Но, у исто време, власт сматра санкције недовољним да озбиљније нашкоде Ирану. Разни либерални аналитичари са запада, били су уверени у колапс Ирана, чим је иранска валута девалвирала 40% према америчком долару.

Но, Иран није држава од папира да би се његова економија само тако сломила санкцијама. Иранци су научени на санкције које сматрају изазовом за њихово друштво и државу, те сматрају да их санкције у крајњој линији јачају и чине независнијом државом.

Јака пољопривредна производња и индустријски сектор омогућују Ирану да одолева различитим врстама санкција. Да би се о Ирану могло било шта закључити, мора се познавати култура, менталитет, светоназор, пољопривредно-индустријски капацитети, воља народа и власти да се супротставе санкцијама и западним притисцима. Стога, било каква парцијална анализа која се темељи само на пар економских података и тренутних тенденција никако не може објаснити понашање целине и продрети у структуру.

Такве анализе већ месецима извештавају о колапсу Ирана, но погледајмо какво је заиста стање с иранским привредом. Ирану несклон Ројтерс недавно је објавио анализу Андрева Торцхио, анализу која се бави функционисањем и структуром иранског друштва и привреде, а аутор закључује да је „иранска економија далеко од колапса“.

Andrewa Torchia преноси да су трговине у иранској престоници препуне, а проналажење места у добрим ресторанима зна бити тешко. Хуосеин Ахмад, ирански трговац из Дубаија доноси своје утиске из Техерана: „Привреда има проблема са санкцијама, то је истина. Но, још увек ради. Није тако лоше као што људи изван земље мисле.“

Упркос свим штетним последицама, укључујући и затварања неких радних места, није дошло до пресудног сакаћења иранске економије на нивоу како је то замишљено у Вашингтону. „Влада је имала много времена да се припреми за привредни рат“, рекао је Мухамед Али Шабани, ирански политички аналитичар који живи у Лондону. „Ако говорите о колапсу, он се не догађа.“

Иранска влада забранила је увоз луксузне робе, што укључује увоз страних аутомобила и мобилних телефона. Уз то, влада је смањила субвенције за студенте који студирају у иностранству. Извоз злата је стављен под контролу да би се отежао бијег капитала из земље.

 

Пошто држава контролише нафтни сектор, може преусмерити већину залиха конвертибилних валута где год жели. Влада користи посебне центре за размену да прода доларе по повољним ценама увозницима основних намирница попут хране и лекова.

У међувремену, Иранци који желе купити доларе у друге сврхе – за увоз луксузне робе, путовања у иностранство или премештања своје уштеђевине у иностранство – мора куповати доларе по скупљим тржишним стопама. Та мера смањује одлив новца из земље.

Мехрдад Емад, ирански економиста запослен у Лондону, каже да су ирански државни званичници идентификовали границу од 60 милијарди долара као сигурну минимални ниво за девизне резерве. Иранске девизне резерве процењују се на 70-80 милијарди долара, а наводи се да ће се пад резерви успорити кад заживи деперцијација валуте и друге хитне мере које је влада предузела. По потреби, влада ће предузети даље кораке у ограничавању увоза како би заштитила минимални ниво девиза. Мехрдад Емад сматра да Иран „није ни близу критичне ситуације по питању платног биланса“.

 

Међународни монетарни фонд (ММФ) проценио је у октобру да ће Иран донети државни буџет са дефицитом од 3,9% годишњег БДП-а, што је лако подношљиво за државу која има бруто дуг од само 9% БДП-а.

Упркос свему, санкције су утицале на животни стандард становништва.

 

Поскупјела је увозна роба, цијена пилетине се пример утростручила, цена шољице Несцафеа се удвостручила. Аутоиндустрија која је у 2010. произвела 1.600.000 возила девастирана је због скупљих увозних делова. Новом ситуацијом највише је погођена средња класа којој је пад ријала преполовио штедњу и пореметио неке од њихових послова. Но, „они на дну и врху нису осетили драматичне промене“, изјавио је Емад Мостакуе, ирански стратег из лондонског Њу Капитал Маркетс.

С друге стране, индустрија беле технике која је до сад била погођена јефтиним увозом доживљава снажан раст пошто је пад ријала повећао њену конкурентност. Ирански грађани траже како да побегну од инфлације иу немогућности да преселе свој новац у иностранство, граде нове куће што јача грађевинску и столарску индустрију. Ирански економист Мехрдад Емад, који ради као саветник у Лондону, сматра да упркос свим санкцијама иранско привреду ове године неће пасти за више од 2-3%.

Влада такође спроводи социјалну политику те преко државних субвенција и бонова смањује утицај инфлације на сиромашније породице. Парламент је прошлог месеца одредио да се додијели додатних 2 милијарде долара за подршку породицама с ниским примањима.

Очито је да Иран ради све да се прилагоди новој ситуацији. У анализи Андрев Торцхио чак оставља могућност да је иранска влада сама пројектовала клизање ријала, но на то питање у суштини не даје одговор.

Извјештај Д Хинду из Техерана: „Свуда у овом граду од 12.000.000 људи граде се небодери. Локални инжењери и кинески извођачи радова журе се завршити аутопут, а улице су обложене плакатима који промовишу најновија преносна рачунара и машине за прање из јужнокорејских предузећа попут Самсунга и ЛГ-а. Супермаркети су потпуно опскрбљени, а чини се као да се нови ресторани и ‘фаст фоод’ отварају сваки дан, и никад им не недостаје муштерија. „

Постојеће санкције натерале су Иран да се упусти у трампу ‘нафта за робу’ са својим највећим купцима – Кином и Индијом. Кинеска роба и лекови из Индије упадају у око у продавницама и апотекама широм земље. Ирански економиста и колумниста, Саеед Лаилаз, из новина Схарк које су критичне према властима, сматра да би еластичност иранског привреде могла изненадити западњаке. „Начин на који је привреда структурисано, са јаким везама између државних тела и полу-службених и приватних фирми, помаже очувању земље“ – закључује Лаилаз.

Бивши ирански министар спољних послова, Манучер Мотаки, изјавио је да: „Санкције и ограничења наметнута од стране Запада нису оставила велики утицај на иранском привреди, јер је велик део иранског привреде остао читав, нетакнут санкцијама.“ Мотаки процењује да је 80% привреде остало нетакнуто.

Пре неколико дана на ситуацију се осврнуо и Ахмадинејад: „… непријатељ је покушао употријебити валутни рат да разнесе привреду земље, али он би требао знати да је иранско привреду једно од највећих на свету, а иранска нација је беспримерна у отпору страним притисцима у одбрани својих права. “ Ахмадинејад каже да је циљ владе да диверсифицира изворе прихода.

 

Многи ирански званичници верују да ће западне забране на куповину иранске нафте помоћи иранском привреди да прекине своју зависност о приходима од продаје нафте.

Санкције нису довеле до немира или анти-режимских протеста. Није ни чудо кад према истраживању јавног мњења спроведеног од америчке компаније Галуп, само 10% иранског становништва за санкције криви иранску власт, док 47% њих прстом упире на Сједињене Америчке Државе, 9% на Израел итд Ако ће бити каквих немира или анти- режимских протеста, онда ће се радикална улична опозиција груписати око председничких избора у месецу јуну.

 

Само што овај пута нема Ахмадинејада и мања је шанса да про-западни либерали окупе масу за покушај преврата. Но, један од циљева санкција је дестабилизација иранског друштва како би се потпалила искра нове ‘обојене револуције’. Уз санкције као средство спољног притиска, прво средство унутрашњег је финансирање легалне, револуционарне или комбиноване опозиције. Но, Запад више не може рачунати на фактор изненађења.