Pročitaj mi članak

REGIONALNA LIGA NIJE REŠENJE: Malosrpski, malohrvatski i malofudbalski interesi

0

Umesto da se zalažu za ravnopravnost u Uefi mali savezi (poput našeg), koji čine ogromnu većinu u njoj i bez koje ni nje ne bi bilo, prihvatili su i prihvataju mrvice.

Давид опет победи Голијата: Исланђани су на овогодишњем Европском првенству нокаутирали Енглезе (2:1) (Фото: Ројтерс)

Давид опет победи Голијата: Исланђани су на овогодишњем Европском првенству нокаутирали Енглезе (2:1) (Фото: Ројтерс)

За председника Уефе је изабран представник малог савеза. И мада ће Словенац Aлександар Чеферин да буде на власти само пола мандата (онолико колико је преостало његовом свргнутом претходнику) то је, ипак, необичан догађај.

Први пут председник није из западне Европе. Када је основано Удружење европских фудбалских асоцијација (Уефа) на његово чело је изабран Данац Ебе Шварц (1954-1962). После њега су на тој дужности били Швајцарац Густав Видеркер (1962-1972), Италијан Aртемио Франки (1973-1983), Француз Жак Жорж (1984-1990), Швеђанин Ленарт Јохансон (1990-2007) и Француз Мишел Платини (2007-2015).

После смрти Видеркера до избора новог председника посао је водио Мађар Шандор Барч (1972-1973), а уместо одстрањеног Платинија Шпанац Aнхел Виљар (2015-2016). Вршилац дужности је био и Жорж (1983-1984) после Франкијеве погибије у аутомобилској несрећи, али он је потом и изабран за председника.

Чеферин је дошао на чело Уефе када је њен углед озбиљно уздрман. Она је од спортског удружења постала својеврсно предузеће које у суштини све ради због профита.

Због тога су жртвована и нека спортска начела. Тако је Куп европских шампиона (Уефа га је узела под своје окриље када је проценила да то такмичење има будућност за шта јој је била довољна једна сезона), у којем су учествовали само прваци земаља и победник тог надметања (без обзира које је место заузео у националном првенству) промењен у Лигу шампиона. У њој најјаче фудбалске лиге имају по четири представника, а из оних слабијих отпадају док су велики још на летовању.

Чују се мишљења да је то оправдано због разлике у квалитету. Aли, разлика у квалитету постоји и код репрезентација, па ипак и Немачка и Гибралтар учествују само са по једном екипом. Зашто ту јачи нема више представника?

Репрезентацију сачињавају само играчи који имају држављанство те земље (свеједно да ли је оно стечено рођењем или је касније добијено), а клубови могу да саставе тим без иједног играча из земље из које су.

Куповином играча из сиромашнијих земаља богати клубови не само што себе појачавају, него и ослабљују могуће конкуренте. Тако фудбалски јаки постају још јачи, а фудбалски слабији слабе још више.

Чеферин је уочио ту бољку (како и не би кад је из малог савеза), али нуди погрешан лек – регионалну лигу. Победник такмичења клубова из бивших југословенских република играо би у Лиги шампиона.

Шта остаје ако се заборави све оно што је довело до распада такве лиге која је некадашњој држави?

Њени учесници, који ионако не могу да саставе крај с крајем, имаће дугачка, а самим тим и скупа, путовања (Уефа би дала неке паре), у пролеће ће се жалити да су им играчи уморни од напора (наводно би се играла и национална првенства), а питање је колико су клубови, изузев некадашње „велике четворке”, примамљиви за публику, као и колико би на Звездином, Партизановом, Динамовом и Хајдуковом стадиону они привукли гледалаца.

Од такозваних „јадранских” лига у кошарци и ватерполу нико се од клубова није овајдио. Каква је корист од такве фудбалске лиге у којој ће само један да иде у Лигу шампиона, а осталих пет држава да чекају боље дане? Шта ако рецимо из сезоне у сезону првак буде из исте државе? Кад ће Србија и Хрватска, да не говоримо о Црној Гори или Македонији, да виде код себе Реал или Барселону, Бајерн или Јувентус?

Опет ће одговор бити кад овдашњи тимови достигну тај ниво. То је немогуће, јер чак ни клубови из богатих земаља као што је Швајцарска не могу да заузму већ заузета места.

A кад би се то примењивало да ли би се, рецимо, Исланд икада састао с Енглеском? На срећу, на Европском првенству још има места и за мале, па се видело да они могу и да надвисе велике.

A мали савези чине огромну већину у Уефи. Штавише, без њих она не би ни постојала. Они дају Лиги шампиона карактер свеевропске, јер када би играли само енглески, шпански, италијански, немачки и клубови из још неколико сличних земаља нико не би могао да се „представља” као европски шампион. Стари континент није туце држава.

Велики су се удружили и, мада су у мањини, наметнули су своје интересе целој Европи. Мали нису моћни, али их је више, међутим, то не користе. Никако да се сете да и они имају право на своје интересе и да не треба да буду задовољни мрвицама. Aли, преовладали су малосрпски, малохрватски и остали малофудбалски интереси.