Pročitaj mi članakNa dan kada počinje Evropsko prvenstvo treba se prisetiti čoveka koji ga je osmislio, i koji, nažalost, nije doživeo da odgleda prvu utakmicu ovog takmičenja.
На дан када почиње Европско првенство треба се присетити човека који га је осмислио, и који, нажалост, није доживео да одгледа прву утакмицу овог такмичења.
Каријера фудбалског судије Анрија Делона, заслужног за настанак Европског првенства, имала је неславан крај. У пријатељској утакмици између АФ Гарене-Довеса и ЕС Беневоленцеа, негде на самом почетку 20. века, један од играча му је из непосредне близине свом снагом напуцао лопту у лице; несрећног Делона ударац је толико затекао да је од његове силине прогутао звиждаљку, а сломљена су му и два предња зуба.
Шокиран и престрављен, обесио је звиждаљку о клин. Био је то већ други неуспех у његовој фудбалској каријери: претходно се повукао као играч након што су му сви говорили да је сувише нежан и свиленкаст за ову мушку игру, а без наочара на терену ионако није видио готово ништа. Биће да је исти проблем кумовао и његовом пензионисању као судије.
И тако је Делон 1905. постао председник фудбалског клуба Етоиле дес Деуx Лацс, а ускоро и секретар организације која је била претходница француског фудбалског савеза. Све то у својим раним двадесетим.
Како су основали ФИФА
Било је то херојско и невино доба. Образовани младићи махом средње класе налазили су се по кафанама боемског Париза и ковали планове за експанзију својих уметничких, филозофских или практичних идеја, а међу сањарима оног времена била је и група оних које је залудео фудбал, тај необични нови спорт који је дошао из Британије и почео да хвата корење по Француској.
Урбани паметњаковићи гиздавих брчића и монденских одела – недовољно талентовани да би га успешно играли, а опет превише њиме очарани да би га заборавили – окупљали су се, дружили и градили контакте с истомишљеницима из других европских земаља, па је тако 1904. основана ФИФА као кровна фудбалска организација.
Међу њима су били Делон, Џил Риме те Роберт Гуерин, који је као 28-годишњак изабран за првог председника ФИФА. Те прве године су биле тешке и стално у тихом сукобу с Британцима, који су непрестано постављали своје услове и желели да задрже право на располагање правилима фудбалске игре онако како је њима одговарало. Након Великог рата изворно паришко друштво се проредило и фудбал се све више отимао његовој контроли, али стари пријатељи Делон и Риме још увек су били ту.
Први предложио европско првенство
Први је у 1920-има дошао с разрађеним идејама о Европском фудбалском првенству и Купу првака, али други (и десет година старији) Риме напросто је био пуно већа фаца. Он је основао Ред Стар, први паришки клуб који није дискриминисао своје чланове на основу класног порекла, организовао фудбалске турнире на Олимпијским играма, а у рату је одликован као официр француске војске.
Радо је замарао своје пријатеље ратним причама и идејом о просветитељској улози фудбала као игре у којој ће се нације одмерити на зеленом терену уместо на бојишту.
Кад је Делон – који због диоптрије није служио војску – предложио покретање Европског првенства, Риме је узвратио идејом о Свјетском. Тада је већ био ФИФА-ин председник и признат као велики визионар, а његове причама о црнцима из колонија који су бранили Француску и са собом из ровова кући понели фудбалске лопте звучале су јако романтично и оптимистично. Делон није било друге негода се приклони пријатељу и тако је и он постао заговорник Купа Жила Римеа, први пут одржаног 1930. у Уругвају.
Није доживео да одгледа прву утакмицу првенства
Тек тридесет година касније покренуто је прво Европско првенство – наравно, у Француској. Играло се пет дана у два града (Паризу и Марсељу), а у финалу је Совјетски Савез победио Југославију. У дивном, премда дебело закаснелом признању човеку који га је осмислио, победнички трофеј понео је име Анрија Делона. И још увек се тако зове, ако нисте знали.
Но, у свом последњем тужном, али црнохуморном неуспеху, Делон је умро непосредно пре него што је идеја о Еуру коначно прихваћена. Увек компетитивни Риме наџивео га је за годину дана.
Пионири и идеалисти из давних времена
А пола века касније, још је један Француз одиграо кључну улогу у историји Европског фудбалског првенства. Мишел Платини, генијални капетан Галских петлова који су 1984. – опет на свом терену – освојили европски наслов, постигавши притом девет голова у пет наступа, као УЕФА-ин председник проширио је Еуро на 24 репрезентације, вратио га у Француску и прогурао идеју о паневропском (по месту догађања) турниру 2020., пре него што је нечасно отпуштен.
Иако ће га историја упамтити као једног од кључних Француза у историји Еура, па и фудбала, није Платини увео игру у савремено, хиперкомерцијализовано доба. Он је био само један у низу посредника у дугачком и незаустављивом низу догађаја. Иронија судбине је, међутим, што га се данас неће сетити ништа посебно више од Делонаи Римеа, двојице пионира и идеалиста из неких давно минулих времена. Његов неуспех је тиме само још већи.
