Pročitaj mi članak
Ако има истине да је ракија пиће које Србе дочекује на овај свет и испраћа их са њега, онда је у домаћим дестилеријама тајна живота и смрти. Ко погоди ноту и црту из казана, чекају га и слава и зарада. Ко промаши – нестаће са тржишта.
Обрни, окрени, све се врти око воћа, казана, ракије, али и пара. Пре четири године је Младен Крстајић, некадашњи капитен фудбалера Партизана, схватио да је време да се опрости од фудбала, али да дане без фудбала треба да проведе онако како му највише прија. Са пријатељем Мирославом Кнежевићем ушао је у посао од којег данас живи скоро 30 породица. Почели су производњу ракије у дестилерији “Хуберт” у Банатском Великом Селу, недалеко од Кикинде.
Дуња у Србији је хемија
Нема добре ракије без доброг воћа.
Година која је за нама била је најгора у последњих неколико деценија за људе који живе на земљи и од земље. Ми смо направили зато добре залихе – дуња је најбољи пример.
Код ње се највише вара и лаже у дестилерству.
За литар добре ракије од дуње потребно је 15 килограма овог воћа.
Тврдим да је 90 одсто ракије од дуње у Србији чиста превара и хемија.
Људи у литар етил алкохола сипају мало “чаробног праха” и то народу продају као готов производ.
Грех и срамота.
– Откуд Хуберт усред Баната?
Све је историја и ми нисмо хтели да је тако лако избришемо. Банатско Велико Село се од 18. века до колонизације 1945. године звало Сент Хуберт. Насељавали су га Немци и Французи, а добило је име по свецу, заштитнику ловаца.
– Како је дестилерија која је отворена 2007. године почела да расте?
Ја сам имао среће у каријери и у животу. Играо сам у добрим клубовима, али сам сретао и праве пријатеље. Дестилерија је отворена 2007, ја сам пре три године упознао Мирослава, лако смо се договорили шта је идеја и шта је циљ. До тада сам се разумео у фудбал и још по неку ствар. Од пре неколико година се разумем и у ракију.
– А шта мислите о ономе са почетка приче, да нас ракија дочекује њега и испраћа на овај свет?
Жива истина! Срби су народ који је изузетно везан за традицију. А ракија је један од битних делова наше традиције.
Ја сам после фудбалске каријере себе пронашао у овом послу, али много више од свега радује ме што сам окружен сјајним људима, што смо у Банатском Великом Селу и у Кикинди сви пронашли неки свој мир, прилику да производимо нешто што је дар природе. Када из ове дестилерије у кутију, па у камион уђе спакована ракија мени је срце пуно.
– Лига шампиона је била последње велико такмичење које сте играли са црно-белима. У којој лиги је ваша ракија?
Без много размишљања, али са пуно поноса могу да кажем да смо међу пет водећих дестилерија у Србији. Стојим иза тога својим именом и презименом! Ко је једном пробао нашу ракију, знао је да се разликујемо од многих који се, нажалост, такође, лажно представљају као дестилери. Прављење ракије није проста производња. То је и уметност.
– Значи, као и у фудбалу… И међу дестилерима има превара?
И то каквих… Ја сам у каријери навикао да се понашам домаћински. То је на терену значило фер-плеј, а ван терена поштовање сваког човека са којим се сретнем. Тако је и у овом послу. Нисам се научен родио. Волим да чујем нешто ново, волим добар савет.
– Значи ли то да од овог посла може и добро да се живи?
“Хуберт” је мала дестилерија. Наш циљ је да произведемо 50.000 литара квалитетне ракије годишње. И веома смо близу тог циља. Оно на чему Мирослав Кнежевић и ја инсистирамо је држање нивоа квалитета. Људи који су пробали нашу ракију пре пет година и данас знају да пију нашу ракију, иако не виде одмах етикету. На то смо посебно поносни. Осим тога, у дестилерији и нашим воћњацима раде људи који хране 30 породица. Засада све што зарадимо враћамо у дестилерију, кроз производњу, квалитетне залихе и технологију.
– Докле сте најдаље “добацили”?
До Босне, Црне Горе и Словеније. Има нас и на осталим континетима, али само ако неко од носталгичара понесе преко океана капљицу са банатске земље.
Лопта и чаша
Ја сам изгледа доказ да могу заједно лопта и чаша.
Фудбал пратим, али са стране; или, што би моји пријатељи рекли, “под ручном, брале”.
Гледајте докле смо догурали са клупским фудбалом.
Гледајте како прљаво нападају Фудбалски савез Србије.
Сваког нормалног би то отерало са стадиона и довело код нас на село.
Да се надише чистог ваздуха и разбистри главу.
Не памтим када сам последњи пут био на утакмици.
– Играли сте и у Бундеслиги. Знате српски и немачки. Дестилерија именом “вуче” на немачки. А да ли и ракија “прича” немачки?
Ма, прича и српски и немачки. Када чујем шта људи причају о нашим шљивама, дуњама, виљамовкама и малинама, помислим да нам ракија прича сто језика. Ипак, сви смо довољно скромни да нам пријају награде са домаћих такмичења. А има их, ено, пун зид – показује Крстајић на посебан део у старој кући где све “пршти” од златних медаља.
– Рођени сте у Зеници, оженили сте се у Војводини, фудбал “докторирали” у Београду и Гелзенкирхену. Како сада “печете” дестилерски занат у Банату?
Ја кроз шалу кажем да је то изгледа неки магични круг. Ето, ту сам се оженио, на неки начин оформио породицу, прошао Европу и свет и вратио се у Банат. Земља је плодна, људи су добри, мени мир и тишина у овој столетној кући пријају више него гужва на утакмици или одлазак у неку градску вреву. Овде се осећам слободно!
– Шта да попијемо, чиме да наздравимо? Коју ракију препоручујете?
Знао сам да ћете то да питате, а волео бих да избегнем одговор. Прво ми на памет падне шљива. Из храстовог бурета, наравно. А онда схватим да ми прија кајсија. После видим да ми обична и барик дуња исто “леже”…
И како да одговорим на тако једноставно питање.
– Може ли добра капљица без доброг залогаја?
Не може! Треба да се пије паметно, стрпљиво, са уживањем.
У Кикинди сам отворио ресторан који носи назив као и мој вечити број на дресу – 20. Цела ова идеја око дестилерије и тог ресторана је да се Кикинди и Банатском Великом Селу остави нешто трајно. Нешто по чему ћемо се сви сећати мириса и укуса Баната.
Живели! – завршава Крстајић док нам се поред треће чашице дуње као на слици неког старог мајстора “провлачи” прошлогодишњи и најсвежији кулен.
(Вечерње новости, фото: Бета)
