Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Орланда нема међу најбољим екипама НБА, али Орландо има једног од најбољих младих кошаркаша – Николу Вучевића, и званично члана „најбоље петорке“ момака који су највише напредовали.
Висок летом, црногорски центар је, уз сународника и имењака Николу Пековића, „опоменуо“ НБА лигу да јужнословенски расадник кошарке, до не тако давно највећи у Европи, и поред свих финансијских потешкоћа, зна да произведе изданак за највредније светско тржиште.
– Задовољан сам личним играма. Велика је сатисфакција бити међу кошаркашима који су напредовали, али искрено био бих сретнији да смо имали коју победу више и да смо направили бар један корак у плеј-офу – каже Вучевић за „Новости“, апострофирајући да је кошарка ипак тимски спорт, у ком највредније признање додељује половином јула – шампионски прстен.
Прва наредна прлика је од новембра. Ипак, Николу, пре новог лова на шампионски прстен, очекује други покушај са репрезентацијом Црне Горе да се вине у европско сазвежђе. За разлику од 2011, када су као дебитанти стали већ на првој препреци, Црногорци су сада у најужем кругу фаворита, чак и за медаљу. Главни адути ка остварењу историјског циља су им управо два НБА центра, која су стекла статус звезде у својој земљи.
Одмор са девојком
Никола прве дане годишњег одмора проводи у Бару, родном граду његовог оца Боре Вучевића (једног од чланова легендарне Боснине екипе која је прва унела Куп шампиона у СФРЈ), који је већ више година и његов европски дом.
– Требало би са девојком Николетом да одем на одмор неколико дана. Видећемо. Током сезоне ни не можете да пребројите колико пута улазите и излазите из авиона, колико сте часова летели, тако да сам се мало ужелео да будем на земљи – објашњава Никола, не заборављајући да напомене велику подршку породице, не само откад се отиснуо у НБА, већ од првих кошаркашких корака.
– Далеко сам ја од звезде. Треба још да радим и учим. Свестан сам да се много очекује од Николе (Пековића) и мене, односно од националног тима, који је без нас двојице одиграо квалификације на високом нивоу, па самим тим подигао и праг очекивања у Словенији. Ипак, нисмо ми једини који ћемо бити на ЕП. Најважније је да се окупимо, да тренирамо и да се спремимо за велика искушења, а терен ће показати колико смо добри.
Предстојећи Евробаскет, биће занимљив што ће се у групи опет наћи Црна Гора и Србија, које су и у квалификацијама одиграле прве две званичне међусобне утакмице, из којих се изродио један нови ривалитет на европском кошаркашком небу и који носи један посебан набој.
– Можда то изгледа другачије са стране, ван паркета, али за нас, или ако хоћете, конкретније за мене, то је као и свака друга утакмица, трудимо се да одиграмо најбоље што можемо и да победимо. Многи од мојих саиграча из националног тима играју са кошаркашима из Србије, многе и ја лично познајем. Биће занимљив меч, а било би лепо да се опет видимо 22. септембра у „Стожицама“, јер би оба тима испунила циљеве. Наравно, примарни циљ за нашу репрезентацију је да направимо корак више у односу на прошли шампионат, односно да се пласирамо у други круг, а онда је све могуће.
Некако, када се помену Звезда (или Партизан) играчима са ових простора, неизбежно је питање да ли би обукли дрес једног од два великана.
– Од малих ногу навијам за Звезду, а са тим, уз сан да се отиснете у НБА, иде и она дечачка жеља да заиграте за клуб који волите. Надам се да ће моја каријера преко океана потрајати дуго, али сигурно да би после волео да се деси тај момент да обучем Звзедин дрес – објашњава Никола, признајући да није гледао фајнал-фор у Лакташима. – Нисам могао. Много се нервирам када гледам, само су ми јављали резултат обе утакмице. Ух, лакше је играти, него гледати – закључује Вучевић.
Радоњић
Током кратког боравка у Будућности, док је чекао да се заврши локаут у НБА, Никола је играо за први тим настављајући сарадњу са тренером Дејаном Радоњићем, започету у националним тиму 2011.
– Дејо је сјајан тренер, вредан, радан. Заслужио је позив великог клуба. Драго ми је што је дошао у Звезду.
