Прочитај ми чланакАко стално изводите различите прве поставе, не можете да очекујете да будете уиграни. Нарочито ако је сама селекција играча грађена на компромисима, истиче у ауторском тексту за Радар Раде Богдановић, некадашњи репрезентативац Југославије и бивши нападач Жељезничара, Вердера и мадридског Атлетика, а сада најпопуларнији фудбалски аналитичар у Србији.
Репрезентација Србије је против Енглеске имала два полувремена, прво лошије, друго боље. Против Словеније, цела утакмица је текла мање-више истим, не нарочито повољним током. Тих других 45 минута против Енглеза су нас мало заварали, иако смо и тада знали да не можемо очекивати исту игру против Словенаца. Ипак је реч о другачијим противницима који негују своје стилове и играју у различитим формама.
Међутим, утакмица против „змајчека“ је потврдила оно што се видело и против „гордог Албиона“, али и у нашим пријатељским и квалификационим утакмицама – репрезентација Србије једноставно није уиграна. Стално излазимо пред противника с различитих стартних једанаест играча. Шпанци, Немци и Италијани су играли или с истим тимом или је тим трпео минималне промене. Треба учити од најбољих, а они то јесу. Ми смо све радили супротно. Није ни чудо што нам је, као што би било свакој другој неуиграној селекцији, веома тешко да се снађемо у крему фудбала, на такмичењу које је веома високог нивоа.
С друге стране, словеначка репрезентација је изузетно нашпанована. Селектор Матјаж Кек је против Србије фудбалској Европи презентовао тренерски докторат како екипа с неколико добрих играча и остатком који је солидан може да тактички буде веома добро постављена и да буде стално опасна по гол. Одлично је проценио селекцију Србије и како против нас треба играти.
Тактичке фалинке и компромиси са ђаволом
Нашем издању је поред неуиграности кумовало више фактора. Начин играња нам је старомодан. Генетика нам не иде на руку, или на ногу, јер немамо брзе играче, а висину не користимо. Ипак, несхватљиво ми је да на столу имате озбиљан улог, а да пред репрезентацију с којом заправо можете да се такмичите излазите с екипом која први пут наступа заједно. То се видело у игри. Уз то, тактичка поставка селектора Србије имала је доста фалинки и онда је логично да дође до разочарања.
У другом полувремену против Енглеза смо успевали да изнесемо лопту преко средине терена, зато што су се повукли и нису нас нападали. Против Словенаца смо били много мање успешни у грађењу игре и транзицији. Три централна бека су приликом изношења лопте били лоше постављени и играли су ризично. Гол који смо примили против Словенаца много ме је подсетио на гол који смо примили од Бугарске у новембру прошле године. То значи да за пола године системски проблеми у тактичком постављању и схватању игре нису елиминисани.
С друге стране, тешко можемо да дамо гол ако играмо с два квалитетна шпица који су класичне деветке и који цео живот играју у систему 4-3-3. Душан Влаховић и Александар Митровић не могу да играју заједно. Обојица траже игру у шеснаестерцу, да тим ради за њих. Фудбалски је злочин ставити Влаховића да игра полудесно, иза шпица, кад му је природна позиција центарфор. Али, кад се прави компромис са ђаволом, он дође по своје, кад-тад, а најчешће кад не треба. То је Марфијев закон.
Даље, ставити њих двојицу у исти тим значи да имате играча мање у везном реду. На овом нивоу трчања и борбености које Европско првенство захтева, то је недопустиво и просто нисам могао да верујем шта гледам.
Спортске и људске дилеме
Проблематично је и звање играча, колико год добрих, који играју за клубове у Саудијској Арабији, јер је ниво клупског фудбала и захтева тамо много нижи него у Европи. То се и Хрватима обило о главу. Ако у Турску и даље, источно, кренете за новцем, а не за лоптом, утицаће на ниво ваше игре и трчања. Осим ако говоримо о тамнопутим играчима попут француског репрезентативца Нголоа Кантеа који имају генетику да надоместе ту разлику у захтевима. Опет, реч је о компромису који нам се до сада није исплатио и сумњам да ће се исплатити у будућности.
Иако разумем спортске и људске дилеме селектора Драгана Стојковића, није ми нормално да толико мењаш прву поставу. Па чак и голмана, иако је Предраг Рајковић веома добро бранио, због атмосфере, ако ни због чега другог. Душан Тадић јесте одиграо све квалификационе утакмице, он јесте ослонац игре репрезентације, али истина је и да има 35 година. За једног фудбалера је врло битно да схвати кад је доста. Чињеница је да је било простора за свежију крв. С људске стране разумем да је тешко пресећи, и играчима да одбију позив, и селектору да не позову некога ко је за екипу до сада много урадио. Али, без обзира на то, нисам чуо никад ни да се тактика гради на капитену у позним играчким годинама, поготово да ће он лаким ногама да згази Енглезе у другом полувремену. Некако ми та демагогија не пије воду. Као да гледам баба-Вангу, а не Пиксија.
Следи нам утакмица с репрезентацијом Данске који је годинама стандардно у горњој половини европских селекција. На Европском првенству пре четири године су били трећепласирани. Стамени су у одбрани, спретни у нападу, врло дисциплиновани и, кад бих клео, рекао бих: „Да бог да се против Данаца вадио“. Нас је то задесило. Тактички и по форми, Данци су апсолутни фаворити.
Али, у фудбалу се чуда дешавају, то је његова драж. То је спорт у којем не побеђује увек онај који је у том тренутку бољи. И хвала Луки Јовићу што нам је „продужио агонију“ до сусрета с Данцима. Она ће трајати највише деведесет минута, а може да нам донесе велику радост. Имамо меч-лопту и малу наду која има смисла само ако наша репрезентација буде дала све од себе. Од селектора до играча.
