Pročitaj mi članak
Ниш:У предузећу „Југоисток“ у Нишу, које покрива шест дистрибуција, кажу да је све више заинтересованих за производњу тзв. зелене енергије. Нишлија Хранислав Станојевић од пре месец дана има своју мини соларну електрану снаге 10 киловата.
Хранислав Станојевић из Ниша производи струју за извоз, а киловат продаје по субвенционисаној цени од 0,23 евроцента. Струју, практично производи уређај који је повезан са фотонапонским панелима, смештеним на крову викендице.
Хранислав је уложио 20.000 евра и ових дана треба да добије статус повлашћеног произвођача који ће му обезбедити дванаестогодишњи уговор о продаји струје.
„Ја склапам уговор са министарством на 12 година. По мојој евиденцији за пет евентуално шест година требало би да повратим уложено, а осталих седам година требало би неко да има зараду. Сад ко ће, не знам“, каже Хранислав.
У предузећу „Југоисток“ тренутно има 100 захтева за отварање мини електрана из обновљивих извора.
„По броју захтева који стижу електропривреди, види се, и по броју електрана, које су до сада прихваћене и производе електричну енергију, и оне које тек треба да буду прикључене, да Југоисток предњачи“, каже Драгољуб Здравковић из овог предузећа.
На југу Србије има више од 200 сунчаних дана годишње. Сунце је ове године погодовало и грожђу које Хранислав Станојевић има у дворишту поред електране. И док бере грожђе, каже, струја се производи.
„Што је јаче сунце, брже ради и кад падне мрак сијалица се гаси. Ја немам никакву обавезу да долазим да упалим или да угасим“, објашњава Хранислав.
Мини соларна електрана направљена је за месец дана, док је за прикупљање свих дозвола Храниславу било потребно око три месеца.
Лесковац: Лесковачки ајвар у Чикагу
Лесковачки ајвар од прошле године је српски бренд, а од априла има и међународни сертификат. Чувени ајвар могао би да се нађе и с друге стране океана захваљујући сарадњи која је већ успостављена са нашом дијаспором и конзулатом у Чикагу.
У лесковачком крају већ се осећа мирис печених паприка, јер почиње припрема лесковачког ајвара који је од прошле године српски бренд, а од априла има и међународни сертификат. Прве количине ајвара увелико припрема и Удружење Лесковачки ајвар, које је уз Регионалну привредну комору носилац пројекта брендирања.
Ове године тржишту ће испоручити око 120.000 тегли лесковачког специјалитета, што је два до три пута више него прошле године.
Кад се лесковачка котлина зацрвени време је да се крене са послом, јер предстоји берба паприка на више од 3.000 хектара. Екстремни временски услови нису знатно утицали на род. За тамошње повртаре она је црвено злато, па се не препуштају ћудима природе. Биће је око 10 одсто мање него лане, али важно је, кажу, да је квалитетна и месната.
Стевица Марковић из села Брестовац код Лесковца каже да је ове године било више од 50 дана са температуром око 35 степени, што је стресно за биљку, али и за пољопривреднике који од тога живе.
Породица Марковић из Брестовца у наредна два месеца убраће око осам тона паприка. Тек мали део ће отици у продају. Око шест тона са њиве стиже право на јаку ватру -да се испече, отреби, самеље и преради у српски бренд, лесковачки домаћи ајвар.
Илинка Марковић из Удружења „Лесковачки ајвар“ каже да је рецепт такав да се додаје само шећер, со, уље, и да је без другог поврћа.
Од чисте искључиво лесковачке паприке по јединственој, заштићеној рецептури, на традиционалан начин, ајвар ће се ове јесени припремати у још тридесетак пољопривредних домаћинстава. Удружење Лесковачки ајвар постаје све бројније и после прошлогодишњег брендирања ове организованије.
Гордана Петровић из Удружења „Лесковачки ајвар“ каже да су се боље припремили, да ће бити веће количине, да ће она направити око 9.000 тегли.
Пут заштите лесковачког домаћег ајвара није био ни лак ни кратак. Трајао је скоро три године. Зато је важно сада када тражња постаје све већа одржати квалитет, кажу у Регионалној привредној комори која је носилац целог пројекта.
Председник Регионалне привредне коморе Лесковац Горан Јовић каже да је све више оних који се укључују у тај посао.
„Нама је поред количине, примарно да се задржи квалитет и да он буде исти у којем год се домаћинству припремао“, истиче Јовић.
Врата су се широм отворила тек недавним добијањем међународног сертификата. Лесковачки ајвар могао би да се нађе и с друге стране океана захваљујући сарадњи која је већ успостављена са нашом дијаспором и конзулатом у Чикагу.
Врање/Власе: Чувари огњишта
Браћа, 84-годишњи Стојадин и 80-годишњи Влада Андрејевић и данас живе у породичној задрузи у селу Власе, центру пољаничког краја, око 25 километара источно од Врања. Прошло је годину дана откад су у истом дану сахранили своје супруге, Стојанку и Добринку. Пре тога, живели су чувајући кућно огњиште у родном селу Трстени, далеко у брдима, на административној граници са Косовом.
– Разболеше се и за кратко време одоше са овог света. Издаде их срце, залегоше један дан и испустише душу питајући једна за другу. Живели смо 60 и више година у породичној задрузи, никад се нисмо одвајали, а оне једна без другу нису могле – почиње причу влажних очију Стојадин.
Њихов род Андрејевића је старином из Трстене. Према причању, њихов предак Андреја је побио кућну кост у Чукљинској махали, након што су његови пребегли са севера Црне Горе, гоњени османлијском осветом и зулумом. Основали су велику задругу у којој се поштовао најстарији члан као домаћин и где су ред и дисциплина били чувари породичног огњишта.
– Задруга се одржавала и опстајала радом. Свако је знао шта ће и колико ће урадити од свитања до заласка сунца, а основна делатност у брдима је било сточарство. У једном тренутку, имали смо 100 оваца, бикова, крава, коња… Глади није било, жива пара је чекала и за добро и за лоше. Тако смо и ми расли, нас петорица браће. Имали смо и једну сестру, али она је млада умрла од неке болештине – наводи Стојадин.
Прича и повремено баци поглед на три године млађег брата Владу. Сваку реч мери, а Влада климањем главе одобрава. Покретом руке и погледом наређује, Влада устаје доноси ракију, мед и воду. Стојадин сипа и наздравља.
Живот их није мазио, али им братска и породична љубав никад није недостајала. То је суштина њиховог заједничког живота, без свађа и трзавица. Мајка им је млада умрла, а било их је са дедом Милојком и оцем Градиславом седморица мушких на терет, како кажу.
– Мајка је умрла 1943. и остадосмо без женске руке. Деда Милојко нас све гледао и чувао, пуне две године, док није оца поново оженио. У Трстени, без жене тешко се опстаје. Хвала богу, па се маћеха Параскева прихватила да дође да својим радом и бригом не дозволи да се задруга распадне, а ми одлетимо у свет ношени судбином божјег прста – прича Стојадин.
Новац је, који би зарадили укућани, био у деда Милојковом џепу до његове смрти, а потом у џепу маћехе Параскеве. Имала је чвршћу руку од Градислава и по законима задруге она је преузела целокупну одговорност.
– Отац и маћеха су о свему одлучивали. Деца су нам се рађала, а њихова реч је била последња када се радило о њиховом школовању, женидби, удаји. Имали смо по четворо деце, жива су и здрава, хвала богу, и имају своје породице. Свако је завршио школе онолико колико је могао и колико му је дато. С одласком од куће на школовање одлазили су и из задруге што је нормално за данашње време. Нама се можда то не свиђа, али смо свесни да свако време носи своје бреме, а народ се прилагођава, па опстаје или нестаје, божја је судбина то! – уверен је Стојадин.
Њихова деца су расејана од Власа и Врања до Словеније. Постали су пољопривредници, вариоци, шефови на градилиштима, домаћице, а у фамилији има директора, доктора хемијских наука…
Када су деца отишла, остали су у Трстени они, сами, са женама. Живели лепо, сложно, пили прву јутарњу кафу с осмехом, сваки комад хлеба у здрављу и срећи узносили, увече уз ракијицу мученицу наздрављали новом дану, као божјем дару.
Гледају у умрлице својих жена. Ћуте старине пободени на кревет као стећци. А чини се да говоре без прекида о себи, супругама, деци, фамилији Андрејевића и читавом крају, Пољаници. О опстанку и нестанку.
Алексинац: Број оболелих од жутице расте
На подручју општине Алексинац регистровано је 26 оболелих од заразне жутице типа А, речено је агенцији Бета у Епидемиолошкој служби у том граду.
Епидемија жутице типа А проглашена је у Алексинцу 12. септембра када је у тој општини регистрован 21 случај оболелих и од тада је појачана контрола примене мера хигијенске заштите.
На нишкој Инфективној клиници тренутно се налази 12 оболелих, а код 11 је потврђен хепатитис типа А.
Извор: РТС, Вести онлајн
