Pročitaj mi članak
Зоран Ђорђевић, јунак Би-Би-Сијевог филма „Тренер Зоран и афрички тигрови”, говори како је у време грађанског рата у Судану састављао селекцију те земље, спајајући хришћане и муслимане
„Двадесет четири часа дневно, пуних 18 месеци, Би-Би-Си је био уз мене, па чак и тамо где вам нико не гарантује да ћете сачувати живу главу на раменима”, каже фудбалски тренер Зоран Ђорђевић, јунак документарног филма у продукцији Би-Би-Сија „Тренер Зоран и афрички тигрови” који се приказује вечерас (19.00) на отварању „Белдокса” у Сава центру. Бити тренер у земљи која је у грађанском рату изгубила више од два и по милиона људи, и то у време кад се гинуло на све стране, без сумње је већи изазов него одвести Реал до финала Лиге шампиона.
Од 1981. године, када је из родног Пирота отишао за Дубаи, радио је у 14 земаља, углавном у Азији и Африци, и водио пет репрезентација, али ништа не може да се пореди са оним што је искусио у Судану и Јужном Судану. Гледано спортски, титула првака Јужне Азије са репрезентацијом Бангладеша 2010. године (13:0 гол-разлика), заслужује посебну пажњу, међутим, животна драма кроз коју је пролазио за време рата у Судану нешто је што ниједан други тренер није доживео. Уосталом, зато се и Би-Би-Си заинтересовао за њега, као и многи британски медији који су му посветили велики простор када је доспело у јавност да редитељ Сем Бенстед снима такав филм.
– Пре две године постао сам селектор Јужног Судана, а отишао сам тамо захваљујући двојици репрезентативаца Судана које сам тренирао 2000. године, у квалификацијама за Светско првенство 2002, док је то била једна држава – каже за „Политику” Зоран Ђорђевић. – Председник Судана је и тада био Омар Ал-Башир који је покушао да саставља репрезентацију уместо мене, што му ја, наравно, нисам дозволио. Кажем – наравно, јер сви који ме знају, знају и то да су играчи за мене светиња. Проблем је био што сам на списак ставио двојицу хришћана а он је био за то да играју само играчи из северног дела, тачније муслимани. Мене вера не занима, ја сам инсистирао на тој двојици само зато што су били убедљиво најбољи фудбалери у целом Судану.
Ставио је живот на коцку оног тренутка кад је одбио да са списка избрише центарфора Џемса Џозефа Мога и организатора игре Ричарда Џастина. Председник Башир му је лично саопштио да инсистирање на томе није безбедно.
– Кад сам изабрао 23 фудбалера, а било је 120 кандидата, свих пет мојих помоћника се сложило са мном. А онда су ме неколико дана касније позвали на хитан састанак у Фудбалски савез Судана у Картуму. Видим, сви се снуждили, као да идемо у рат. У ствари, идемо код председника. Чим смо дошли код Башира видим на столу мој списак и на њему прецртану двојицу играча. Председник ми се обратио, отприлике овим речима: „Ми бринемо за вас, а овде је опасно. Плашимо се за вашу безбедност, желимо да вас заштитимо, али ако ова двојица играча играју не можемо да гарантујемо безбедност. Зато их заборавите.” А ја сам њима казао: „Господо, лепо је што бринете за мене, али нема шансе да их избришем”. Какав бих био тренер да изневерим играче, како бих могао да им погледам у очи.
Упркос томе, репрезентација Судана је заиграла у Ђорђевићевом саставу и у првом кругу квалификација за Мундијал 2002. избацила Мозамбик (1:0, 2:1) и први пут ушла у други круг. Тамо су већ чекале афричке силе, попут Нигерије и Либерије са Жоржом Веом. Ђорђевић је тврдио Суданцима да постоје шансе да се екипа квалификује, али га је у томе, ипак, спречила политика. Али, не у Судану…
– Тражио сам да ми се обезбеде добре припреме, хтео сам да то буде Србија, Стара планина, јер знам какви су услови у мом крају. И Савез ми је то омогућио. „Тигар” и „Први мај” били су спонзори, а за узврат су тражили да им се у Картуму обезбеде локације за представништво за целу Африку. Међутим, кад је требало да кренемо из Србије, да наставимо припреме, код нас су се десиле демократске промене, био је 5. октобар 2000. године. Нисмо могли до београдског аеродрома, па смо кренули за Софију. После смо се брзо и растали…
Дванаест година касније Јужни Судан је постао независна држава, а Џемс Мога и Ричард Џастин су се сетили тренера који је одбио да их прецрта. Тако је фудбалски савез те земље позвао Зорана Ђорђевића.
– Пошто у Јужном Судану постоје многа племена, где свако гледа своје интересе и не мари за друге, рекли су да сам ја идеалан тренер јер ћу састављати тим ни по бабу ни по стричевима. Стигао сам у Џубу, главни град, 10. јуна 2012, десет дана пошто је Светска фудбалска федерација примила тај савез у своје чланство. Било је 350 кандидата из целог света, а изабрали су мене. И опет је уследио сусрет с председником земље, а то је Салва Кир. Сместили су ме у најбољи хотел који имају, али опет иста ствар, мада је председник други. И овај је желео да саставља репрезентацију, хтео је да угура у њу што је могуће више играча из племена из којег је он. Због тога што нисам прихватио његов списак, запретио ми је укидањем шофера и обезбеђења. После нам је закључао стадион да би ме тако казнио.
Каже да је Би-Би-Сију било најзанимљивије то што је имао петљу да у потрази за играчима свих племена и вера одлази тамо где бели људи у најмању руку нису добродошли.
– Мени је одговарало да Би-Би-Си буде нон-стоп уз мене. Били су на свим састанцима, па и кад сам се сретао са председником државе. Пратили су ме 24 сата, 18 месеци. Кад дођемо до минских поља потписујеш да идеш на своју одговорност. Узимали смо моторе, јер је мање опасно. Одушевио ме је редитељ Сем Бенстид који је заједно са мном стављао главу у торбу. Тамо се умире као од шале од непознатих болести.
Ђорђевић је завршио своју фудбалску мисију у Јужном Судану. За крај ове приче каже да је поносан што је Србију представљао у толико земаља и да ће увек у срцу носити свог ментора Љубишу Броћића, као и Вујадина Бошкова коме се дивио и кога је познавао.
– Увек сам се држао кључних тренерских начела и нико ми никад није састављао тимове. И сигурно сам пре многих других који су били селектори Србије заслужио ту шансу, поготово кад видимо како су радили.
Афрички тигрови крштени у Пироту
На питање зашто је селекцији Јужног Судана надимак „афрички тигрови”, Зоран Ђорђевић одговара:
– Да би ми указали част дали су ми да будем кум репрезентацији. Пошто сам ја из Пирота, а у мом граду постоји фабрика „Тигар”, најбоља на свету за гуме, обућу, одеће и друге ствари од гуме, одлучио сам да то буду тигрови. „Тигар” је увек за мене била синоним за успех.
( Политика )
