Pročitaj mi članak
На финалном турниру Светске лиге у одбојци смо освојили сребрну медаљу.
У неким другим околностима бих рекла „одлично“ и замерила свим оним преамбициозним српским навијачима, који су задовољни искључиво златом и који помпезно дочекују само репрезентативце, закићене златним медаљама, као да су нама сребро и бронза испод части. Док много веће земље (као нпр. Американци данас, освојивши бронзу) се радују од срца другом и трећем месту. Међутим, постоји нешто друго због чега последњих година стално осећам неку тегобу после оваквих, конфузних утакмица с очигледним мањком воље и самопоуздања играча… Већ смо видели овакве мечеве, и не једном.
Пре Николе Грбића селектор српске одбојкашке репрезентације је био Игор Колаковић, пре њега Љубомир Травица, а пре Травице Веселин Вуковић… Пре свих њих (и изнад свих њих!) је, по мом скромном мишљењу – Зоран Гајић. Једини селектор од свих поменутих, који никада није показивао субјективан став према играчима, који је свакоме давао шансу да покаже шта уме на терену и мењао сваког играча оног тренутка када постане неефикасан (па и фамозног Николу Грбића). Колико смо само наде полагали у Николу Грбића и то да ће се ствари његовим доласком изменити, да ће инертност и непотистички однос према играчима, својствен Колаковићу, отићи у прошлост! Али, пракса показује да добар играч не мора нужно бити добар селектор, па ни добар човек. Извините, али то је моје мишљење.
Јер, како назвати наставак традиције вишегодишњег игнорисања Станковића, Старовића, а сада и Николе Ковачевића?! Да ли је случајно Миљковић тако рано одустао од игре за репрезентативни дрес?
Одговори би нам били занимљиви, верујем. Али, они истинити. Ако један Старовић, заједно са почетником Околићем реши скоро изгубљену утакмицу, ако Станковић, који није користан играч само у блоку и нападу, него и изванредан сервер (а сервис је наша „ахилова пета“!), изнесе добар део друге утакмице на себи, какав је мотив да их у финалној, одлучујућој утакмици држите на клупи и уводите само када треба да се вади кестење из ватре?! Када скоро ни теоретска шанса не постоји да се нешто уради!
Очекујете од њих чудо, а ако чуда нема (него само одличан учинак!), ви их вратите на клупу! Уједно, израз нетрпељивости на лицу Н.Грбића у правцу Станковића није могуће ни сакрити! Заиста не разумем шта треба један изузетан играч да уради, да га годинама држе на клупи за резервне играче?! Да, чак када је утакмица видно изгубљена, он не добије шансу, осим ваљда ради умирења сопствене савести (мислим на тренера), пред сам крај?! Замењив је и фантастични и срчани Атанасијевић, и Лисинац, и многи други добри играчи, али Јововић није?! Колики стаж и заслуге имао тај Јововић? Урош Ковачевић игра чак и када је видно нерасположен (а то се још од свирања химне видело на његовом лицу, као и на лицу Подрашчанина), као да нема замену!
Лично бих некога ко је тако индиспониран, бесан, ко све време псује и као да се свађа с неким на терену, прави сцене сваки пут кад промаши, извела макар да не шири негативан став на друге играче! Н.Грбић као да ништа не примећује. Чудно.
Добар селектор је, пре свега, објективан и поштен селектор, који свима даје шансу, јер је, ваљда, битан коначни резултат, а не ко га је конкретно од играча постигао!? Такође, селектор, осим познавања спортске вештине и свих њених малих тајни, мора да мање пати од рационализације, него што је то случај с Грбићем (па и његова три претходника). Јер, није довољно логички објаснити (и не једном), како и шта треба да се уради, убеђивати… ако су играчи одсутни, незаинтересовани, уплашени или уморни. Потребно је осећати сваки пад у игри и моментално реаговати на њега – изменама. Јер, утакмица се не добија на крају последњег сета, него сваким избореним бодом.
А Никола Грбић споро реагује, скоро као и Колаковић. Погрешно мисли да ће убеђивањем постићи оно што би требало да постигне увођењем „свеже крви“. То смо лепо видели и данас: ушли су искусни и мотивисани Старовић, Станковић и Никола Ковачевић, и одмах је кренуло набоље. Није требало извести Станковића код прве грешке: да ли то ради и са другим играчима?!
Само бих желела да подсетим све вас, који сте пратили нашу репрезентацију у време селектора Богдана Гајића, на начин како се он праведно односио према играчима и како је динамично водио игру. Честим изменама он је сваком играчу пружао шансу да покаже своју кондициону спремност и борбеност у датом тренутку и остављао је на терену онај састав, који је у том тренутку пружао највише. Када би осетио пад у игри код неког играча, он би му дао шансу да се одмори. Јер, људи нису роботи: они могу бити болесни, нерасположени, могу осетити пад морала пред јачим противником – све је то људски.
Али је селектор зато ту да све то коригује и на најбољи начин компензује. Он није ту да некоме даје шансу због личних симпатија, родбинских или било каквих других веза, није ту да подржава нечију каријеру науштрб заједничког интереса, а опет нечију каријеру да квари. Јер, самим чином игнорисања једног тако доброг и искусног одбојкаша, који ће као капитен, изгледа, и остарити на клупи за резервне играче, селектор баца сенку на његову личност и каријеру. Да ли је у питању неки лични комплекс према том лепом дечку или шта, не разумем?! Да ли је, рецимо, Петрић толико лош примач, да не може заменити У.Ковачевића ни у крајњој нужди?
Можда ја нисам тако добар познавалац одбојке као Никола Грбић, али сам веома добар познавалац људске психологије. И могу да видим који селектор не „осећа“ своје играче, ни њихове људске мане и слабости, као ни њихову енергију, али и да разликујем објективног селектора и доброг човека од оног другог. Без намере да стварам међу њима ривалитет, рећи ћу да би се у овој улози много, много боље снашао Вања Грбић од свог брата… Он би умео не само рационално, него и емотивно да комуницира с играчима. И мислим да би много динамичније реаговао на промене у игри. Но, ако бих се ја питала, вратила бих на место селектора Зорана Гајића, од којег је и почела такозвана „ренесанса српске одбојке“! Јер, од свих које смо видели на том месту до сада, он има највеће срце и најбоље од свих разуме да „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“.
Извор: СРБИН.ИНФО – Соња Павлова
