Почела је да трчи тек у 55. години, али то је није спречило да до сада упише на хиљаде претрчаних километара и освоји 35 пехара. Истрчала је већ 17 супермаратона, а у току једног претрчала је чак 111 километара!

Ангелина Анђелић има 77 година. Она би вероватно била сасвим обична бака, попут оних које свакодневно срећете на улици, да није до сада учествовала на 17 ултрамаратона од по 24 сата, на којима је просечно истрчавала преко 100 километара, али и на много других краћих трка и маратона.

Иако је касно почела да се бави трчањем до сада је освојила 35 пехара, као и много диплома и медаља.

– Почела сам да трчим у 55. години живота. Тад сам се прикључила друштву Шри Чинмој, које је и организовало недавно одржани ултрамаратон на Ушћу. Једна пријатељица докторка ми је предложила да идемо на предавање о медитацији. Почела сам тиме да се бавим и допало ми се. Онда ми је она рекла да, ако намеравам да се бавим духовношћу, морам да бринем и о телу, јер тело је храм душе – почиње своју причу Ангелина.

Прво је, каже, почела да трчи у Чубурском парку на 100 метара. Циљ је био истрчати их некако. Када је ту дистанцу савладала, почела је да повећава дужину на 200, па на 500 метара. Убрзо је уследила и прва трка на пет километра, а онда и први маратон.

Пошто је маратон био временски ограничен замолила је организаторе да је сачекају да заврши трку. Тако је Ангелина постала маратонац, али и почела да путује на трке широм света. Посетила је Скопље, Ниш, Нови Сад, Рим, али и у Њујорк.

Пошто је „апсолвирала“ маратоне решила је да се опроба и у ултрамаратону. Тркачко друштво којем се прикључила организовало је ултрамаратон на Ушћу, а решила је одмах да проба с трчањем на 24 сата.

– Иако можете да трчите и на шест и на 12 сати, почела сам с трчањем на 24 сата, некако ми је тако лакше. Највише сам истрчала 111 километра. Унука ми је после последењег ултрамаратона у шали рекла да сам је осрамотила јер сам истрчала само 92, док сам прошле године успела да савладам 102 километра. Наравно, не трчим све време. Кад се уморим , мало прошетам. Током трчања ме ништа не боли, само ми понекад табани бриде. Ваљда ми поручују да им је доста – објашњава Ангелина.

Реакције међу њеним вршњацима и комшијама су подељене. Неки је хвале и диве јој се због њене виталности, док јој се други смеју. Ипак, на стази највише изненађује тинејџере који јој, како каже, често не верују да је она “стварно бака”.

Дан започиње лаганим вежбама, након којих следи доручак, па трчање.

– Не трчим сваког дана, обавезе ми то не дозвољавају. Волим да трчим на Ушћу и у Хајд парку, а обично почнем да трчим већ од куће. Учествовала сам на 17 ултрамаратона, али и много других трка и маратона. Освојила сам 35 пехара, али наравно, нисам увек прва – додаје ова ултрамаратонка.

Ангелина је учитељица у пензији. Родила се у Босни, у селу Међаши код Бијељине, а у Београд је дошла шездесетих година прошлог века.

– Кад неки људи оду у пензију обично размишљају шта могу да раде, чиме могу да се баве. Волим да сам покретна и активна, па сам изабрала да трчим. Трчање ме одржава. Говорим свима да тело зарђа ако само седиш и не покрећеш га. Не кажем да морају сви да трче, али могу да шетају или раде нешто друго. Кад се после трчања истуширам, некако као да се ослободим свих токсина. Онда као да оживим и могу да радим шта год хоћу – каже Ангелина Анђелић.

(Телеграф.рс)

Oznake: Angelina Anđelić, maraton, superbaka, trčanje