Pročitaj mi članakIako Aleksandar Đorđević već godinama ima kostur tima u kojem je poznato bar 80 odsto funkcija, predstojeće leto ipak neće biti tako lako za selektora košarkaške reprezentacije Srbije. Glavno pitanje će, kao i pred Olimpijske igre prošle godine biti – ko će biti centri na Evrobasketu?
Ближи се крај клупске кошаркашке сезоне, а то значи и постепено сумирање учинка потенцијалних репрезентативаца за предстојеће Европско првенство (31. август – 17. септембар). Као актуелни светски и олимпијски вицешампион, тим од кога је у протекле три године на светској сцени била боља само америчка казнена експедиција, екипа Александра Ђорђевића не може да побегне од статуса фаворита пред турнир који ће се одржави у четири различите државе, други пут у низу.
Фото: СтарСпорт
Ђорђевић своју концепцију игре умногоме базира на центарској линији, иако има доста опција и у другим параметрима, па већ годинама на такмичења води три висока играча која имају подједнако велику улогу. За разлику од неких ранијих турнира када избор центара на основу њихове улоге доприноса у најјачим европским и НБА клубовима није био превише „опширан“, Ђорђевић ће за ЕП 2017. имати најмање шест конкретних опција.
Нема сумње да ће носилац игре Србије у рекету бити тренутно прва звезда српске кошарке, центар Денвер Нагетса Никола Јокић, а да ће Ђорђевић међу осталим кандидатима бирати само његову подршку. Управо ће му то бити највећа мука, јер су ту већ годинама поуздани Мирослав Радуљица и Владимир Штимац, потом откровење ове сезоне Огњен Кузмић, последњих година у Шпанији одлични али за селекторски списак недовољни Дејан Мусли, те човек који је поделио Србију на два табора пред Рио де Жанеиро – Бобан Марјановић. Из другог плана новом позиву се сигурно нада и Никола Милутинов.
Никола Јокић (Denver Nagets)
Владе Дивац, Жељко Ребрача, Дејан Томашевић, Ненад Крстић, наша селекција је у свакој генерацији имала центра који је био способан да скоро па сам решава утакмице и доноси победе. После неколико година затишја, коначно опет имамо једно таквог тешкаша. Опет је у питању момак из Сомбора, Ребрачин „земљак“ Никола Јокић, који је последњих месеци љубимац нације.
У последњих десетак година само један српски спортиста је константно привлачио огромну пажњу читалаца спортских медија, само је један продавао тираже и последњих година повећавао број „кликова“. Наравно, у питању је Новак Ђоковић. Међутим, протеклих месеци Новак је пао и са тог трона, скинуо га је управо центар Денвер Нагетса.
Неочекивано одлична руки сезона најавила је велике домете овог момка, али нико није очекивао да ће већ практично на дебију у националном дресу имати толики допринос као што се догодило у квалификацијама за ОИ и потом на самом олимпијском турниру.
Да је у питању вансеријски таленат потврђује и у текућој сезони где је после првих неколико месеци епизодне улоге показао и првом тренеру „грумења“ Мајку Мелоуну да је он кључни играч тима.
Јокић је током зиме на измаку скоро редовно бележио дабл-дабл наступе, а онда подсетио Америку како изгледа када бели центар доминира, са 40 поена у храму кошарке Медисон Сквер Гардену и потом трипл-даблом против једног од најбољих тимова свих времена Голден Стејт Вориорса.
Нашег центра је у међувремену стигао умор, Ол-стар викенд му је одузео енергију која га је носила недељама, па су мало опали његови статистички параметри, али иако не поентира толико доминантно као раније, и даље је свеприсутан на терену као први скакач и асистент Денвера.
Србија ће са Јокићем имати додатну алтернативу у нападу, јер мало која екипа може да се одбрани од тима који у сваком тренутку може да поентира уз најмање три солуције, а посебно од тима против кога не знате да ли да пажњу обратите на плеја, бека или центра, који се такође може наћи у улози плеја.
Нема сумње у то да ће Јокић у септембру бити човек у кога ће цела нација да гледа када се буду очекивале победе на ЕП, нити има имало сумње у то да ће он подбацити. Али да би он био на очекиваном нивоу, мора имати конкретну подршку високих сиграча са клупе.
Нажалост, главни проблем који ће мучити сваког од нас наредних месеци је да ли ће се поновити случај „Марјановић“, односно да ли ће Денвер Нагетси бити главни „селектор“ Србије и утицати на то да ли ће Јокић играти на Евробаскету.
Огњен Кузмић (Црвена звезда)
То би помало неочекивано могао да буде играч из домаћег шампионата. Претходних година домаћа кошаркашка јавност, а сви знамо да Србија у сваком спорту има неколико милиона селектора, је често осипала дрвље и камење на Ђорђевића због позива Огњену Кузмићу у национални тим.
Момак из Добоја својим учинком то свакако није оправдавао, повремене „експлозије“ у развојној НБА лиги (НБДЛ) свакако нису најбоља препорука за место у репрезентацији од које се очекују искључиво победе, а то посебно није оправдавао играма у дресу Панатинаикоса прошле сезоне.
Међутим, потпуно неочекивано, у текућој се догодио огроман преокрет. Кузмић је од грејача клупе посрнулог атинског великана постао један од најбољих центара у Европи. Године скупљања искуства у НБА као део Голден Стејта, и једна сезона у Евролиги, донела су Црвеној звезди нову звер у рекету. Наравно, систем рада на Малом Калемегдану са центрима претходних година умногоме је утицао на то, али без обзира, нико није очекивао Кузмића у таквој улози.
Врло поуздана игра у рекету, како у одбрани тако и у нападу, беспрекорна сарадња са плејмејкером, и што је још важније са осталим спољним играчима, учинила су Кузмића једним од најнепредвидљивијих оружја које један тим у рекету може да има.
Кузмић сигурно може да испуни оно што Ђорђевић буде тражио и у нападу и у одбрани, мада неће бити толико користан у огранизацији напада колико је Јокић, његова јача страна су висина и покривеност простора, што ће у многим тренуцима можда бити и пресудно.
Начин на који је донео победу Звезди над Фенербахчеом пре неколико недеља у Пиониру, сјајном одбраном на последњи напад Турака преко једног од најбољих центара ЕЛ Екпеа Јудоа, посебно иду у прилог тој тврдњи.
Мирослав Радуљица (Емпорио Армани)
Иако статистички није на нивоу претходне двојице земљака, иако из сезоне у сезону игра са много, можда и превише осцилација у својим клубовима, Мирослав Радуљица је центар који ће увек бити способан да носи игру репрезентације у рекету на великим такмичењима.
Да ли због окружења, типа такмичења или једноставно правог тренутка, Радуљица је у националном дресу увек био дијаметрално супротан играч од оног из клупских боја. На сваком мечу на највишем могућем нивоу.
Увек максимално мотивисан, борбен, ефикасан без обзира нато да ли је на паркету или на клупи за резерве.
Радуљица је играч кога морате имати у свом тиму, посебно Србија, ако не због претходно наведеног онда због односа који има са саиграчима и квалитета који расте како у његовој тако и њихових игри због његовог присуства.
Милош Теодосић је плејмејкер способан да сарађује перфектно са било којим играчем на свету, али постоји нека посебна хемија када су у питању он и Радуљица. То је још једно од јаких оружја Србије.
Заборавите његову слику из Емпорио Арманија ове сезоне, не због тога што Радуљица понекад тешко проналази праву мотивацију у клупској конкуренцији, па ни због тога што је у питању екипа без конкретног система и функционалности, већ због тога што је Радуљица кошаркаш рођен да игра за национални тим.
Владимир Штимац (Бешикташ)
Слично као и у претходном случају важи и за Владимира Штимца. Увек веран „војник“ свог селектора центар Бешикташа је играч у кога без икакве дилеме можете да се уздате.
Чак иако му кажете да је вишак, а онда га неочекивано позовете док је на дуго очекиваном одмору, он ће вам се са задовољством одазвати и дати можда још и више од себе него што би да је био на првом списку.
То је оно што сваки тренер и селектор посебно цени код играча, то је оно што Штимца чини неизоставним делом српске репрезентације, то је оно што сваки тим чини за нијансу јачим него што ривал мисли да јесте.
Али, за разлику од неких претходних сезона, када је Штимац попут Радуљице често имао осцилације у игри, у текућој ће га на место на селекторовом списку, макар прелиминарном, довести и форма.
Штимац једноставно речено доминира, како у Турској, тако и у Европи. ФИБА Лига шампиона можда није ни близу нивоа Евролиге, тешко да може да се мери и са Еврокупом, али нико не може да оспори квалитет играча који на скоро свакој утакмици има дабл-дабл.
Бешикташ је годинама улагао новац у звучна имена како би изашао из сенке Анадолу Ефеса, Галатасараја и последњих година Фенербахчеа, али ниједан од тих преплаћених играча није доприносио резултатима као Штимац.
Највише захваљујући њему црно-бели из Истанбула су један од главних фаворита за освајање премијерног издања ЛШ, те равноправан конкурент евролигашима из Турске у борби за националну титулу.
А као и код Радуљице, из године у годину Штимац је давао још више националном тиму, самом појавом на паркету, али и поред њега је знао да учини играче бољим, ако ништа онда мотивисанијим, орним и жељним да, не победе, него да „покидају“ и „изгину“ на терену.
Бобан Марјановић (Detroit Pistons)
Док Ђорђевић већ буде на слатким мукама приликом анализе претходних имена, мораће да размотри пре свега још једно име.
Бобан Марјановић је пре годину дана требало да буде кичма тима у Рију, кључни фактор у покушају да се изненади актуелна генерација НБА звезда, али је уместо тога донео лошу амотсферу око националног тима и скретање пажње са важнијих ствари.
Наравно, нико не сме замерити једном кошаркашу којем се остварио сан да игра у НБА то што жели да осигура своју будућност у такмичењу о којем почне да сања сваки дечак већ од првог контакта са кошаркашком лоптом, обручем и мрежицом на њему, па ни селектор без обзира на то колико је негативно утицао на његове планове.
У протеклих неколико месеци Марјановић се није претерано наиграо кошарке у дресу Детроит Пистонса, али нема сумње да је он и даље један од најбољих еврпских центара који може много више да донесе квалитета тиму својим присуством, него што то говори његова статистика.
Он сам већ месецима истиче да жели да опет буде део „Орлова“, али потпуно ненаметљиво истиче да је последња селекторова, па ће тако свакако и бити. Успоном Јокића јавност више није толико „очајна“ због изостанка до пре неколико месеци једног од најбољих играча Евролиге, али нема сумње да би његово присуство само додатно повећало апетит и амбиције пред Евробаскет.
Дејан Мусли (Уникаха), Никола Милутинов (Олимпијакос)
Ту су још два имена која годинама обитавају у репрезентативном „свемиру“, што својим играма што очекивањима селектора, али никако да постано интегрални део истог.
Прво од тих имена је Дејан Мусли. Својевремено једна од највећих нада наше кошарке у последње две године игра на врло респектабилном нивоу у једној од најјачих европских кошаркашких лига, у Шпанији, али никако да потпуно задобије поверење селектора.
Иако је прошле сезоне статистички био најкориснији играч Ендеса лиге, те упркос отказима центара Ђорђевићу, Мусли ипак није добио шансу да помогне тиму у Рију. Он и у текућој сезони игра на сличном нивоу у дресу Уникахе, али с обзиром на форму осталих играча, тешко је очекивати да се овај пут нађе на списку.
Ипак, могућност увек постоји, пре свега што НБА клубови увек могу да десеткују репрезентацију својим одлукама.
Друго име је још један човек од кога се очекивало значајно више, Дејан Мусли. Преласком из Партизана у Олимпијакос није напредовао колико се од њега очекује, али таленат свакако није изгубио, а изузев Јокића и даље је најмлађи у овој конкуренцији и свакако играч од кога се и даље очекује доста у будућности.
Прошле сезоне је попут Марјановића неочекивано отказао селектору, а у међувремену је добио нешто више простора у тиму из Пиреја па је сада свакако још боља опција, ако буде неопходна. Наравно, само присуство на великом такмичењу ће додатно да утиче на његово самопоуздање и напредак, мада је ту шансу донекле пропустио прошлог лета.
Наравно, ово је само приказ Ђорђевићевих опција које има на располагању у овом тренутку. До Евробаскета има још много, скоро 200 дана, тек треба да почне расплет у клупској сезони, а најважније је да до лета и септембра сви поменути играчи бар задрже свој ниво и избегну највећег непријатеља једног спортисте – повреде.
Када дође време, селектор ће знати шта му је потребно да има најбољи могући тим у борби за повратак на европски трон. Без обзира на то ко шта од нас мисли да је боље, резултати из претходних година јасно показују да шта год Ђорђевић одлучио, то ће бити права одлука.
