Pročitaj mi članakU toku je totalna korporatizacija sveta, kao na zalasku Rimske imperije, što je iskušenje za hrišćansko dostignuće čovečanstva – ličnost, koja se ni na koga i ni na šta neće moći osloniti osim na sebe samu
Nacionalna država korodira. O tome se više i ne raspravlja. Spore se oko toga šta će je zameniti. Jedni veruju svetska vlada, drugi civilizacije, treći – region-države. Nacionalna država zaista odlazi, ali još uvek je snažna i ne dozvoljava nikome da zauzme njeno mesto. Ona ostaje, no gubi svoju nacionalnu formu. Da zameni nacionalnu državu dolazi korporacija-država.
Nije reč o pretvaranju korporacija u državu, ni o korporativnoj državi kao u Italiji dvadesetih godina prošlog veka ili Nemačkoj između 1933. i 1945. Reč je o principijelno novom, i, verovatno, čudovišnom fenomenu koji se savremenicima može učiniti ništa manje strašnim od „novih monarhija“ XV veka stanovnicima poznog srednjovekovnog socijuma. Korporacija-država nije budućnost, već sadašnjost. Ona je ovde, samo je mi jednostavno ne vidimo od napuklog oklopa nacionalne države koji koristi.
Globalizacija, kao što je poznato, predstavlja takav proces proizvodnje i razmene u kojem se, zahvaljujući prevlasti informacionih faktora nad materijalnim, kapital pretvara u elektronski signal, slobodan od svih ograničenja lokalnog i državnog nivoa: prostornih, materijalnih, socijalnih. Ovo je, prema Zigmundu Baumanu, pobeda vremena nad prostorom, to jest, onih koji kontrolišu vreme (kapital) nad onima koji kontrolišu prostor (državu).
Globalizacija je zamenila mesta važnim i manje važnim nivoima prethodne epohe: državni i lokalni nivo su otišli u drugi plan, a globalni i regionalni izašli u prvi. Makroregionalizacija savremenog sveta ima dva aspekta. Prvi je formiranje nadnacionalnih ekonomskih i političkih struktura tipa Evropske unije ili Severnoameričke zone slobodne trgovine (NAFTA). Drugi, i mnogo važniji, je pojava, već početkom 1990. godine, fenomena koji je poznati japanski menadžer i publicista, autor nekoliko ekonomskih bestselera Keniči Omae u knjizi karakterističnog naslova Kraj nacionalne države: uspon regionalnih ekonomija iz 1995. godine nazvao „region-državom“ ili „region-ekonomijom“.
Po mišljenju Keniči Omaea, upravo region-ekonomija, a ne država koja je u opadanju, predstavlja prirodnu poslovnu jedinicu globalne informacione ekonomije, pri čemu, nezavisno od toga da li se region-ekonomija nalazi unutar granica ove ili one države, u kojima postoji kao ekonomska autonomna celina (Silikonska dolina u SAD, anglomeracija San-Paulo u Brazilu, Sutoken i Kansaj u Japanu, Sverna Italija, Baden-Virtemberg i tako dalje) ili je raspoređena sa obe strane granice ili čak granica (Rusijon – Langedok – Katalonija; Penang – Medan – Phuket; Singapur – Džohor – ostrva Rijau). Region-ekonomija rešava probleme korišćenjem globalnih resursa; u većoj meri je povezana sa drugim region-ekonomijama nego sa svojom zemljom.
Funkcionisanje region-ekonomije određeno je pre svega ekonomskim, a ne političkim ili socijalnim imperativima. Region-ekonomija je jedinica potražnje i potrošnje, i ništa više od toga. Zbog toga broj stanovnika ne treba da bude veći od dvadeset miliona (inače neće biti obezbeđeno jedinstvo građana kao potrošača – svi moraju biti relativno bogati), ali i ne manji od pet miliona (da bi se obezbedila ekonomičnost usluga, osobito onih koje su važne za efektivno učešće u globalnoj ekonomiji). Na taj način, globalna ekonomija ne predstavlja jedinstveno tkanje, već mrežu od više stotina čvornih tačaka povezanih, pre svega, među sobom. Ona kao da lebdi nad svetom sa njegovim nacionalnim državama do kojih joj nimalo nije nije stalo.
Ono što je Omae nazvao „region-država“ Filip Bobit zove „tržište-država“ (market-state), koja dolazi da zameni nacionalnu državu. Ako su imperativi poslednje nosili političko-ekonomski karakter, a od 1945. do 1975. godine još i socijalni, onda su imperativi i smisao života region-state ili market-state pre svega ekonomski, a tek potom politički i još manjem stepenu socijalni. Suštinski, i jedan i drugi oblik predstavljaju desocijalizaciju, denacionalizaciju, a u izvesnom smislu i deteritorijalizaciju države.
I, ako region-država još uvek čuva crte teritorijalne države, a zajedno sa njima i, u određenom stepenu, karakteristike socijalne i – u većoj meri – političke države, onda „tržište-država“ ove karakteristike, suštinski, gubi. „Region-država“ na taj način predstavlja – prelaznu formu ka strukturi, zaista adekvatnoj Pax Globalica – „tržištu-državi“. Ipak, poslednja predstavlja suštinu ovog procesa i zato je pravilnije govoriti o tržišnoj državnosti. Konkretnu istorijsku formu, odgovarajuću globalnom tržištu i tržišnoj državnosti, zovem – „korporacija-država“ (corporation-state).
Korporacija-država je mehanizam čiji ciljevi i funkcionisanje nose pre svega ekonomski karakter, to jest, usmeren je na smanjenje troškova. Saglasno tome oni zahtevaju minimizaciju političkih i socijalnih rashoda – od svođenja na minimum socijalnih davanja, karakterističnih za države, do uklanjanja ekonomski suvišnog stanovništva, nerentabilnog sa ekonomske (korporativno-državne) tačke gledišta (od uskraćivanja stanovništvu „zajedničkog kolača“ do, faktički, njegovog isključenja iz realnog života).
Kada se najvažnijom za državu proglasi ekonomska konkurentnost na globalnom nivou, njene socijalne i nacionalne komponente mogu se zaboraviti – država počinje da se ponaša kao korporacija u kojoj je sve opredeljeno ekonomskom efikasnošću: „preživljavaju najjači“ i „ništa lično“.
Nacionalna država, naravno, neadekvatna je u svetu neoliberalne globalizacije. Ona ne samo da je iracionalna sa ove (neoliberalne) tačke gledišta, već i slabo konkurentna pošto je opterećena socijalnim obavezama prema stanovništvu. U industrijskoj epohi ispunjavanje ovih funkcija nije dobročinstvo već imperativ.
Prvo, industrijska proizvodnja zahteva postojanje masovne radničke i srednje klase. Drugo, industrijska epoha je epoha u kojoj se sukobljavaju vojno-industrijski kompleksi, to jest nacije u celini – otuda su neophodne socijalno-političke mere za obezbeđivanje jedinstva nacije. Treće, postojanje sistemskog antikapitalizma (SSSR) tokom industrijske epohe, koji logično proističe iz prirode kapitalizma, suprotstavljanje dva sveta, nateralo je buržoasku državu da prihvati oblik koji uopšte nije karakterističan za njenu prirodu, koji joj protivreči – welfare nation state, to jest da postane država opšteg blagostanja.
Globalna informaciona postindustrijska ekonomija, zbog svog naučno-tehničkog nivoa i mogućnosti premeštanja industrijske proizvodnje na Jug, nema potrebu za brojnom srednjom i radničkom klasom. Epoha borbe za hegemoniju se završila, kapitalistički sistem ima svog hegemona – SAD (od 1980-tih godina – Globalnu Ameriku). SSSR je prestao da postoji. Ne treba nikoga prehranjivati i miriti.
Dakle, korporacija-država je takav administrativno-ekonomski kompleks koji, budući da je formalno državni aparat, igra samostalnu i odlučujuću ulogu u datoj zemlji; koji u isto vreme stavlja interese te zemlje u zavisnost od ekonomskih organa (korporativnih) ili, u krajnjoj liniji, razmatra prve kroz prizmu drugih; koji je iz sopstvenih interesa privatizovao funkcije vlasti karakteristične za državu kao instituciju (privatizacija vlasti-sile) i u isto vreme se odrekao (ili ih značajno smanjio) ispunjavanja velikog dela socijalnih dužnosti i funkcija karakterističnih za državu.
Unutrašnji princip organizacije korporacije-države je – klan. Upravo klan, a ne pojedinac, kao u nacionalnoj državi, predstavlja socijalnu jedinicu korporacije-države.
Nacionalna država se ne pretvara odmah u korporaciju-državu. Prvo se transformiše u državu-korporaciju, da tako kažem, denacionalizuje se, privatizuje. Kako je primetio jedan od lidera meksičkih seljaka u Čijapasu, „u kabareu globalizacije“ država počinje da se bavi striptizom i na kraju predstave na njoj ostaje samo ono što je krajnje neophodno – kontrola nad stanovništvom. Nacionalne vlade prestaju da budu i nacionalne i vlade, pretvarajući se u spoljašnje administrativne organe korporacija.
U toku je totalna korporatizacija sveta, što spolja gledano, veoma podseća na poslednje vekove Rimske imperije i XIV–XV vek u Zapadnoj Evropi. XXI vek će biti vek različitih korporacija („-država“) – različitih po poreklu, formi, snazi, ali istovetnih po suštini. I to će predstavljati ozbiljno iskušenje za takvo hrišćansko dostignuće čovečanstva – kao što je ličnost, koja se ni na koga i ni na šta neće moći osloniti, osim na sebe samu, i nužno će morati da se pretvori u korporaciju u jednom licu.
Upravo korporativnost (nedržavnost, a i antidržavnost) čini korporaciju-državu gotovo idealnom strukturom i formom za globalnu kriminalnu ekonomiju, a tačnije, samo – globalnu ekonomiju. Na kraju, granice između kriminalnih i pravnih zona su principijelno ukinute: „profit iznad svega“.
Korporacija-država se nalazi ne samo s one strane dobra i zla, već i s one strane zakona i zločina. To je principijelno novi fenomen (postburžoaski i postcivilizacijski istovremeno), ne samo sa tačke gledišta državnosti, već i ekonomije, prava i morala. U korporaciji-državi vrši se odabir i određenog socijalnog, antropološkog tipa, određenog ljudskog materijala.
Rečeno, ipak, ne znači da je država gotovo iščezla. Proces marketizacije/korporativizacije države još se nije završio – moguća su i obrnuta kretanja. Prvo, u nacionalnoj državi, osobito u njenom jezgru, postoji još mnogo snage za otpor. Posebno ako postoji moćna socijalna tradicija, čiji koreni sežu ne samo u novo doba, već i u srednjovekovlje (srednjovekovni korporativizam je bio principijelno drugačiji od poznokapitalističkog – socijalni, a ne ekonomski, i, da ih ne bi mešali, pravilnije je govoriti o korporativnosti). I što su ti koreni snažniji, sporije teče proces odumiranja nation-state i njenog pretvaranja u corporation-state kroz state-corporation. U azijskim društvima prepreke na putu desocijalizacije predstavljaju lokalne kolektivističke tradicije i korporacije.
Drugo, nation-state predstavlja takav omotač i takav resurs koji će, u međusobnoj borbi, iskoristiti korporacije-države koje postoje unutar nje. I upravo na stanovništvo nacionalnih država oni prebacuju svoje probleme.
Treće, očuvanje fasade nacionalne države omogućava da se prikrije pljačkaška suština korporativno-kriminalne države, da se korporativno-kriminalni konflikti i interesi predstave kao nacionalno-državni: „Gde pametan čovek krije kamenčić? Među kamenčićima na morskoj obali“. Tim pre što se korporacija-država formalno prostire na istoj teritoriji kao i nacionalna država, kao sveukupnost komponenti njenih struktura i ispoljava se, pre svega, kao zbir, a ne kao celina, i zato će njen potencijal uvek biti slabiji od nacionalne države. Preostalu moć celine koja slabi, snagu sinergijskog delovanja, korporacija-država, slično osi-jahaču (čitajte Život insekata Žana Anri Fabera) može da crpi samo od nacionalne države, od njenog stanovništva.
Konflikti u novoj epohi će se produžiti tokom određenog vremena u staroj formi i pod starim znamenjima, i tek kada zastare, a novi agenti konačno stanu na noge, nastupiće brave new world korporacija-država i postaviće se zadatak spasavanja od države uopšte. Upravo u tom smeru, suprotno od onoga kako su se razvijale strukture vlasti u Zapadnoj Evropi tokom „dugog XVI veka“ (1453–1648. godine), razvija se sada država koja je prešla svoj vrhunac – formu i fazu nacionalne države.
Korporacija-država ima mnogo obeležja koja je približavaju ranim kapitalističkim (kako državama, tako i strukturama tipa Britanske istočnoindijske kompanije) i pretkapitalističkim vladajućim strukturama. Put ka njima je – put „nazad u budućnost“ ili „napred u prošlost“. Verovatno će korporacija-država preći svoj put od nacionalne države do nedržavnih oblika vlasti brže nego što su se kneževine XV–XVI veka pretvorile u nacionalne države. Razume se, ako ništa ne preokrene ili deformiše ovaj „progres“. Jer, mi govorimo o sistemima i evoluciji, no postoji još subjekata i revolucija, postoji borba koja je, kako je tačno primetio Heraklit, „otac svega“. Ko ili šta može zaustaviti korporaciju-državu – „mladića“ koji krupnim koracima grabi napred?
Neoliberalizmu se mogu suprotstaviti konzervativizam i marksizam; sociopatologiji „heroja“ korporacije-države – solidarnost; parakriminalnom kolektivizmu i klanovima – individualizam. Da li je uspeh garantovan? Ne, nikako. Ali to ne znači da treba radosno prihvatati progres koji vas gura nazad, potiskuje. „Ovo nije moj progres“, – kaže Kandid, glavni junak Puževa na padini Strugackih – „na mene će se on spotaknuti“. I, stiskajući skalpel, odlazi u Šumu. Uzgred, ne kažem da ceo tok istorije tokom narednih trideset-četrdeset godina može biti izmenjen uplitanjem sila i stihija mnogo moćnijih od korporacija-država, ali to je druga tema.
Dve varijante budućnosti
Glavnu varijantu budućnosti predlažu oni koji, u okvirima globalne agende, teže da svet pretvore u prostor koji je dobro kontrolisan iz nekoliko centara u Severnom Atlantiku i, moguće, Istočnom Pacifiku, prostor u kome su izbrisane civilizacijske, nacionalne i kulturno-istorijske razlike; u kome su čvrsto fiksirani, u određenim zonama, monopoli na visoku tehnologiju, informacije i resurse, a u drugim na sirovinsku specijalizaciju i siromaštvo. No, da bi postao globalan i odgovarao zamislima svojih konstruktora, savremeni svet mora da pretrpi ozbiljne promene – pre svega broj stanovništva se mora smanjiti za 80-90%. Na koji način planiraju da to postignu – drugo je pitanje.
Uporedo sa tendencijom globalizacije razvija se i druga tendencija – raspad globalnog sistema na makroregionalne blokove iza kojih se – o tome pišu čak i u štampi – naziru imperije iz prošlosti: imperija Karla Velikog, Britanska, Osmanska; neoimperijalne obrise dobijaju i SAD i Kina. Jasno je da raspad jedinstvenog sveta neće biti jednostavan – u svetu je suviše malo resursa i suviše mnogo protivrečnosti.
Jasno je, takođe, da nezavisno od toga koja će varijanta „kratke istorije budućnosti“ pobediti – globalno-liberalna ili deglobalno-antiliberalna, priroda, forma organizacije i stila upravljanja novog vladajućeg sloja biće kvalitativno drugačija, kao što će i socijalni sistem biti drugačiji nego što je današnji.
Haos u periodu 1980-2000. godine zahvatio je ne samo finansijsku sferu. On je uništio ne samo realnu ekonomiju, nacionalnu državu i politiku, već i – što je posebno važno – sferu svesti. Neoliberalna revolucija je unela neravnotežu u svest ljudi. Alternativa i otpor globalnom haosu mogu postati (delimično već postaju) centri postglobalne kristalizacije vlasti i bogatstva, koji po svom obimu nisu globalni i koji u isto vreme, teritorijalno i demografski, prevazilaze nacionalnu državu koja se seli u prošlost.
Kako preživeti (minimum) i pobediti (maksimum) u svetu koji se ruši? Kako se suprotstaviti onima u čijima je rukama vlast, imovina, informacija i viševekovno iskustvo uspešnih svetskih igara i svetskog upravljanja, tj. moćno organizaciono oružje[1]? Organizacionom oružju se može suprotstaviti samo savršenije organizaciono oružje. Osobito ako uzmemo u obzir da organizacioni „hiperboloidi inženjera globalizacije“ postaju sve manje adekvatni savremenom svetu koji se nalazi u bifurkacionoj tački.
Bifurkaciona tačka je onaj trenutak kada je sistem „u maksimumu“ (razume se, u okvirima širokog ali ipak postojećeg koridora mogućnosti), i kada je dovoljan pritisak, ne jak, ali u pravom smeru – i inercija kretanja postaje nepovratna. Upravo u tačkama bifurkacije, u kratkom istorijskom momentu, nevelika grupa dobro organizovanih ljudi, koji bolje od drugih poznaju i shvataju tok istorije, sposobna je da osedla njene zakone i iskoristi ih u borbi za budućnost, suštinski – da konstruiše tu budućnost u skladu sa svojim smislovima, vrednostima i interesima, sposobna da nadmaši veću istorijsku masu i usmeri tok istorije.
Ali za to je neophodna odgovarajuća vlasno-organizaciona (u HH veku su govorili: državno-politička) forma. Takva forma, sa jedne strane, mora istovremeno biti sposobna da se suprotstavi globalizaciji, zaustavljajući je ispred njenih vrata, a zatim, okrenuvši se, ne dozvoli da se talasi globalnog „progresa“ sklope nad njom; s druge strane, da ume da se odupre drugim makro-regionalnim blokovima na koje se raspao svet, koristeći ih kao saveznike u otporu globalizaciji.
Takva forma se može videti u tvorevini koja je nalik imperiji, imperopodobnoj tvorevini (IPO). Ne treba se plašiti prvog dela kovanice „impero“. Nije reč o restauraciji imperije: ništa se u istoriji ne može restaurirati, a vreme imperija je prošlo. Reč je o nečem drugom: o unitarnoj nadnacionalnoj tvorevini, koja kombinuje vertikalno-hijerarhijske i mrežne principe organizacije i koja istovremeno predstavlja superkoncern i superdržavu.
Unutrašnje jezgro IPO treba da postane organizacija tipa nekadašnjih redova – istorijsko iskustvo pokazuje da su upravo organizacije ovog tipa bile najuspešnije u svetskoj borbi za vlast, informaciju i resurse, u globalnom upravljanju. Bez postojanja takvih struktura ne treba sedati sa svetski kartaški sto – iskustvo SSSR je pokazalo to kristalno jasno: SSSR nije izgubio zbog ekonomskih razloga, već zato što sovjetske elite nisu imale visokokvalitetnu, sopstvenu organizaciju tipa neoredova, zbog čega je deo elite u određenom trenutku pokušao da se integriše u tuđe strukture – no, uzalud, tuđince u takve strukture ne primaju.
Za razliku od Zapada, u ruskoj istoriji, suštinski, nije bilo organizacija koje su usmeravale svetski istorijski razvoj. Izuzetak je Kominterna koja je u većoj meri međunarodna levo-globalistička, a ne ruska organizacija, i „Crvena imperija“ Staljina, koja je postojala u vrlo kratkom istorijskom periodu, i veći deo vremena provela braneći se.
Danas svet puca kao prazan orah, pritisnut zaoštrenim protivrečnostima, i to ne samo da stvara povoljne mogućnosti za stvaranje IPO i struktura tipa neoredova, već čini takav korak jedinom šansom za opstanak, uključujući i fizički opstanak, pri tome ne samo za široke mase, već i za vladajuće elite koje ne ulaze u krug izabranih. Osim toga, ako je postglobalnom, postkapitalističkom svetu suđeno da nastane, onda će organizacija njegovih vladajući grupa obavezno imati karakter saveza mrežnih i struktura tipa neoredova, koje sjedinjuju u sebi upravljačke, smisaone i kognitivne funkcije, a forma ovakvog saveze tokom određenog istorijskog perioda biće IPO.
— SRBIN info (@srbininfo) July 22, 2022
