Pročitaj mi članak
Слободан Јанковић
Док Турци топовима бомбардују Сирију у знак одмазде, ратни бубњеви одзвањају у више земаља Блиског Истока. Да ли је могуће да дође до великог крвопролића у којем би страдали народи више блискоисточних држава?
Хвала Богу, у марту сам делимично погрешио када сам рекао да се после 1. јула могу очекивати несрећна дешавања, односно почетак отворене агресије Турске на Сирију. Нажалост, сада управо делује као да ће се сценарио о новом блискоисточном рату водити како је и очекивано – преко Турске.
Ко је 28. септембра и 3. октобра испалио укупно три гранате са сиријске на турску територију и узроковао смрт петоро турских грађана биће важно за историју и разумевање подлости међународне политике, али не толико и у овом тренутку.
Битно је, међутим, да Турска, која суштински већ више од годину дана врши агресију на Сирију, сада топовском паљбом дејствује по сиријској територији „у знак одмазде”. Американци, који су званично 28. септембра најавили још 45 милиона долара неоружане помоћи сиријској опозицији (најамницима, исламским фундаменталистичким групама, припадницима племена које мрзи Асаде, турским и другим специјалцима), сада кажу да подржавају Турску.
Савет НАТО је већ објавио да је на њихову чланицу извршена агресија и тражио да Сирија прекине „флагрантно кршење међународног права.” НАТО је деловање Сирије према Турској дефинисао као „јасну и присутну опасност.” Ове злокобне речи коришћене су пред напад на Ирак 2003. године.
ТУРСКА КАО АГРЕСОР
Као додатан увод у рат, Турска влада је предала парламенту предлог одобрења да се војсци у наредних годину дана омогући „слање у стране земље”.
Владајућа партија је изгласала предлог за рат. Водећа опозициона странка (кемалисти) су били против, али су нациналисти подржали предлог (МХП – трећа по снази партија у турском парламенту) због турских националних интереса.
Присетимо се да је Сирија 22. јуна оборила турски војни авион и том приликом су страдала оба турска пилота. Сада, баш као и тада, официри такозване Слободне сиријске армије кажу да су тај авион оборили Руси.
Чињеница да паравојна организација Слободна сиријска армија има главни штаб у Турској, да преко Турске прелази у Сирију и да добија новчану помоћ од земље домаћина, по међународном праву, квалификује Турску као агресора.
Финансијска помоћ страни у грађанском рату, као што то чине САД, и ову земљу чине агресором. Да подсетимо и на примитивно и ретроградно међународно право, које – замислите то дивљаштво (!) – сматра недозвољеним мешање једне државе у унутрашњу политику друге. Али право је право, правда нешто друго а понашање моћника нешто треће.
Док Турска додатно гомила војску на граници са Сиријом, Русија упозорава и њу и Запад да не траже изговор за напад. Заменик министра спољних послова Русије навео је да НАТО не треба да тражи начин да интервенише у Сирији, успоставља хуманитарне коридоре или заштитне зоне.
Председница Бразила упозорава – такође Запад – да не напада Иран, ваљда упозната са чињеницом да, уколико дође до НАТО напада на Сирију, тада и Иран улази у рат, а онда могуће и Израел.
Ситуацију додатно компликује и чињеница да је ирачка влада у уторак 2. октобра најавила да ће од парламента тражити забрану постојања страних база на ирачком тлу. Овде долазимо до тога да се круг држава које могу пасти у замку великог блискоисточног рата шири.
Наиме, Турска још од 1997. године а на основу усмених договора са једном од две паравојне курдске организације у Ираку и са америчким и британским патронима, има војне испоставе на тлу друге државе. Претпоставља се да данас, на тлу ирачког Курдистана (курдске регионалне аутономије на северу Ирака која има своју заставу, безбедносне снаге и друга обележја државе) Турци имају око хиљаду војника распоређених у 13 база и осматрачница.
Турска никада од Ирака није тражила дозволу за ове објекте и војску на територији друге државе. Малоазијска сила и даље, баш као у време Садама, с времена на време врши војне упаде у Ирак, гонећи ПКК терористе (последњи упад је био у јуну ове године).
Наставак војног присуства у постамеричком Ираку обезбеђен је опет уз аминовање Вашингтона да Курди пристану а владу у Багдаду опет нико није питао ништа, чисто да се зна да нису газда на северу.
ЗАОКРЕТ ИРАКА
Ирак се замерио Американцима пошто шиитска већина бира шиитске партије које полако али постојано изграђују све бољу сарадњу са Ираном. Прошлогодишње повлачење Американаца из Ирака пропраћено је поновним таласом терористичких напада.
Наиме, чим су Американци прешли у Кувајт и у Саудијску Арабију, председник владе Малики је на основу дуге истраге наредио подизање оптужнице против заменика председника суните Тарика Ал Хашемија за организовање одреда смрти који су извели 150 терористичких напада од 2005. године по Ираку.
Хашеми је побегао код Курда на север, па у Катар и коначно у Турску где је дочекао смртну пресуду у одсуству. Док су Турци ове године склапали трговинске и енергетске споразуме са курдском регионалном владом (северни Ирак) Ирак је све више сарађивао са Ираном.
Велико замерање Ирака уследило је након ревидирања окупационих споразума око експлоатације нафте склопљених махом са америчким и наравно британским нафтним компанијама.
Две водеће америчке нафтне фирме Ексон Мобајл и Шеврон су склопиле споразум са Курдским властима, одбиле понуду централних власти у Багдаду да потпису нове уговоре за јужни и централни Ирак али одбиле и да уговоре о експлоатацији нафте у Курдској аутономији потпишу са властима земље.
Исти је случај са Турском која је почела да увози нафту од Курда без икаквог споразума са властима државе у којој се ирачки Курдистан налази.
Турци су, према речима турског аналитичара, близу економске кризе у којој би прошли као Грчка. Рат се зато владајућој странци која ужива велико поверење народа намеће као једно од решења за завлачење истог.
Американцима не одговара стабилизација шиитског Ирака који би био близак Ирану а пут до Ирана води преко Сирије, јединог војног савезника Техерану (две земље имају потписан одбрамбени споразум према којем су дужне да војно помогну једна другој у случају да нека трећа земља изврши агресију на обе или само на једну од њих.)
Наравно, пад владе у Дамаску (Сирији), која је изгледа успела да скрши највећи део отпора у земљи, био би увод и у сламање шиитског Хизбулаха у Либану. Хизбулах, наоружан од Сирије и Ирана, показао се као тежак противник израелској војсци када је ова неуспешно покушала да га уништи у лето 2006.
Падом Асада и избијањем хаоса по либијском моделу у тој земљи те преливањем сукоба на суседни Либан, Хизбулах би остао без подршке у окружењу и вероватно дугорочно ослабљен ако не и увучен у нови грађански рат у земљи кедрова. На тај начин Израел више не би имао организованог и наоружаног непријатеља на граници (бар док се и ако се Египћани не преуме).
Дакле од још једног рата на Блиском Истоку многи би могли да профитирају а обичан свет наравно да изгуби, али ове последње нико и не помиње.
(Novi standard)
