Pročitaj mi članak
Ко све пуца у Сирији, са којим уверењима и у чије име“, питања су која се неминовно намећу свакоме ко мало дубље зачепрка по вестима које прате све што је у вези са сиријским председником Башаром ал-Асадом или његовим противницима. Да ли се рат непредвиђено одужио, или је светска јавност у старту брифована тако да своју наклоност безрезервно стави на страну побуњеника, можда и није важно. Чињеница је да из ове блискоисточне земље све више пристижу вести да цивили који тамо гину и нису увек цивили, као и да „добри момци“, под чиме се на Западу обавезно подразумевају Асадови противници, не заслужују баш увек наведени епитет.
Укратко, јуче је амерички дневник „Њујорк тајмс“ пренео да је „оно што су локални активисти назвали „масакром цивила” у ноћи између четвртка и петка у Тремсеху, у близини централног града Хама у Сирији када је, према неким извештајима, побијено више од 200 цивила, највероватније, био сукоб између сиријских војника и добро наоружаних војних дезертера”.
Дан раније, „Амнести интернешенел” је изнео тврдњу да неке присталице опозиције прибегавају бруталним тактикама у борби против припадника снага безбедности. „Они приводе људе, видели смо доказе да их туку, а у неким случајевима и убијају”, изјавила је једна активисткиња ове групе.
Трагично у сиријској драми је и то што „информације са терена” у којима се наводе места сукоба, размере разарања, број погинулих и рањених стижу, у ствари, из – Лондона. У ситуацији када и најугледнији светски медији истичу да немају своје извештаче са свих делова сиријског ратишта, поверење у само један извор информација често бива контрапродуктивно.
У том смислу и притисак само на једну страну да оконча сукобе тешко да може да резултује правим миром. Јер у Сирији, како показују све анализе, не ратују само две стране. Тачније, опозиција која за циљ има, пре свега, свргавање режима актуелног председника Асада, није довољно хомогена да би, уколико и оствари своју намеру, могла кормило земље да преузме са ауторитетом који би гарантовао да се рат неће вратити чим прође победничка еуфорија.
На сиријској драми се на најбољи начин огледа и неспремност међународне заједнице да учини све што је неопходно не би ли прекратила насиље које је, како се наводи, до сада одузело преко 17.000 живота. Разлог за то свакако је жеља западних земаља, а пре свега САД, да свој утицај у блискоисточном региону подигну на такав ниво који би им омогућио да из игре избаце традиционалног Сиријског партнера – Русију.
Подсетимо, званични Дамаск своје најјаче упориште има управо у Москви. Рече је, пре свега, о економској сарадњи али не треба сметнути с ума и да су Русија и Сирија, пре неку годину, потписале уговор о испоруци руске војне технике сиријским снагама вредан преко 5 милијарди долара. Тај договор још је на снази. Управо стога, на увођење оштријих санкција Сирији у Москви гледају као на удар на пословне интересе Русије.
У Пекингу, такође, нису склони пуштању Башара ал-Асада „низ воду” и, у том смислу, подржавају ставове Русије у Савету безбедности Уједињених нација. Другим речима, створена је ситуација у којој ни једна „оштрија” одлука највишег међународног тела, а која би се тицала Сирије, не може да добије „зелено светло”.
Питање које се, такође, намеће је: ко и како наоружава сиријске опозиционаре. Када је реч о армији Асада ствари су, како смо већ навели, прилично јасне. Са друге стране, међутим, има много непознаница. Иран, у том смислу, оптужује западне и арапске земље. А све више је у употреби наоружање које тешко да може да се покупи по кућама. У питању су примерци којима је могуће нанети велику штету. И људима и објектима. Такође, борци против Асада не иду „главом кроз зид”, није реч о нерегуларним скупинама без икакве идеје како се и на који начин ратује. Само је питање времена када ће поменути и коначно схватити да је заједништво најјаче оружје за остварење ратних и осталих циљева.
Али, вратимо се Савету безбедности УН, тачније његовим сталним чланицама. У ситуацији када су, такозване, идеолошке разлике из времена „хладног рата” одавно за нама, преостају само – појединачни интереси. На жалост, како изгледа, у случају Сирије најмање су у питању интереси тамошњег народа. Тешко је стога веровати да ће данашњи долазак у Москву специјалног изасланика УН и Арапске лиге Кофи Анана много шта променити.
Јер, како наводе руски извори, није довољно што Москва подржава мировни план бившег челника УН за дипломатско-политичко решење кризе у Сирији. Та подршка очекује се и од других.
(Слободан Самарџија, Политика)
