Прочитај ми чланак
Петогодишњи дечак, годину дана после трагедије, осећа се добро у новом дому. Ниједном није споменуо то што се догодило, а ни родитеље. Ужива у вртићу – каже рођак Мирослав.
ЧУДО – реч која је пре тачно годину дана спасла сигурне смрти петогодишњег Милана Поњигера.
Дечак који је преживео пад са шестог спрата, данас је весео, раздраган и жив. Ужива у вртићу. Срећан је уз брата Луку.
Само годину дана раније, лекари Универзитетске дечје болнице у Тиршовој борили су се за живот маленог Милана.
Његов отац Палко Поњигер скочио је са дечаком у наручју, са шестог спрата самачког хотела у Батутовој улици на Звездари. Претходно је гурнуо Миланову мајку Илонку.
Тешке повреде унутрашњих органа и преломи костију у првом моменту нису биле охрабрујуће за малишана. Имао је преломе обеју надлактица, подлактица, ногу и кука. Јако мало срце, међутим, није се предало. Милан данас живи са рођацима Мирославом Мелером, његовом супругом Габријелом и братом Луком.
Шта је Палка Поњигера натерало да се баци с прозора заједно са сином кога није могао да добије пуних осамнаест година, вероватно никада нећемо сазнати. О мукама које су га задесиле он је јавно говорио на заседању скупштине Удружења војних бескућника неколико месеци пре трагедије.
Поњигери су били једна од укупно 600 породица војних лица које живе широм Србије без решеног стамбеног питања. Поред тога, Палко је дуговао пола милиона динара Фонду за социјално осигурање војних осигураника, што је после његове смрти – отписано. Излаз је покушао да пронађе у бескаматном кредиту Министарства одбране од 20.000 евра, који није добио.
– Милан је добро – кратко каже Мирослав Мелер, коме је дечаков покојни отац ујак.
– Пре месец дана лекари су му извадили металне шипке из костију и више нема терапије.
Идемо на систематски преглед на Војномедицинску академију и само кад има редовне контроле. До сада није спомињао несрећу, а ни родитеље. Иде у вртић и понаша се као и свако друго дете.
Собу у насељу Жарково дели са седмогодишњим братом Луком. Имају заједничке играчке. Заједнички кревет на спрат.
И док свако јутро Милан са ранцем на леђима иде у вртић, брат Лука, ђак првак, хита ка школи. Дечје обавезе не ометају их да слободно време проводе у игри.
Борбу за живот, и храброст малог Милана, који је провео у болници више од три месеца, читава Србија помно је пратила. Бринула му и помагала. Уплаћивали су паре, куповали и доносили играчке.
Дуго је и центар за социјални рад одлучивао коме ће припасти дечак и ко ће водити рачуна о њему. Многи су се нудили да пруже топли дом Милану.
Од родбине, па до људи широм земље. Коначна одлука о хранитељству пала је на породицу Мелер, којој је пре шест месеци пружено све поверење за бригу о храбром Милану.
Када ће бити прави тренутак да дечак сазна истину о себи, својој судбини и својим родитељима, психолози ће помоћи породици Мелер.
(Новости)
