(Н. Бабић)

Анализа Блиског Истока: Турска на удару исламиста које је до јуче помагала – на листу терористичких група ставили и Ал-Нусра Фронт, у Сирији у току потпуни распад ФСА.

Велика офанзива исламистичких милитаната групе ИСИЛ у Ираку и злочини које борци те наводно одметнуте Ал Каидине групе чине у свом крвавом походу је коначно дала и одговоре с каквим се последицама могу суочити они који их наоружавају, финансирају, подржавају и дају логистичку подршку организацији која наводно броји десетак хиљада бораца у Ираку и од 3-5000 у Сирији.

ИСИЛ се међу исламистичким екстремистима „прославио“ својом улогом у сиријском сукобу у неуспјелом покушају свргавања Башара Ал-Асада, где су велику улогу одиграли и још увек имају Саудијска Арабија и Турска. Ирачка влада је директно оптужила Саудијску Арабију да стоји иза „сунитске племенске револуције“, како је нападе ове терористичке групе назвао Али Хатим Ал-Сулеиман, емир племена Дула из ирачке покрајине Ал-Анбар, међутим, јуче су из саудијског амбасаде у Лондону издали саопштење у којем негирају било какву везу са ИСИЛ-ом, посебно у пружању војне и финансијске помоћи.

„Краљевина Саудијска Арабија жели видети пораз и уништење свих огранака Ал Каиде и Исламске Државе Ирака и Леванта које делују у Ираку. Саудијска Арабија не даје ни моралну ни финансијску подршку ИСИЛ-у или било којој другој терористичкој мрежи. Све супротне тврдње су злонамерна лаж. Упркос лажним наводима ирачког министарског кабинета, који је главни кривац за тренутну кризу, Краљевина Саудијска Арабија подржава очување суверенитета Ирака, јединство и територијални интегритет. Желимо видјети заштиту свих цивила и ублажавање њихове тренутне патње. Противимо се страним интервенцијама и уплитању у унутрашње послове Ирака. Уместо тога, позивамо све људе у Ираку, без обзира на верску припадност, да се уједине и превазиђу тренутне претње и изазове са којима се суочава њихова земља „, стоји у службеном саопштењу Краљевине Саудијске Арабије, иако постоје бројни докази о умијешаности једног дела државног врха и обавештајних служби, као и саудијских шеика о њиховој вези са овом изразито окрутном терористичком групом.
<
Говорећи у уторак, ирачки премијер Ноури Ал-Малики је отворено оптужио Ријад да стоји иза Исламске Државе Ирака и Леванта.

„Држимо их (Саудијску Арабију) одговорнима за подржавање ове групе, финансијски и морално, а последица тога су злочини који се могу квалификовати као геноцид, што и јесте проливање ирачке крви, уништавање ирачких државних институција, те историјских и верских објеката“, стоји у саопштењу ирачке владе.

Турска плаћа рачун због подржавања тероризма у Сирији

Када је у питању Турска, ту је ситуација пуно компликованија. У почетку исламистичке офанзиве на северу Ирака и заузимања Мосула турски медији су по налогу премијера Реџепа Тајипа Ердогана покушали прикрити талачку кризу, односно отмицу 49 запослених у турском конзулату у Мосулу. Под притиском турског премијера медији у земљи нису смели да пишу о том догађају, али је након два дана опозиција у парламенту тражила да јавност буде упозната са ситуацијом, јер је прикривање таквог инцидента у најмању руку скандалозно, ако не и претња националне безбедности, преноси Ал- Монитор.

Сиријски председник Башар Ал-Асад месецима упозорава Анкару да ће „пре или касније платити цену подршке коју дају терористима“, што се на крају и догодило.

The Washington Times пре два дана пише „да Турска подржава ИСИЛ, јер та милитантна исламистичка група чини све што је у интересу Турске, посебно дуж границе са Сиријом, па чак и у самом Мосулу“.

„ИСИЛ је спреман да прихвати подршку Турске, без обзира што на Ердогана и Турке гледају као на „кафире“, невјернике које треба обратити на истински ислам. Подршка Турске је била од виталног значаја за улазак исламистичких екстремиста у Сирију, а њихова упоришта нису случајно била близу Турске границе. Процењује се да их у том подручју има око 3000, највише Саудијаца, али и знатан број Европљана.

Турски новинар Кадри Гурсел је прелаз на турско-сиријској граници назвао „двосмерним аутопутом џихада“, на којем нема граничне провјере, а понекад активну помоћ терористима пружају и турске обавештајне службе. ЦНН је објавио снимак о „тајној“ кријумчарској рути бораца глобалног џихада кроз Турску, међутим, Турска помоћ је далеко већа од отварања једноставног граничног прелаза и треба рећи да је та земља највећа логистичка база ИСИЛ-а. Тамо се врши обука и прихват рањеника са сиријског бојишта, што потврђује фотографија команданта ИСИЛ-а, Ебу Мухаммеда, снимљеног у болничком кревету у државној болници Хатаи у априлу ове године.

Један турски опозициони политичар процењује да је Турска дала и 800,000,000 $ ИСИЛ-у за нафтне пошиљке, док је други јавно признао како зна да турски официри воде обуку припадника ове терористичке групе“, пише The Washington Times и додаје „како је познато да се Реџеп Тајип Ердоган три пута састао са извесним ИАСИН Ал-кади, човеком који је повезан са ИСИЛ-ом и задужен је за финансирање групе“.

Турска потпора екстремистима има своју логику, барем када је у питању премијер Ердоган, јер је његова влада уз њихову помоћ одлучила уништи два „непријатеља“ на сиријској територији; Асадов режим у Дамаску и курдску државу или аутономну покрајину у настајању на североистоку Сирије.

Турска је рачунала да ће исламистички екстремисти обезбедити брзи пад за Асада у Сирији и без обзира колико жестоко турски званичници то поричу, подупирали су глобални тероризам и први пут у исто време заједно деловали са Западом и појединим залевским монархијама, које су Анкари на Блиском Истоку увек били супарници.

Што се тиче Курдистана, турска влада још увек преговара са Курдистанском радничком партијом (ПКК), али је познато да је Турска дала сагласност екстремистима да прелазе границу и одлазе у борбе против Курда на северу Сирије.

Турски аналитичар Мустафа Акјол тврди ” јда е Анкара мисли да  свако ко се борио против Асада на правој страни, иако су турски званичници знали да признају да исламисти чине грозне ствари“.

„То је довело до једне врсте слепила према насилним екстремистима, а довољно је рећи да је ИСИЛ толико популаран у Турској да многи јавно истичу његов лого“, пише Мустафа Акјол.

Дневни лист Ал-Монитор позива Турску да затвори своју границу за ИСИЛ, док Курди прете Анкари „грозним последицама“ уколико не престане помагати исламистичке милитанте.

Међутим отмица 49 турских држављана и заузимање туркменског града Тал Афара на северу Ирака, где су исламисти, као у свим местима која су заузели, починили масакр над локалним становништвом, напокон је натерала турске лидере да схвате да су у Сирији упали у двоструку клопку.

Асад је још увек на власти, а Курди у својим кантонима на северу Сирије су све јачи. Ердоган се одлучио на сарадњу са чак најекстремнијим и ретроградним групама попут ИСИЛ-а и сада плаћа цену подршке која је отворила нови фронт у Ираку. Половина становништва ирачког града Тал Афара, који је више жртва премијера Ердогана, него неспособне ирачке војске, пребегла је у Турску, део ирачких Туркмена је побегао у ирачки град Киркук, где су се придружили курдским Печмерга јединицама, од којих су добили оружје и прикључили се у одбрани града.

ПрессТВ пише како је Турска огорчена због активности ИСИЛ-а, али не може да не буде свесна својих грешака и зна да је требала да затвори границе још након терористичког напада у Рејханли у мају 2013., у којем је погинуло више од педесет турских цивила.

Међутим, прошлонедељна посета иранског председника Хасана Руханија Турској можда отвори врата обновљеном дијалогу о безбедности између две земље, а сарадњу најбоље могу да докажу у Ираку. Појава ИСИЛ-а може да пружи прилику да две регионалне силе – Иран и Турска – пронађу заједнички језик у политици према Ираку и Сирији, јер је за обе земље у интересу да победи побуњенике и не допусте да се у Ираку изроди дуги и крвави грађански рат, пише ПрессТВ.

Као што смо рекли, након пада Мосула је ИСИЛ заузео турски конзулат, једину дипломатску мисију у граду, те 49 особа узео као таоце, укључујући и генералног конзула Озтурка Јилмаза, пише Ал-Алам.

Њима треба додати и 28 турских возача камиона, које је ИСИЛ као таоце узео дан пре у Мосулу, што значи да досадашњи савезници премијера Ердогана држе у заточеништву 77 турских држављана и турски премијер више никако јавности не може објаснити „потребу за сарадњом“ са овом екстремистичком исламистичком групом.

Чињеница да ИСИЛ градове у Ираку заузима с таквом лакоћом је последица благонаклоног става Анкаре према исламистичким екстремистима, али се сада и Турска, иако у много мањој мери, може сматрати жртвом тероризма, исто као и Сирија и Ирак.

Тако дуго док буде трајала талачка криза, Турска ће морати двапут да размисли пре него што се одлучи на било какву помоћ терористима који неометано одлазе и долазе из Европе у Сирију преко њиховог територија.

Узимање талаца је јасан знак Анкари да се мора да врати у оквире разумне политике и обезбедити сигурност Турске, али и Европе која је све више забринута што чинити после, по повратку својих домаћих екстремиста са сиријског и ирачког бојишта.

У том смислу је 3. јуна ове године турска влада напокон на листу терористичких организација додала и групу Ал Нусра Фронт, а недељу дана касније и нигеријску терористичку групу Боко Харам.

Четири дана пре напада на њихов конзулат у Мосулу, турски медији су извијестили да је Анкара од западних обавештајних служби добила податке о европским терористима који пролазе преко Турске у Сирију и Ердоган се напокон одлучио на кључни корак који би могао имати великог утицаја и на расплет сиријске кризе.

Након тога је уследило извештај Феридуна Синирлиоглума, другог човека у турском министарству спољних послова, који је отишао у Вашингтон на састанак како би се договорио које кораке предузети према страним терористима у Сирији.

Ти су извештаји била показатељ колику је штету учинила Турска својом намером да утиче на унутрашње прилике у Сирији и на крају су под притиском Запада одлучили да преиспитају своју сарадњу са исламистичким екстремистима. Вашингтон и Лондон су посебно забринути због отворене претње ИСИЛ-а терористичким нападима на њиховој територији. Немачка је такође увела ванредне мере за повратнике са сиријског ратишта, а немачки савезни министар за међународне односе, Томас де Мезијер, је рекао „како ће Немцима, за које се утврди да се враћају из Сирије, бити одузети пасоши и ограничиће им се слобода кретања“ . Ова одлука је донесена када је немачка Савезна обавештајна служба открила да ја од 100 немачких држављана који су се из Сирије вратили у Немачку њих петнаестак активно учествовало у сукобу.

Када је већ свима било јасно да ће сиријски председник Башар Ал-Асад бити председник још одређено време и да нема смисла допуштати терористима одлазак у Сирију у покушају његовог свргавања војним путем, ИСИЛ заузима Мосул, а остале делове Ирака у следећих неколико дана. Штета коју је Турска узроковала због погрешних одлука према суседној Сирији се проширила на Ирак и као бумеранг се враћа Турској.

Талачка криза није ништа друго него бумеранг ефекат регионалне политике Турске, која је одиграла велику улогу у јачању ИСИЛ-а и тако му омогућиле да заузме Мосул.

Анкара је, игноришући сопствену безбедност отварањем граница, допустила да турско-сиријска граница заиста постане „двосмерни аутопут џихада“ и хиљаде међународних терориста су се њиме користили како би дошли до Сирије. И када је изгледало да је Ал Каида одустала од рушења владе у Дамаску, терористи нису одустали од севера и истока Сирије само захваљујући Турској. Из тих упоришта су се повезали са Ал Каидом у Ираку и сада напредују долином Еуфрата. Судећи према ономе што каже емир племена Дула из Ал-Анбар, Али Хатим Ал-Сулеиман, ИСИЛ је искористио незадовољство сунита у Ираку и они сада заиста мисле да су покренули „племенску револуцију против корумпиране шиитске владе Нурија Ал-Маликија“.

ИСИЛ-у је ишао у прилог и вакум узрокован америчким повлачењем из Ирака, те ескалација секташких сукоба у Сирији и Либану, што је овој терористичкој групи омогућило да контролишу већину сунитских градова у Ираку.

Сада, с талачком кризом у Мосулу, Анкара мора да плати цену своје погрешне политике Сирији, коју води још од 2011. Каква је то цена, можемо да видимо из перспективе Анкаре, која је била неспособна и кратковида да свој конзулат евакуише на време.

Гледајући из шире перспективе, видимо да Ираку прети распад по етничким и секташким границама, што значи грађански рат који без икакве сумње може погодити и Турску.

Нико, па чак ни у Турској, не може порећи да су у Анкари подржавали идеју поделе Ирака и пре актуелних догађања.

Стратешки односи Турске са Курдистанском регионалном владом су непобитан доказ тој тези, а курдска нафта је темељ њихових односа. Њихова сарадња се наставила упркос приговорима из иностранства и централних власти у Багдаду, што је и довело до јачања оних снага које би могле довести до коначне поделе Ирака.

Од 2009. године политика Анкаре према Ираку је изразито секташка. Анкари никада није сметало што шиитска влада Нурија Ал-Маликија губи контролу над сунитским регионима на западу Ирака, јер су те регије ионако под контролом Ал Каиде, која ће касније ратовати у Сирији. За Турску је увек било важно само да не расте цена нафте и све што није сметало стабилности цене барела сирове нафте, Анкара је поздрављала. Сада се ситуација мења. Турска је и сама под директном претњом Ал Каиде и њене „одметнуте“ групе ИСИЛ.

Шта ће сада бити са „двосмерним аутопутом џихада“ којим је из Европе преко Турске даље у Сирију прошао велики део бораца Ал Каиде, али не и само то. Извештаји говоре да су се и многи Турци придружили редовима Ал Каиде у Сирији, баш као и бројни европски исламистички милитанти.

13 јун турски дневни лист Милијет пише како ИСИЛ у својим редовима има око 3000 Турака, што је турско министарство унутрашњих послова врло неуверљиво покушало оповргнути.

Турска ову геополитичку утакмицу није играла сама, али турска помоћ у политици повезивања Ирака и Сирије уз помоћ Ал Каиде кроз сунитска подручја у долини Еуфрата је последњи ексер у сандуку пропале политике Анкаре према Сирији.

Рационални одговор на ову нову ситуацију би требао бити да Анкара заборави на своју немоћну опседнутост свргавањем владе у Дамаску и да поради са искреним савезницима на приоритетима и безбедносним мерама како би заштитила своје грађане од Ал Каиде и осталих група које су протеклих дана показале да су Турци , колико год муслимани били, за њих ипак „кафири“.

Сирија не посустаје и иде даље у ослобађању земље – Војни врх ФСА разочаран дао оставку на све дужности

Што се тиче с Сирије, 12. јун је сиријски председник Башар Ал-Асад изјавио „како Запад разматра о промени политике која је подржавала тероризам у Сирији“.

„Сједињене Државе и Запад показују знаке промена. Тероризам је сада на њиховом тлу. Садашњи и бивши амерички званичници покушавају ступити у контакт с нама, али се не усуђују због моћних лобија који на њих врше притисак“, за либански дневни лист Ал-Акхбар је изјавио Башар Ал-Асад.

Међутим, треба рећи да Запад не може тако лако да одустане од подршке „умереној сиријској опозицији“, која је 7. јуна у Цариграду у Турској одржала седницу на којој су се предложили кандидати од којих би један коначно требао заменити саудијског човека у Сиријској националној коалицији, досадашњег лидера Ахмада Ал-Јарба. Поступи ли тако, Запад би уједно признао да је све време подржавао екстремисте и да тзв. Слободна сиријска војска никада и није била озбиљна оружана формација која је требала да наследи Асадовом војску у „новој демократској“ Сирији.

Изгледа да је потпуно неважно ко ће наследити Ал-Јарба, будући да је на бојном пољу девет високих официра ФСА поднијело колективну оставку на све дужности и то због несташице војне опреме и недовољне подршке „Пријатеља Сирије“.

„Тражимо од својих бораца да нам опросте на овој данашњој оставци и то што се решавамо свих одговорности као команданти на ратиштима и дужности у Војном савету“, поручило је девет највиших официра ФСА у свом саопштењу од 14 јуни

Оставку су дали због чињенице да Сиријци још увек трпе ратна страдања. Потврдили су да се рат у највећој мери ослањао на инострану помоћ, поготово из Саудијске Арабије, Катара и Турске, али је она на крају увек завршавала у рукама Ал Нусра Фронта, Исламског Фронта или ИСИЛ-а.

Истога дана је сиријска војска ослободила град Касаб на сиријско-турској граници, којега су екстремисти из Ал Нусра Фронта заузели у марту ове године, а прекјуче је почео и организовани повратак становништва, које већином чине сиријски Јермени. Данас је дуж либанске границе сиријска војска покренула кампању чишћења неколико упоришта исламиста дуж либанске границе, где су се након ослобађања планинског подручја Каламоуна утврдиле мање групе терориста које у Сирију улазе из суседног Либана.

Међутим, постоје и „официри“ тзв. Слободне сиријске војске који су прешли на страну исламистичких екстремиста, што се догодило у Дејр Ез-Зору где су се заклели на верност ИСИЛ-у.

У том су граду у редове ИСИЛ-а приступили заповедници ФСА; Монир Ал-Матар, Канам Ал-Курди, Абу Харун и Абу Абд Ал-Рахман, преноси дневни лист Ал-Акхбар.

Иако нема оправдања за овакав поступак, поготово јер се ради о граду у близини ирачке границе који чини јединствени фронт са Ираком, позадина ове одлуке такође лежи у чињеници да су Запад, Турска, Саудијска Арабија и Катар иу Деир Ез-Зору играли на карту секташких подела и исламског фундаментализма, док су у потпуности занемарили ФСА коју су широм света представљали као ударну снагу „нове и демократске пост-Асадове Сирије“.

Дневни лист Ашарк Ал Авсат пре два дана пише „како су становници Дејр Ез-Зора заробљени под опсадом још од председничких избора у Сирији и да им понестаје хране и горива“.

За Ашарк Ал-Авсат се путем Скајпа из четврти Ал-Хамадијех у Дејр Ез-Зору јавио Абу Џафар, члан локалног опозиционог већа и рекао да их је 30.000-40.000 заробљено у подручју којег у окружењу имају сиријске снаге на југу и западу, а Исламска држава Ирака и Леванта у преосталом подручју.

Дејр Ез-Зор, главни град сиријске покрајине истог имена, пре је био богат град на обалама Еуфрата, али је у великој мери уништен у две-три године сукоба између екстремиста и владиних снага. Већина сиријских нафтних поља се налазе у пустињама које окружују град и због тога је присуство сиријске војске од посебног значаја, јер би напуштањем положаја ИСИЛ коначно створио компактну територију заједно са заузетим деловима западног Ирака.

„Сам град је подељен на два дела, између Слободне сиријске војске и режима. Но, у последњих неколико месеци смо се превише борили против ИСИЛ-и сада смо веома слаби, а понестаје нам и муниције“, рекао је Абу Султан, борац бригаде ФСА Баша’ир Ал-Нусрете.

У последњих недељу дана је ИСИЛ је преузео контролу над мостом и главним аутопутем преко реке Еуфрат, који је пре био спас за становнике у побуњеничким четвртима, а команданти ФСА су могли бирати или да се предају, као што су то учинили у Хомсу и напусте град без оружја, или да пређу на страну исламистичких милитаната. На жалост, један дио команданта се одлучио на другу опцију, док остали чекају помоћ која никад неће доћи, што и сами признају.

„Побуњеничке групе у Дејр Ез-Зору су умерене и због тога не можемо наћи спонзоре“, рекао је Хусеин, борац ФСА бригаде ЈаишАл-Касас, који је забринут да би ИСИЛ могао прећи ирачку границу и нападнути град новим и јачим оружјем, којег је ова терористичка група заробила у ирачким војним складиштима у Мосулу.

„Знамо да од Мосула до нас могу доћи за неколико сати. Ово је трагедија. ИСИЛ је истинско зло. Они убијају све“, рекао јер др Модана Ал-Еса, лекар који се придружио редовима ФСА, разочаран политиком оних који су Сирију гурнули у рат и онда им окренули леђа, а сву помоћ усмерили према групама за које сада тврде „да су опасност по светски мир и стабилност и да ће учинити све како би се Ирак (што је парадокс, јер се сиријско бојиште не може посматрати у издвојеном контексту од ирачког оп.а.) очувао као заједничка земља сва три равноправна народа“.

На могућу сарадњу Ирана и Сједињених Држава у Ираку, коју је наводно најавио ирански председник Хасан Рухани, главни командант иранске војске, генерал Хасан Фирузабади, одлучно је одбацио могућност било какве сарадње са Пентагоном.

„Нема потребе за присуством иранских снага у Ираку. Сарадња између Ирана и САД-а се никада неће догодити и то је бесмислено. Заузимање северне ирачке покрајине од стране ИСИЛ-а је резултат промишљеног и координисаног плана. САД и Хилари Клинтон су криви за присутности ИСИЛ-а у региону и она је покренула кампању прикупљања новца за ту групу. Они су ударили темеље јачању такфириста, који су окупили наивну муслиманску омладину мотивисану џихадом. Сада су ту и команданти и бивши чланови странке Ба’атх, који су пребегли из ирачке војске.

А ови криминалци (лидери ИСИЛ-а) који немају снаге да се боре у рату, шаљу младе у доби 18-20 година да гину. ИСИЛ је покушај да се створи снага која ће ударити на земље отпора у региону (Хезболлах, Сирија Иран, Ирак оп.а.). САД покушава да створи услове за оружану интервенцију у покушају да униште владу у Багдаду, а у том им помажу групе које је у свом мандату створила америчка државна секретарка Хилари Клинтон. Не треба обраћати пажњу на сузе које лију у Вашингтону, јер су они и даље савезници и спонзори терориста у региону „, рекао је Фирузабади.

Шта је то тачно рекао Рухани, да је генерал Хасан Фироузабади морао појашњавати какве су намере иранске војске?

Према транскрипту изјаве иранског председника, није ни било потребе за објашњењем, али рецимо што је тачно рекао и како медији успеју тумачити, односно да искриви истину.

„Све земље требају уложити заједничке напоре када је у питању тероризам. У овом тренутку се власт у Ираку и народ Ирака боре против тероризма. За сада нисмо видели да су Американци урадили било шта. Сваки пут кад Американци одлуче да предузму мере против терористичких група, ми ћемо то узети у обзир. Међутим, одакле долазе ове терористичке групе? Оне су дошле из Сирије. Зар није онда проблем што западне земље и Америка подржавају терористичке групе? Ми смо их упозорили пре годину дана да су ове терористичке групе опасност за цео регион, али су им њихови пријатељи у региону послали оружје „, рекао је Хассан Рухани, а Теграф је додао“ како је један неименовани ирански званичник за Ројтерс рекао да Иран може радити заједно са Американцима у сузбијању побуне на Блиском Истоку и да је то идеја о којој се расправља унутар иранског вођства“.

Једно је сигурно, а то је да сви они који су били, или још увек јесу, „Пријатељи Сирије“, а сада су одједном и „велики пријатељи Ирака“, плаћају цену за подршку исламистима које већ три године финансирају, наоружавају и пружају им подршку, сада страхују једнако, ако не и више, од Сирије и земаља против којих су те групе користили.

Сирија се успела одбранити, иако преостаје још пуно посла до потпуног ослобођења свих преосталих подручја која под контролом имају исламистичке групе, док ФСА практично више и не постоји.

Терористички напад у Белгији, којег је починио француски држављанин по повратку са сиријског бојишта, је означио почетак опште панике у Европској унији и Сједињеним Државама, а талачка криза турских држављана је најбољи доказ влади у Анкари да је три године водила самоубилачку политику подршке групама које имају један једини циљ, а то је секташко насиље и рат до истребљења, па чак и на територији земаља које су им пружале подршку.

За Сирију је то свакако добра вест, Међутим, како се сиријска војска сналази више него добро у сузбијању побуне, сада треба мислити на Ирак.

Бојишта у Латакији, Алепу и Ираку (* за увећати приказ кликни на фотографију)

Oznake: AL Kaida, analiza, Irak, ISIL, N. Babić, Sirija, Turska.