Прочитај ми чланакСиндром шутирања мртвог коња није ништа ново у Србији, али је добио епидемиолошке размере у нашем фудбалу тек сада, када је јасно да Славиша Кокеза није толико вољен тамо где је то до сада било битно.
Некадашњи голгетер Бродарца је све своје снове, играчке и функционерске, одавно већ испунио, чини се да је неко решио да му одузме драгу играчку и на суров начин га пусти низ воду. Баш као Украјина нашу репрезентацију, када је председник ФСС-а организовао конференцију у Старој Пазови, где је окупио медије да би рекао – једно велико ништа.
„У име свих нас желим да се извиним нацији, грађанима Србије због дебакла који смо доживели у Украјини и једне лоше утакмице и срамног пораза. Мислим да је то недопустиво за репрезентацију и играче. Утакмице су се губиле и раније, биће тога и у будућности, али оно што је спорно је начин на који се изгубила та утакмица. Добар део одговорности за тај пораз има руководство на челу са мном, као и стручни штаби и играчи. Само залагање на терену и борбеност за дрес и грб Србије и начин на који се играло у Украјини не сме да се понови. Сви фудбалери, а ови фудбалери који су овде и мали број играча који није био на овом окуплању је најбоље што Србија има. Сви они када играју за реперезентацију треба да гину и дају све од себе, чак и више и боље него у својим клубовима. Национални дрес и грб су светиња и не може мање или више да пружају у неком европском клубу где наступају“, рекао је тада Кокеза, а оно најважније са те конференције, била је чињеница да су није било могуће поставити питање некада уваженом спортском раднику на челу ФСС-а.
То није било омогућено, Кокеза је вешто бирао када ће се и како, и преко којих канала обратити јавности, било да су у питању бравуре у фудбалском дресу, или у вођењу ФСС-а до новог фијаска у квалификацијама за Европско првенство, које смо последњи пут гледали када је Душан Влаховић био беба.
Оно што јесте тужно, јесте чињеница да проблем нису сасекли они чије се име цени у јавности, и који (барем тако делује) ни у чему не морају да зависе од шема, власти, струја, егзистенцијално су одавно обезбеђени играјући за европске великане.
Ту истину оголио је Лука Миливојевић, остаје жал што смо за све чули прекасно, а могло се много тога далеко раније сасећи да је било јединства у свлачионици, ставу и стајању иза сопствених и резултата остварених са Славољубом Муслином.
“Мислим да смо ми играчи највећи кривци за то што се касније дешавало. У то сам убеђен. Био је тренутак када је смењен селектор Муслин. Кокеза је након меча са Аустријом причао са три најискуснија играча о смени селектора. Ми као екипа за то нисмо знали. Када је дошло до смене, ја сам лично звао Ивановића и Матића и рекао: Људи, хајде да пробамо да спасимо тренера! Одлази нам тренер на правди бога. Рекли су ми да је већ смењен. Одоговорио сам: Није смењен ако ми нешто урадимо. Човек нас је одвео на Светско првенство. Ко није за селектора?! Сви играчи су били за селектора. Потпишемо се сви и кажемо: Ако нам отерате селектора, ми нећемо играти за репрезентацију. Али да свако стане иза свог потписа. Да смо то урадили и иступили као група, они нам не би могли ништа!”Хоћете да идете на Светско првенство? ОК, идете без нас 17 или 18! Није реално да нам отерате тренера са којим смо живели две године. Када је било најпотребније, нисмо били тим. Зато смо испаштали касније. Ја сам највише испаштао. Нисам имао јавну подршку својих саиграча у борби коју сам водио. Нико од нас играча не верује да можемо сами да сменимо руководство. То није наш део посла.“
У овај цитат Луке Миливојевића, који је од свих био најискренији према себи и јавности, стала је суштина проблема и првог окидача за све што је после тога уследило. Карма је кучка и била је то прво на Мундијалу после Швајцарске, затим се ланац наставио са Украјином и све је кулминирало награђивањем Љубише Тумбаковића за патриотизам у “минут до 12” пред меч са тзв. Косовом.
Плод тога видели смо против Шкотске и у извештају у ком је и сам бивши селектор признао да му ни сами играчи нису веровали и да је дошло до стварања “паралелног штаба”.
Тек сада, када је Кокеза заузет обавезама да “похвата” у којим се некада драгим режимским гласилима терети за неке друге послове који баш и немају контакт са фудбалом, сетио се и Славољуб Муслин да каже оно што је требало јасно и гласно да чујемо директно од њега 2017. године.
Највише и најмање, истовремено, о свему говори ћутање Бранислава Ивановића. Исто важи и за Немању Видића, који нам је дао лажну наду и напрасно нестао.
Остаје само дилема, зашто се у свом писму Немања Матић залагао за Видића и молио председника Александра Вучића да смени човека који је за њега крварио, седео са чалмом око главе и са гипсом на руци? Немања Видић је сличне проблеме имао са неким тамо Дрогбом и сличним играчима.
На крају, више није ни битно. Поставља се на крају само питање – момци, зашто сте толико дуго ћутали? Потценили сте сопствено име и интегритет. А ми, какви год да смо као лаички фудбалски гледаоци, Србија ће пре веровати играчима Манчестер јунајтеда, Челсија или Кристал Паласа, него Бродарца.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 18, 2021
