Прочитај ми чланакОсмог септембра 2002. године кошаркашка репрезентација Југославије, освојила је пету златну медаљу на Светском првенству у Индијанаполису, одиграла последњи меч под тим именом и означила крај једне епохе "игре под обручима".
Осмог септембра 2002. године кошаркашка репрезентација Југославије, освојила је пету златну медаљу на Светском првенству у Индијанаполису, одиграла последњи меч под тим именом и означила крај једне епохе „игре под обручима“.
Данас, 14 година касније селектор тог тима Светислав Пешић ексклузивно за Курир прича о дешавањима на Светском првенству, али и ономе што се збивало пре и после тријумфа у Индијанаполису.
Причати о Индијанаполису немогуће је без краћег осврта на оно што му је претходило. Постављени сте за селектора после Олимпијских игара у Сиднеју. Тада се враћате у Београд и постајете селектор професионалац, шта сте тада затекли, како је заправо изгледао Ваш рад до Европског првенства у Турској?
„Да је ваљало после Сиднеја не би ме звали. Тако је са тренерима, увек долазе да нешто ново створе или поправе оно што није ваљало. Кад причамо о мом селекторском мандату, морам да кажем, да сам ја први тренер који као светски јуниорски шампион из Бормија 1987. није постао селектор. Једноставно, људи из Савеза су ми рекли, да се ништа у том моменту прецизно не зна, као што је обично код нас и коцкице се на крају нису поклопиле. Друго, размишљао сам о томе, како ми каријера пролази, а нисам био тренер у мојој земљи. Тај позив челника Савеза прихватио сам и зато што су за мене говорили да сам „немачки тренер“.
Дошао сам са много мотива у Србију, уз само један услов. Да будем професионалац. Јер, не верујем да добра резултат репрезентације у средини каква је наша може да се оствари ако она није носилац кошарке. Треба помоћи и клубове, они су свакако важни, али национални тим и тренер, који је ту треба да буду на првом месту. Са мном су у Савез дошли и Жарко Варајић директор и Стеван Караџић, који је био тренер јуниора. Нас тројица са сарадницима, смо се 365 дана бавили репрезентацијом, поставивши систем који је важио и деценијама раније.
Кад се сетим пресељења у Београд рећи ћу и да сам запамтио два питања ваших колега. Прво, је била констататција једног од њих да све смрди на Немачку (ја дошао из те земље, као и главни спонзор Савеза), а друго колика ми је плата? Мислисм да су ме дочекали са неповерењем.“
Годину дана касније у Турској смо доминантно освојили титулу шампиона Европе. Убедљиво и без пораза, баш као рецимо, у Загребу 1989 и Риму 1991, колико Вас је то оптеретило пред Мундобаскет на који смо ишли као шампиони Европе и света?
„Ишао сам код Саше Ђорђевића у Мадрид и он ми је рекао да више не може да игра, да је ред да дођу млађи Јарић, Ракочевић… Затим сам позвао групу играча која је била у Атини, а у којој је био и Бодирога. Он ми је рекао, ако долазиш, хоћу да те видим, а ако је разлог пута моје играње за репрезентацију, нема потребе. Играћу, ма шта било! Тада сам одлучио да ће он бити капитен и то му саопштио.
Само првенство у Турској показало је добру кошарку, квалитет и заједништво које смо преточили у супериорну титулу. После тога је порастао притисак, али ми смо имали квалитет, искуство и решеност да одбранимо титулу првака света. Веровао сам да то можемо. На крају, тако смо и тренирали, за нас су у Индијанаполису највећи ривали били: Шпанија, Аргентина и Америка.“
Није добро почело, поражени смо од Шпаније, после лоше прве четвртине, а затим и од Порторика, па смо против Турске, играли меч за пласман у четвртфинале. Тај меч смо убедљиво добили и утисак је да нас је пробудио?
„Пре него се сетимо тих утакмица нешто ћу вам испричати. Ми смо имали огромну жељу да баш у Америци, колевци кошарке будемо најбољи. Било је током припрема повреда и мислим да је важан детаљ била одлука да се две недеље пре такмичења макнемо из Београда и одемо у Чикаго. Као што сам рекао, имали смо искуство и момци су знали када треба да дају максимум и држе се заједно.
Што се тиче утакмица за нас унутар тима, очекивано је било да на почетку играмо лошије, јер је систем такмичења са 16 екипа дозвољавао да калкулишеш. Друго играли смо са свих 12 играча, што се укупно гледано показало добро.“
Имали сте и благи притисак јавности, неко до колега Вас је пред четвртфинале са Американцима питао знате ли шта ће бити ако изгубимо?
„Да код нас се сви увек питају шта ће бити ако изгубимо? Зашто се не питамо, шта ако победимо?! Нас апсолутно није занимало име ривала, веровао сам да можемо да победимо, да имамо квалитет и искуство да то остваримо. Вече пред меч, са Варајићем и тадашњим председником Церовићем сам отишао да гледам дуел Аргентина – САД и после две четвртине рекао: „Све сам видео, ајмо у хотел да спремамо Американце, Аргентина ће добити.“
Колико Вам је пред тај меч помогло искуство Влада Дивца и Пеђе Стојаковића. Дивац је у изјави пре него што се знало име ривала чак истакао да би више желео Америку него Аргентину?
„Дивац је одиграо утакмицу живота! Али и Американци су, што нама није одговарало, доживели шок и пораз од Аргентине. То им је смањило препотенцију и натерало их да се уозбиље. Не заборавите, то су играчи, који су имали по неколико Ол стар мечева.
Ја сам ипак, свестан снаге, мотива и жеље веровао да можемо до победе, иако није добро почело. У првим минутима, када су нас након 9:0 стигли, јавила се велика разлика у атлетици, брзини и помислио сам, да ли стварно могу овако. Ипак, знали смо да је ако утакмицу уведемо у игру „5 на 5″ само питање тренутка када ћемо преломити. Јер они на ту, како ја кажем, контролисану кошарку нису навикли. Уз то добрана је била врло чврста“.
Дуел са Новим Зеландом био је тежак из много разлога, дошао је после велике победе, били смо фаворити, а та репрезентација је играла апсолутно атипично. Ви сте пре меча причали да се игра на центре, али нам је зона те репрезентације правила много проблема?
„Тренерски, то је била најтежа утакмица. Са једне стране екипа, која је играла јако добро, на другој ми који смо први пут од 1992. и наступа НБА играча победили САД! Да не причам о томе, да су после победе над Дрим тимом до нас стизали телеграми са поруком: „Кад смо ове победили и вратили им за бомбардовање, ништа више није важно!“ Чуј није важно, а ми отишли да будемо прваци света и том победом очистили пут“.
Тај меч је остао упамћен и по кулминацији сукоба са Владимиром Радмановићем, који је на полувремену одстрањен из тима, па је уместо њега златну медаљу на постољу примио Александар Смиљанић. Можете ли сада да испричате шта се заиста догодило и да ли сте касније причали са Радмановићем?
„То се догодило, али не бих да испадне сада да сви причамо о Радмановићу. Он је био део тог тима, али није у том часу имао улогу носиоца као рецимо Дивац, Бодирога, Гуровић, Стојаковић. Као човек, разумем његову младост и искрено, најбитније је да је екипа одреаговала како треба свесна да је битно да се уозбиљимо и завршимо посао.“
Финале је било тешко. Три минута пре краја сви осим Дејана Бодироге и нашег тима су мислили да је Аргентина нови првак света. Шта сте тада помислили?
„Рећи ћу вам, само да вас подсетим да је и тада, па и данас Аргентина била екипа на чији однос према репрезентацији и заједништво су многи љубоморни. Тада су одиграли јако добро.
У моменту који помињете био је тајм-аут. Сви су били као дрогирани. Притисак у главама, пулс и све остало, у том тренутку никога од нас није чинио сасвим нормалним. У саставу смо срећом имали много меч – винера и Бодирога је рекао, „Дај момци да стиснемо, имамо их, још мало само!“ Он је као и много пута и пре и касније преузео одговорност и извукли смо се!“
Пет секунди пре краја Дивац је при нерешеном резултату имао два бацања, али је оба промашио. На другој страни Сконокини је кренуо у продор, утисак је да је фаулиран, али се судије нису огласиле. Сретали сте касније тадашњег селектора Аргентине Рубена Мањана и у Београду, јесте ли причали о том детаљу?
„Шта ти је српски менталитет. Ми увек и свему тражимо и нађемо оно, али, иако у старту желимо победу?! После креће: „Победили смо, али, шта да је свиран фаул?“ А шта је Дики погодио бацања? Што не гледамо тако?“
Дочек и читава атмосфера у земљи била је слављеничка, шта је Вама било посебно упечатљиво?
„Све што се тај и тих дана дешавало у Србији и Црној Гори, продужило ми је каријеру, неколико година. Искрена емоција, срећа, код људи које сам сретао, допринели су да се осећам сасвим испуњено и мотивисано да наставим даље, иако сам још у мају потписао за Барселону.“
После тог такмичења Ви сте напустили место селектора, јер шпанска АЦБ лига у којој сте тада почели да радите, није дозвољавала да истовремено седите на клупи репрезентације и Барселоне.
„Желео сам да останем разговарали смо о томе! Чак су и људи из Барселоне челницима Савеза рекли да не журе са одлукама, да видимо како ће се ствари одвијати. Мислим, да би са обзиром на то, да смо са Барсом прве сезоне супериорно освојили све њихова управа нашла модел да ме пусти да водим репрезентацију, ако не на Евробаскету у Шведској, онда сигурно на Олимпијским играма у Атини. Некоме, не знам коме, се међутим журило и до наставка једне лепе и успешне приче није дошло.“
Данас смо опет у светском врху, на три такмичења имамо два сребра, светско 2014. и олимпијско 2016, шта нам недостаје да опет станемо на трон, јесмо ли заиста близу као што се мисли?
„Тешко је то поредити. Титулом у Индијанаполису завршена је једна, рекао бих, златна епоха југословенске кошарке. Данас је простор на којем тражимо играче, само Србија и зато ћу још једном рећи да мислим да мотор развоја кошарке треба да буде репрезентација. Верујем у Сашу, иако ћу можда старомодно подвући да мислим да се најбољи резултати постижу када је селектор професионалац и када је у земљи и нема обавезе у клубу. Ми не можемо да, као неки дођемо на такмичење, победимо или не и одемо кући“, закључио је Светислав Пешић.
Светско првенство, Индијанаполис, 2002. године
Југославија – Ангола 113:63 (28:14, 24:9, 28:18, 33:22)
Југославија – Шпанија 69:71 (10:26, 19:18, 23:14, 17:13)
Југославија – Канада 87:71 (16:21, 26:20, 21:12, 24:18)
Југославија – Порторико 83:85 (21:27, 22:15, 26:18, 14:25)
Југославија – Бразил 90:69 (26:14, 20:14, 28:25, 16:16)
Југославија – Турска 110:78 (21:15, 29:19, 30:21, 30:23)
Југославија – САД 81:78 (20:20, 20:16, 12:22, 29:20)
Југославија – Нови Зеланд 89 : 78 (19:30, 20:18, 27:10, 23:20)
Југославија – Аргентина 84:77 (24:19, 17:20, 11:18, 23:18, 9:2)
Југославија: Дејан Бодирога, Дејан Котуровић, Жарко Чабаркапа, Игор Ракочевић, Предраг Стојаковић, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Предраг Дробњак, Владе Дивац, Милош Вујанић, Дејан Томашевић, Милан Гуровић.
Стручни штаб: селектор: Светислав Пешић, тренери: Ацо Петровић, Стеван Караџић, кодициони тренер: Миливоје Каралејић, шеф делегације Жарко Зечевић, спортски .директор Жарко Варајић, председник Савеза: Жељко Церовић, генерални секретар: Предраг Богосављев, доктор: Драган Радовановић.
