Српски спорт пао је на најниже гране у последњих неколико деценија, са задатом силазном путањом која прети да га у потпуности уништи. Како би се изашло из кризе, министар омладине и спорта Вања Удовичић у разговору за Данас најављује одлучне потезе.

Према његовим речима, најпре је потребно успоставити систем, затим контролу руковођења и трошења новца, а тек потом створити амбијент за трансформацију или приватизацију ионако великог броја клубова у нашој земљи.

Колико је изгледан опоравак нашег спорта, када се зна да су нам и економија и спорт пољуљани?

– Увек може да постоји разлог зашто нешто не може, лакше је рећи „не“ него наћи решење за „да“. Имам ентузијазам да можемо да превазиђемо кризу јер је спорт функционисао и у тежим околностима. Примера ради, у ватерполу смо до 2008. имали само један базен у Београду, сада их има више, отварају се и широм Србије.

Да ли је промена могућа у скорије време?

– Јесте. Пара у спорту има, можда се само не деле на правичан начин. У Европи поједини клубови имају мање новца и функционишу, а наши са више средстава послују у минусу. Многи су ми рекли када су чули буџете наших клубова, да би са тим новцем стално могли да играју у међународним такмичењима. Не само у фудбалу већ и у кошарци, ватерполу, рукомету, па и мање популарним спортовима. Расподела новца није равноправна. Домаћинским пословањем може боље да се троши. Не сме оволико новца да иде на плате и канцеларијско пословање. Закон каже да само 20 одсто буџета сме да се троши у ту сврху. Све остало мора да иде до крајњих корисника – спортиста, за тренирање, припреме, здравствену помоћ.

Хоћете да кажете да спорт није баш у толикој кризи?

– Функционисали смо некада и са много мање пара. У последњих седам година је 100 одсто више медаља него у периоду од 2000. до 2007, с том разликом да смо лошији у колективним, а бољи у појединачним спортовима.

Где је онда проблем?

– Треба свуда да се повећа контрола, а у спорту је нема. Имамо само три спортска инспектора за целу Србију са 10.000 клубова. То је поражавајуће. Новим законом ћемо то променити, да на локалу морају да имају инспекторе, а да онда и њих неко контролише. Прва министарка омладине и спорта је имала пун мандат. Када сам дошао, мислио сам да све могу да решим за пет дана, али сам онда наишао на велики отпор. Људи су навикли да не раде ништа, да се на послу спремају за други посао који имају.

Да ли је приватизација спас из целе ситуације, као и јавно-приватно партнерство?

– Увек ће бити људи који ће рећи да приватизација није потребна, да је овако лакше. Пропутовао сам земље Источне Европе које су прошле транзицију, то је оно што нас чека, прелазак у модерно функционисање. Имали су и они проблема, али су исправили грешке. То је вишегодишња процедура. Ми смо усвојили Закон о спорту, сада већ причамо о његовим изменама. Када је у питању јавно-приватно партнерство, Закон је усвојен 2010, али то је само једно од решења. У неким земљама оно се користи за финансирање многих грана, па и спорта. Неке ствари је код нас потребно редуковати. Имамо законе који се не спроводе у пракси. Треба да се ухватимо са коштац са тим, а мени је то припало у спорту и зато морам да преузмем сву одговорност.

Шта је први следећи корак?

– Велика је ствар што је донет Закон о спорту, али се сваки закон мења и прилагођава ситуацији. Зато ћемо ићи у измене и допуне, да се изврши евалуација закона. Не бих волео да то буде нов закон, али ако променимо начин финансирања, мораће и то да се деси. Желимо да се помогне клубовима, али имамо их око 11.600, док Пољска има око 8.000, а Словачка око 5.000 клубова. Код нас је 96 савеза на финансирању буџета, а свуда у Европи око 60 савеза. Зато најпре морамо да поставимо систем. Не можемо да доносимо законе по жељи појединаца. Не може интерес да буде приватни а финансије државне. Да нико никоме не полаже рачуне. Не можемо довести инвеститоре без система. Он жели јасну слику шта је чије. Србија се налази у специфичном тренутку. Од Другог светског рата спорт финансира држава, а сада је промена неминовна. Код нас људи не воле промене. Неће да учествују у креирању нове атмосфере.

Да ли сте планирали да обједините расправу на ту тему заједно са Министарством привреде?

– Нећемо само са Министарство привреде, све ће одлуке да доноси Влада Србије. Морамо пронаћи заједничко решење. Али дуг је временски период иза нас, ушли смо у неку маглу лошег пословања. Зато је питање да ли ћемо доћи до приватизације или трансформације клубова. Сви клубови су 1996. године претворени у удружење грађана, па нико из Владе ту нема ингеренције. Правно гледано, клубови су и сада приватни. Али они траже паре од државе, а не дају контролу. Зато морамо да средимо систем који се мора рестартовати и поставити на здраве основе.

Шта нам говоре туђа искуства?

– Био сам у Мађарској где свуда граде стадионе за 25.000 људи. Они су испод УЕФА стандарда, али су феноменални. Постоји јасна математика колики је буџет потребан за вођење спортских комплекса и академија које производе играче. Разговарао сам и са министром Вербићем да се уведе час више физичке културе. Имали су Мађари отпор око тога, али се схватило да је важно за развој спорта. За 15 одсто је повећан број деце која се баве спортом. У школама се почиње са селекцијом. Мени је професор у школи рекао да идем у водене спортове и видимо да је био у праву.

Произилази да је потребна реформа и у образовању.

– Важан је квалитет спровођења наставе. Мора бити јасна контрола. Не може да се деси да професорка води час физичког у штиклама. То је и мој проблем, као целе нације. Зато нам расте број гојазне деце и деце са деформитетима. Ако то не променимо, онда узалуд причамо о другим системима. За 20-30 година неће бити ко да ужива у систему и спорту

Да ли је могуће да спорт приходује од објеката који стоје недовољно искоришћени, као и од дијаспоре која инвестира у виле у којима живи неколико дана годишње?

– Нисмо размишљали о празним квадратима у празним школама. Али јесмо говорили о новој спортској гимназији попут оне у коју сам ја ишао. Што се тиче дијаспоре, пројекат имамо, али потребно је време да се ради са њом. Да бисмо то урадили, морамо да променимо схватање приоритета у животу. Да човек има схватање да је неком граду потребан терен или трим стаза. Желимо да направимо фонд за спортску инфраструктуру, а да трошење новца буде транспарентно. Дијаспора је много пута преварена. Зато радимо на поврату поверења. Ја да желим да дам паре за помоћ Србији, не знам коме бих дао. Али нема пуно спортиста који могу озбиљније да улажу у спорт. Могу да направе мањи терен или балон, као што и раде, а што деца користе – закључио је Удовичић.

Како гледате на сукоб Вујошевића и Човића?

– Желим да пребацим одговорност на савезе, фудбалски и кошаркашки. Не бих поистовећивао ово што се дешава странкама. Свако мора да сноси одговорност и тежину онога што каже, као и да очекује реакцију. Сваки политичар и спортски радник мора да зна да га посматра више људи него обичног човека. За мене настали сукоб нема везе са Звездом и Партизаном, већ са омладином. Слике сукоба су лоше, а људи се поистовећују са њима. Срамота је да млади желе да се сликају са вођом навијача а не са спортистом.

Доминација Партизана није добра

– Ценим Душка Вујошевића због резултата, урадио је добро за спорт и кошарку. Жао ми је што се све ово дешавало, он је потреба српском спорту, јер би као спортиста увек желео да победим таквог човека. Али са становиштва министра није добра доминација једног клуба. Важно је да имамо сигурност и неизвесност због развоја, спонзора и навијача. Конкурентност је неопходна у спорту.

Евролига је профитабилна

– То што је Цибона одустала од Еволиге је комплексан проблем, али не могу да се сложим са некима који кажу да су Загреб и Хрватска богатији од Београда, а опет су одустали. Разговарао сам недавно са Миланом Бандићем, градоначелником Загреба, у вези са Цибоном. Тамо су велики дугови, нерешени статуси, а потребна су велика улагања у саму екипу како би били конкурентни. Он жели да се такмичи и да добија, а не да губи код куће са по 20 разлике као што се то дешавало. Али мислим да је Евролига и даље профитабилна. Зарађују клубови, а када дођу страни навијачи повећава се промет у самим градовима. Зато је за Београд било позитивно што је имао две екипе у Евролиги.

(Данас)

Oznake: Vanja Udovičić, privatizacija, srpski sport