Pročitaj mi članakNovak Đoković rasplakao se tokom gostovanja kod Luisa Housa pričajući o jednoj emotivnoj situaciji koja ga je pogodila.
Новак је почео причу о избеглицама које је срео у Београду и није могао да суздржи сузе.
– Отишао сам у део где су била деца, посматрао сам их, један од волонтера ми је рекао да им се придружим. Нисам знао како да реагујем, хтео сам да будем са њима, али не да им реметим тај простор. Почели смо да се играмо и после десетак минута ме је неко из УНИЦЕФ-а потапшао по рамену. Дошла је мајка девојчице са којом сам се играо, имала је око две-две и по године и рекла јој “Време је да идемо”. Помислио сам “Где, шта ће се догодити? – причао је Ђоковић када су кренуле сузе.
– Извините, чак и данас ме то толико погађа. Не знам ни сада где су отишли. Видети маму како води њу и дечака од шест-седам година. Иду без ичега, пешке, негде. То су ствари које вам сломе срце, то је оно што рат ради. Тешко ми је било, али сам у исто време био захвалан, јер сам прошао кроз сво то искуство, кроз рат из деведесетих, све то ме учинило осећајнијим, више повезаним са људима. Колико год да ме боли, вратим се на та дешавања и свхатим да оно што имам у животу брзо могу да изгубим ако не уживам у томе. Све то ме оставља чврсто на земљи – рекао је Новак.
Овај део погледајте од 25. минута у видеу.
