Pročitaj mi članak
Побједа фламанских националиста на локалним изборима у Белгији, договор у Великој Британији о референдуму о одвајању Шкотске, велики протести у циљу тражења независности Венеције од Италије и каталонско још одлучније тражење неовисноати од Шпаније, све су то знаци новог таласа сепаратизма који запљускује Европу.
У Белгији је Барт Де Вевер, водитељ Новог фламанског савезништва и нови градоначелник Антверпна, привредно најважнијег белгијског града, најавио расписивање референдума о независности Фландрије од валонског дијела Белгије као и „конфедерално“ уређење државе.
У 2014. години Белгију чекају савезни избори и тада би сепаратисти могли добити још више гласова. У Шкотској је премијер Велике Британије нерадо пристао на договор са Алексом Салмондом, вођом странке СНП која тражи расписивање референдума о независности Шкотске на јесен 2014. године. Давид Камерон не жели бити упамћен као премијер за чије се владавине, после више од 300 година – распала Велика Британија. Али то постаје све вероватније.
На референдуму о независности Шкотске ће, октобра 2014. године, гласати и грађани Велике Британије од старосне добе 16 година, а услов је да имају стално боравиште у Шкотској. Шкотска и Енглеска, уједињене 1707. године, могле би се веома брзо распасти на двије самосталне државе.
Присталице независности су уверени да би то за Шкотску било веома добро, јер би се држава брзо ријешила војних база са нуклеарним подморницама, а истовремено би, захваљујући великим налазиштима нафте и гаса, постала једна од најбогатијих земаља у Европи. Шкотска би, наиме, постала власница 90% залиха нафте и гаса у Северном мору, а преузела би свега 8% дуга, који има Велика Британија.
И у Венецији је 4. октобра одржан велики протест у знак подршке отцепљењу те регије од Италије. Већина грађана Венеције подржава овај потез усред оштрих мера штедње. Покрет који се залаже за независност зове се „Индепенденце Венета“ иу последње време окупља све више присталица.
Према истраживању, које је прошлог месеца провео италијански лист „Кориере дела Сера“, чак 80% грађана Венеције жели се одвојити од Рима, док је на основу резултата новије анкете локалног листа „Ил Газзеттино“ закључено да независност жели 70% Венецијанаца.
Председник тог сепаратистичког покрета Лодовико Пизати већ је гувернеру округа поднео петицију у корист независности, са 20.000 потписа. У петицији оцењује да је „проглашење независности неминовно, што жели и огромна већина Венецијанаца“.
Покрајина Венето, чије је управно средиште Венеција, богатија је од већине других области у Италији, а многи становници те регије су веома незадовољни због великих трошкова које морају делити са много мање развијеним остатком земље.
Венеција се у својој историји често није слагала с централном владом у Риму.Млетачка република је некада била држава у којој је цвјетала трговина и трајала је хиљаду година – све док је није окупирао Наполеон Бонапарте 1797. године; а у састав Италије је ушла тек 1866. године.
И Баски желе своју државу у Шпанији, аи тежње Каталонаца све чешће изазивају главобоље у Мадриду. Каталонија већ данас ужива велику аутономију, али то не спутава њене становнике да жуде за самосталном државом.Слични захтеви су све гласнији и у Валенсији.
Корзиканци су се ради борбе за независност у прошлости латили и оружја, борећи се против француских трупа, а парламент у Паризу је признао – па касније одбацио – постојање „корзиканске нације“.
У Француској се припадници бретонски националне армије (БРА) никада нису сврставали међу Французе – увек су тврдили да су „Келти“, а БРА се годинама борила против „француских окупатора“.
У Италији упорно тиња и сепаратизам Северне лиге, а на данским Фарским острвима многи мисле да би било боље када би били независни, упркос чињеници да од матичне државе примају годишњу помоћ тешку 150.000.000 евра.
Италијански истраживач интеграција Амитаи Етзион, указао је још 2001. године да је за вишенационално заједништво најважнија „легитимна контрола над средствима принуде“, у корист свих чланица заједнице „од прерасподеле средстава“ као и „већа политичка лојалност према наднационалним институцијама у поређењу са националним институцијама“.
Етзион је примјетио и да је у случају ЕУ „несрећно“ проширење са 15 на 27 чланова заправо смањило могућност формирања заједничке, европске јавности и „озбиљно угрозило“ већ постигнуто јединство у Европи. Стручњаци процењују да би у 21. веку у Европи могло настати најмање 10 нових држава.
(адванце, Finacial Times | The Telegraph | ctvnews.ca | Corriera della Sera)
