Од првог дана Стојановић није схватио величину клуба (иако уздрманог и рушевног) у који је дошао. У вечери свог највећег тренерског успеха утекао у мрачни тунел великог људског пораза.

Попут несташног дечака у шпилхознама, који је само секунд раније каменом разбио комшијски прозор, Славиша Стојановић је у вечери свог највећег тренерског успеха утекао у мрачни тунел великог људског пораза. На начин непримерен тренеру Црвене звезде, заборавио је да пружи руку пораженом колеги Вуку Рашовићу, макар и у знак захвалности што у тим од почетка није ставио Илића, Ђембу и Луку.

Основно поштовање према ривалу, али и према клубу који представља, гледамо од тренера широм цивилизоване Европе, чак и кад један другом приђу Мурињо и Гвардиола који очима не могу да се виде. Спортски поздрав саставни је део и нашег урушеног фудбала, па и вечитог дербија. Ма колико се не подносили, неки чак и мрзели, кормилари вечитих увек су знали да се рукују и бар тако остану достојанствени. И у победи и у поразу.

Славиша није.

А од њега смо то можда и најпре очекивали, од човека који се развио у земљи која је заставу уједињене и напредне Европе одавно окачила на свој јарбол. Тим пре што Словенце несловеначких презимена као што је он, под Триглавом погрдно названи „чефурји“ (од турског назива за Јуду) и излажу их разним бранама предрасуда и подозрења. Мислили смо, ваљда бар он(и) зна(ју) колико је тешко као дошљак завредети поштовање и статус, те да ће исти тај респект знати да донесе и под кров „Маракане“.

Није знао.

Од првог дана Славиша није схватио величину клуба (иако уздрманог и рушевног) у који је дошао. Не схвата је ни данас. Када Звезда изгуби или извуче бод, он као да води Цеље или Домжале – прича о наредној утакмици. Кад Звезда поведе против слабијег, он повлачи екипу у дефанзиву па прима гол или га виле спасавају, кад испадне из Европе 8. августа он јури пред „север“ и аплаудира као да је освојио титулу…

У недељу је после тренинга, не скидајући шпилхозне од суботе, из свлачионице „заломио“ десно и шмугнуо у аутомобил, усплахирено говорећи новинарима који су га чекали да не може да стане ни пет минута, јер га чека селектор Словеније Катанец који жури на авион?! Зар је важно што већ деценијама милиони Звездиних присталица дан после дербија желе да чују мишљење и анализу тренера свог тима? Зар је важно што су то радили и Љупко Петровић и Славољуб Муслин и Валтер Зенга и сви остали пре њега?

Славиши није.

А могао је да му објасни баш Катанец, јер иако Словенац „један кроз један“, чувени ас Партизана добро зна колико Србији значе дерби и клубови који га 66 година играју.

Да не буде забуне: знамо колико је Славиши тешко кад води играче без новца, кад тражи једно, а од управе добије друго, или још горе кад ради као „орочен“ јер је јавна тајна да је питање дана када ће у Звезди бити бивши… Али, и за то постоји решење кад човек има поштовање. Према самом себи.

Пошто очигледно мало тога схвата у Србији у којој је рођен, можда словеначки помогне: Славиша, гремо дома, ура је!

Oznake: Slaviša Stojanović, fk Zvezda, FK Partizan, fudbal