Прочитај ми чланакЕмануел Макрон је испровоцирао многе (баш као и Кисинџер у Давосу) када је рекао: „Не треба понижавати Путина“ јер ће на крају морати да буде неке врсте споразумног решења. Ово је француска политика од почетка украјинске саге. Што је још важније, ово је француско-немачка политика, што значи да би то на крају могла бити и политика Европске уније.
Кажем „могла бити” – јер је ЕУ поводом украјинске политике подељенија него током ирачког рата. А у систему (ЕУ је систем) који структурно инсистира на консензусу (ма колико тај консензус био вештачки) кад ране постану дубоке, последица је да један проблем може блокирати цео систем (као што се догодило након ирачког рата). А процепи у Европи данас су шири и дубљи него тада.
Иако је термин „реалиста” у актуелним околностима поистовећен са попуштањем, Макрон је заправо хтео да каже да Запад не може и неће задржати овај степен подршке Украјини у недоглед. Политичка ситуација се мења у многим европским државама. У Немачкој, Француској и Италији све је већи број људи који се противе продуженом ангажману у овом конфликту. Простим речима, долазећа економска олуја је превише очигледна и опасна.
Недавно гласање о поверењу влади Бориса Џонсона можда није експлицитно повезано са Украјином, али јесте са његовом политиком нулте емисије штетних гасова (коју конзервативни гласачи сматрају прикривеним социјализмом), имиграцијом и растућим трошковима живота. Наравно, једна ласта не чини пролеће. Али драматични пад Џонсонове популарности, подстакнут његовом ратоборношћу према Русији, изазвао је забринутост у Европи. „Видимо панику у Европи због Украјине”, недавно је поручио Ердоган.
Оно што је приметно јесте да је Макрон, упркос реторици о „европској стратешкој аутономији”, ближи Вашингтону од лондонских јастребова. Да, на почетку је реч „споразум” била донекле присутна у америчком дискурсу, али потом је уследио дуги период од око два и по месеца у ком се наратив из Вашингтона искључиво сводио на поруку да Путин мора платити цену.
Промена расположења
Међутим сада се америчко расположење – а отуда и амерички наратив – мења, што је изгледа повезано и са лошим вестима са терена из Украјине (чак је и квази-неокон Едвард Лутвак признао да ће Русија победити, и да би Донбас требало самостално да одлучује о својој судбини).
Џонсонов тврдолинијашки став о Украјини виђен је као очајнички покушај да се ископира позиција Маргарет Тачер о Фолкландском рату (Тачерова је била суочена са растућом инфлацијом и домаћим противљењем својој агенди, али победа у сукобу са Аргентином 1982. је помогла да буде реизабрана). Међутим, Стивен Филдинг, професор политичке историје на Универзитету у Нотингему, тврди да је прича о томе како „украјинска криза Џонсону пружа прилику да има свој ‘фокландски моменат‘ ништа друго него фатаморгана очајних конзерветиваца’. Могло би се испоставити да исто важи и за Брисел.
Што се тиче Макроновог позива на договор, чак ни ограничени споразум о прекиду ватре – што је вероватно оно што Макрон има на уму – не би био изводљив у овој токсичној, поларизованој западној атмосфери. Укратко, Макрон је „загризао више него што може да прогута“. Прво је неопходно средити сопствено, западно двориште.
Америка би морала да одустане од става „мрзимо Путина”. Морали би почети са спиновањем претходне поруке о „победи” као предуслову за разговор са Путином, јер би у супротном и сами чин преговарања са „злим Путином” био праћен поплавом јавног гнева. Макрон је управо искусио како то изгледа.
Одређено ресетовање је већ почело (било да је свесно, било да је у питању спонтана реакција читалаца). Вести из Украјине данас ретко пребацују просечну дневну читаност. Претраге о рату на Гуглу су одавно прошле свој врхунац. У сваком случају, Демократска странка сада мора јасно да се фокусира на домаћа питања, инфлацију, поседовање ватреног оружја и абортусе – питања која ће доминирати на конгресним изборима у новембру.
Чему преговори?
Ево у чему је ствар. Јединство ЕУ је очигледно нарушено, а исто вреди и за америчке безбедносне елите. Можда је дуготрајни рат, односно рат исцрпљивања, који држи и Русију и западну Европу у међусобном сукобу, пожељнији исход у односу на ‘договор’ (и то не само због Бајденовог емотивног ангажмана). Али дуги рат можда ускоро неће бити опција (ако Русија, како Лутвак сугерише, ускоро победи).
И да ли ће Бајден – уколико се определи за споразум са Москвом – бити у стању да политички изнесе било шта што не би било протумачено као америчка „победа”? Да ли је то сада уопште опција? Готово сигурно да није. Москва није расположена. Да ли би понуда преговора са Бајденове стране садржала макар и мрвицу жеље да се ствар сагледа из руске перспективе? Готово сигурно да не би. Па о чему онда уопште има да се преговара?
Москва каже да је спремна на разговор са Кијевом. Кремљ, међутим, не тражи „излазну стратегију” (јавност је жестоко против тога). Назовите то „преговорима” ако вам је воља, али исправније би било рећи да је Москва спремна да прихвати капитулацију Зеленског под кринком „споразума” – што значи да нема простора за Бајденов тим да постигне договор који би могао да прода скептичном америчком бирачком телу.
Стога се једноставно може рећи да овај „рат исцрпљивања” од самог почетка полази од претпоставке да се не ради о војном исцрпљивању, већ о финансијском рату у којем се рачунало да Запад има капацитет да Москви нанесе први удар. Рубља је требало да постане „безвредна” готово одмах чим је покренут економски рат пуног спектра, дизајниран тако да структурно уруши Русију (а тиме и њен морал за борбу у Украјини). Осим тога, замишљено је да то буде оштро упозорење за Кину (и друге, попут Индије).
Такви су били планови пре рата. Војна акција у Украјини никада није замишљана са циљем да се порази Русија, већ као нешто што ће појачати домаће незадовољство у Русији док се њена економија урушава под санкцијама без преседана. Донбаска побуна, планирана и припремана осам година, никада није требало да добије „главну улогу“, управо зато што су САД одувек сматрале да ће руске снаге највероватније на крају победити. Ипак, то је на крају постала „једина карта на коју САД могу да одиграју“.
Камен око врата
Али финансијски рат, на који су полагане наде о брзом руском колапсу, не само да је пропао, већ је, парадоксално, веома, веома жестоко ранио Европу. Та чињеница, као и опадајући морал украјинских војних снага, постала је камен око врата Европске уније. Сад је немогуће одустати од санкција, или допустити неминовни војни пораз Украјине, а да Русија из свега не изађе као очигледни „победник”.
Реч је о дебаклу, колико год се спин мајстори трудили да ствари прикажу другачије. Стога није изненађујуће што европски лидери траже начин да напусте политику која је произвела толике штетне ефекте, а коју су они – ЕУ – усвојили без размишљања о последицама.
Али поента је много озбиљнија: Чак и кад би се следеће недеље одржали шири преговори, да ли би Запад макар и теоретски могао да се сложи око тога шта ће рећи Путину? Да ли је барем размотрио како ће Русија настојати да дефинише своју визију евроазијске безбедности? Ако јесте, да ли би европски преговарачи имали мандат да пруже одговор, или би преговори пропали јер Европа не може да одговори ни на један предлог супротне стране изузев питања везаних искључиво за будуће устројство Украјине?
Русија је заправо јасно назначила своје стратешке циљеве. У децембру 2021. предала је САД и НАТО-у два нацрта споразума о безбедносној архитектури Европе која би гарантовала недељиву безбедност за све, уз повлачење НАТО снага на границе из 1997. године. Ти документи указују да је Украјина само мали део ширих руских стратешких циљева. Нацрти споразума су игнорисани од стране Вашингтона.
Рат у Украјини, у принципу, могао би бити окончан споразумним решењем које би узело у обзир шире безбедносне бриге Русије у Европи, уз задржавање независности Украјине – при чему би североисток, исток и југ те земље били у некој конфигурацији са Русијом, или апсорбовани у Русију.
Дијалог није могућ
Али ту се суочавамо са чињеницом да је ЕУ пребацила политички мандат у вези Украјине на пренапрегнути НАТО. А јасни циљ те организације је искључивање Русије са светске политичке „шаховске табле”, и урушавање руске економије. Другим речима, враћање Русије у Јељцинову еру.
Као такви, НАТО циљеви не остављају простора за дијалог. „Дуги рат” Москве мора бити правилно схваћен – не ради се само о безбедносним претњама које потичу из Украјине, већ о безбедносним претњама које потичу из културе која се самодефинише као западна „цивилизација”.
Кристофер Довсон је у делу Религија и уздизање западне културе пре скоро 100 година написао: „ Зашто је само Европа међу светским цивилизацијама непрестано уздрмавана и трансформисана енергијом духовног немира која одбија да се задовољи непроменљивим законом друштвене традиције који влада оријенталним културама? Због тога што религиозни идеал није био обожавање безвременског и непроменљивог савршенства, већ дух који настоји да се угради у човечанство и да промени свет”?
Да ли европски лидери који разматрају „споразум” разумеју да, слагали се они или не, овакво мишљење преовладава у руској перцепцији? И да се победа у Украјини посматра као неопходни катарзички окидач за покретање руске и других незападних цивилизација?
Отуда питање да ли Европска унија има карту коју може да одигра у овом сценарију, независно од Вашингтона? Одговор је не; Европа нема своје место за столом.
Као што је Волфганг Стрик приметио у свом есеју „ЕУ након Украјине”, западно-европске државе су очигледно пристале да Бајден одлучује у њихово име. Европска судбина зависи од Бајденове судбине, односно од тога какве ће одлуке донети америчка администрација. Тако је ЕУ саму себе позиционирала као крајњу провинцију, односно као тек једну од тема америчке унутрашње политике.
Чему радост?
Део елита ЕУ је био тријумфалистички расположен: Украјина је ЕУ недвосмислено означила као „северноатлантистичку“, тачка. Али чему радост?
Тачно је да је украјински рат можда (привремено) неутрализовао одређене линије поделе унутар ЕУ. Европска комисија већ неко време покушава да проблем одсуства демократије (који проистиче из суштинске централизације и деполитизације) реши тако што ће ту празнину (одсуство демократије) испунити неолибералном „политиком вредности” коју ће ригорозно примењивати – чак и употребом санкција кад је реч о непослушним државама.
Идентитетска права, према овом тумачењу, служила би као замена за дебате о политичкој економији, уз поштовање вредности које би се државама чланицама наметале кроз економске санкције (владавина права).
Није тешко видети како се ситуација око Украјине добро уклопила са решеношћу Урсуле фон дер Лајен да наметне вредности ЕУ, не само онима попут Орбана, већ и као оруђе за искорењивање преосталих проруских осећања у подељеној Унији, и чврсто посађивање северноатлантизма као превасходне вредности ЕУ. Санкционисање Русије и њених традиционалистичких погледа на свет било је у савршеном складу са санкционисањем источноевропских држава због њиховог друштвеног (идеолошког) традиционализма.
Али ово је имало своју цену – катапултирање Сједињених Држава у позицију обновљене хегемоније над Западном Европом. Овакво схватање је приморало Европу да настави са широким и оштрим санкцијама против Русије, које у повратном ефекту учвршћују позицију САД као доминантног снадбевача Европе енергентима и сировим материјалима.
То у потпуности искључује Макронове идеје да је Европској унији потребан „европски стратешки суверенитет” који би могао да се позабави легитимним безбедносним бригама Русије. Европа је сада до грла заглављена са широким економским санкцијама против Русије, а није у стању да се носи са њиховим последицама. Буквално не постоји шанса да ће долазећа структурна инфлација или економска контракција моћи да буде зауздана. ЕУ је изгубила механизме да оконча овај рат. Преостаје јој само да дели сто са Зеленским док овај потписује документ о капитлацији
У Америци пре новембарских избора неће бити озбиљних покушаја да се смањи инфлација. Још једна од последица предавања Европе америчкој команди је то што и по питању инфлације ЕУ зависи од незахвалних промена у америчкој унутрашњој политици. Једнако је вероватно да ће Бајден наредити ново штампање новца како би привремено отклонио ефекте инфлације на америчке џепове (чиме ће дугорочно само поећати инфлацију) и то да би Бајден могао допустити квантитативно стезање (са циљем обарања инфлације) уочи избора у новембру.
Кад последице рата почну да се осећају, то ће довести до озбиљне повратне реакције против Брисела.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 15, 2022
