Pročitaj mi članak
До тог августа 2011. године, Србија није знала да тамо негде, хиљадама миља далеко, један „мали“ на клизаљкама, од првог изласка на лед, сања да свом народу „подари“ Стенли куп. А, онда, када га је освојио, лево крило чувених Бостон Бруинса, Милан Лучић је одлучио да га однесе у Цркву Светог Архангела Михаила у Ванкуверу и тако се, како је рекао, захвали породици и српској заједници не само у Канади, већ целом свету, посебно у домовини, која му је пружала подршку.
Слике са тог свечаног чина из Ванкувера, одмах су обишле свет, највише застајкујући у Србији која се питала ко је тај момак, по рођењу Канађанин, због кога се њено име тих дана изговарало и писало са великим поштовањем у свим важнијим медијима преко океана. Интернет „открива“ да су Миланови отац Добривоје и мајка Снежана српски исељеници у Канади, али не и емоције које хокејашки ас осећа према Србији.
– Још од малих ногу памтим да смо увек поштовали српску кулутуру и обичаје. Све црквене празнике славимо по јулијанском календару, слава нам је Свети Сава. У кући причамо српски. Родитељи и фамилија који су дошли у Канаду, никада нису заборавили наше корене, тата је са Пала, мама из Голубића код Книна – објашњава Милан, ексклузивно за „Новости“, на српском језику, наравно.
Одлука да чувени Стенли куп однесе баш у нашу цркву није дошла „преко ноћи“.
– Са првим хватањем хокејашког штапа почео сам да маштам да једног дана заиграм у НХЛ. „Правио“ сам и слике у глави како са великим пехаром улазим у нашу цркву. Драго ми је што ми се та велика жеља остварила.
Србију је видео сам једном, када је као десетогодишњак посетио Београд, а потом Пале, родно место оца Добривоја, некадашњег фудбалера сарајевског Жељезничара
– Од њега сам наследио таленат за спорт, док смо браћа и ја и од маме увек имали безрезервну подршку. Старији брат Јован је такође био одличан хокејаш, али се касније определио за фудбал. Сада у Београду покушава да нађе ангажман као голман. Знам да је тешко, али има таленат, упорност, жељу за радом, верујем да ће успети. Свим срцем сам уз њега. Млађи Никола се дао на учење, остала му је још једна година да дипломира на Универзитету у Ванкуверу.
Уз родитеље, Милан истиче и захвалност ујаку Драгану Кеси, који га је и „заразио“ хокејом.
– Као сваки Србин и ја сам био талентован за више тимских спортова, фудбал, кошарку. Или бар тако кажу – кроз шалу наставља Лучић. – Али, када сам видео ујака који је тада био у НХЛ, нисам имао дилему.
Кеса који данас у Србији покушава да хокеј дигне на виши ниво, „кривац“ је и што је Милан као десетогодишњак упознао једног од својих идола, Јаромира Јагра, с којим је 10 година касније заиграо.
– Ух, било је невероватно оба пута, и када смо се упознали, у време када је Драган играо за Питсбург, а и прошле сезоне када смо стали један поред другог у дресу Бруинса. Када сам му показао заједничку слику из Питсбурга, Јагр није могао да верује, а искрено ни ја. Играо сам уз једног, ако не и најбољег европског хокејаша у историји – и на овај начин Милан показује скромнсот и поред огромних успеха не само са Бруинсима, дрес Ванкувер Џајантса са његовим бројем је пенизонисан.
ОИ У СОЧИЈУ
У љубави према Србији, Милан не запоставља Канаду и Ванкувер, земљу и град у који су отворили срце њему и његовој породици. Узвратио им је на прави, спортски начин. Данас је један од најбољих канадских хокејаша, што значи и један од најбољих на свету, а потврда би, нада се, требало да стигне у децембру…
– Отприлике тада би требало да се саопшти списак канадске репрезентације за ОИ у Сочију. Надам се да ћу бити међу позванима, потом и да ћемо освојити олимпијско злато, али и да ћемо током Игара у Сочију имати много навијача у Србији.
КАКО ДА НЕ ВОЛИТЕ ЂОКОВИЋА
Када му обавезе у Бруинсима дозвољавају, Милан прати остале спортове. У центру пажње су српски спортисти.
– Имао сам срећу када сам био у Београду да видим „Маракану“, јер сам навијач Звезде од малих ногу. Посетио сам тада и стадион Партизана, због тате, који пак навија за црно- беле – каже Милан и набраја кога је од српских спортиста бодрио и данас бодри – Као дете сам био „луд“ за Сакраменто због Дивца и Стојаковића, кога сам имао част да упозонам касније у Торонту. Такође сам упознао некадашњег суграђанина Павловића, док је играо за Селтикс, па Радамановића. Навијам за клубове из Манчестера, због Видића, Настасића и Коларова. Жао ми је, због Суботића, што је Дортмунд изгубио финале Лиге шампиона. Гледао сам Ђоковића уживо против Вавринке у полуфиналу УС опена. Сјајан играч, велки човек, па како да га не волите?
НАСЛЕДНИЦА ВАЛЕНТИНА
Због финалне серије НХЛ, Милан је протеклог лета одложио долазак у Београд, али се нада да ће српску престоницу посетити већ следећег лета са супругом Бритни и десетомесечном черком Валентином, чије име је истетовирао на ћирилици, уз велики грб Србије.
– Волео бих да њих две упознају моју домовину, не само Београд, већ и Пале, Книн – каже Лучић, истичући да му је посебно драго што Бритни, иначе његова љубави из средњошколских дана, којој је мама Италијанка, а отац Енглез показује велико интересовање за српску културу и кухињу.
(Новости)
