро све колоније и њихова тржишта остали су у рукама главних колонијалних држава: Француске, Британије и САД. На основу изложеног очекивала се радикална промена политичке карте света, што се ускоро и догодило.
Почетком 30-х година Немачка је напустила Лигу Нација – увела је општу војну обавезу и отпочела је брз раст своје војне моћи. Уз попустљивост европских држава и Лиге Нација 1936. почела је локална агресија немачких трупа на суседне територије. Нелојалан међусобан однос европских земаља (очигледан пример је Минхенски споразум 1938.) и покушаји да профитирају из другог плана од потеза Немачке (Пољска је активно учествовала у комадању Чехословачке), нажалост, уобичајена је ствар у међусобним политичким односима европских земаља, довели су до приближавања рата. У покушају да умире агресора, и користећи измишљени фактор комунистичке опасности, Француска и Британија, уз прећутну сагласност САД, чинили су све веће уступке Немачкој, усмеравајући Хитлера на исток. На предлог СССР да потпишу тространи споразум са Француском и Британијом, у случају немачке агресије, а после њиховог одбијања, Москва је потписала са Берлином споразум о ненападању, назван Рибентроп-Молотов. Савремени политичари, у покушају да фалсификују историју, као узрок рата наводе управо овај споразум, што је апсолутна глупост, јер су управо Француска и Британија фактички принудили Москву да потпише тај пакт.
Покушаји фалсификовања историје представљају покушај сакривања сопствених грешака и промашаја. У Европи и САД на разне начине умањују заслуге СССР у борби против нацизма, иако многи схватају да је управо СССР имао највећу улогу победи над нацизмом, приносећи милионске жртве за победу. Током рата у СССР је мобилисано 25 милиона људи. Источно од Урала су евакуисана најважнија предузећа, па је 70% тенкова за фронт произведено је управо тамо. Совјетски солдати су носили су униформе од сибирских крзна; и зато су луке на Далеком истоку, током рата, радиле пуном паром. Огромни допринос су допринеле и остале републике тадашњег СССР-а.
У савременој Русији сећају се помоћи САД и Британије преко програма о Зајму и најму (Ленд-лиз). Руси нису заборавили подвиг британских и америчких морнара, који су се пробијали до совјетских лука преко северног Атлантика, пилота који су учествовали у пребацивању борбених авиона за СССР, који су се производили у фабрикама у САД и Канади. Нажалост, за одређене пословне кругове то је био само уносан бизнис, и Други фронт у Европи је отворен и зато прилично касно, тек онда када је свима постало јасно да Немачка губи рат.
У првим послератним годинама СССР је знатно помогао земљама Источне Европе – брзо су обновили привреду и почели су убрзано да развијају енергетику и транспортну мрежу. Избегли су и опасност од послератне глади, па је чак и Румунија, која је активно учествовала са својом војском у агресији на Совjетски савез, добила бесповратну помоћ од 33 хиљаде тона различитих метала, 120 хиљада тона кокса и угља, 300 хиљада тона житарица, 2 хиљаде камиона, 18 ратних и 23 трговачка брода, као и 15 хиљада вагона. Такође, половина Варшаве је изграђена од совјетског грађевинског материјала. СССР је 1947. спасао Пољску од последица суше. Током 1948-1950. СССР је дао Пољској бесповратне кредите у износу од 2,2 милијарде долара. Док су се 1945. још водиле борбе на територији Мађарске СССР је пружио бесповратну помоћ тој држави од 200 хиљада тона кокса и других руда, 4 хиљаде тона обојених метала, 30 хиљада тона памука, 15 хиљада тона шећера и соли, 700 камиона и обновио је на десетине друмских и железничких мостова у земљи. Не треба ни заборавити да је на стотине фабрика и предузећа СССР изградио у Бугарској и Словачкој одмах након завршетка Другог светског рата, иако су током самог рата те земље биле савезнице Хитлерове Немачке.
Истовремено САД су користећи тешку послератну ситуацију у западној Европи успели су да је економски и политички потпуно потчине. Овде треба истаћи једну чињеницу везану за Немачку. САД и Британија су планирали да поделе Немачку на неколико зависних држава, да је потпуно лише војно-индустријског потенцијала и да ослабе немачки народ. И само чврст став Москве спасио је Немачку од најгорег сценарија. И све то, без обзира на злочине које је Немачка починила у СССР – потпуно је збрисала 1710 градова, 70 хиљада села, 32 хиљаде индустријских предузећа, 65 хиљада километара железничке мреже, убивши и трајно осакативши на десетине милиона људи!
Изучавајући материјале и документе из 30-х година прошлог века, и пратећи садашње догађаје, намеће се очигледан је закључак – да нас историја ничему није научила!
