Pročitaj mi članakZvezda je najveći uspeh ostvarila kao Jugoslavija u malom, znači višenacionalna ili multietnička Crvena zvezda je postala prvak Evrope i sveta. Sastavljena od Crnogoraca, Makedonaca, muslimana, Hrvata, naravno Srba, to je ta Zvezda koja je kao simbol srpstva osvojila svet. Ali kog srpstva, ne nacionalističkog srpstva, nego građanskog srpstva. Danas je Crvena zvezda nacionalistički klub. Ja sam odavno rekao da je ona Zvezda mrtva, ovo danas je nešto drugo.
Звезда је највећи успех остварила као Југославија у малом, значи вишенационална или мултиетничка Црвена звезда је постала првак Европе и света. Састављена од Црногораца, Македонаца, муслимана, Хрвата, наравно Срба, то је та Звезда која је као симбол српства освојила свет. Али ког српства, не националистичког српства, него грађанског српства. Данас је Црвена звезда националистички клуб. Ја сам одавно рекао да је она Звезда мртва, ово данас је нешто друго.
Партизан је формиран шест месеци после Звезде 1945. као одговор на то окупљање српске омладине и грађанства. Дошла им је половина хрватске репрезентације из НДХ јер су најбољи предратни српски играчи већ били у Звезди – Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић, Бинић и Милојко Пантић.
Дванаести играч Црвене звезде у великом тријумфу против Олимпика у Барију, део славне генерације и дефинитивно Звездина телевизијска звезда из тог времена. Небо се тада отворило, а Милојко нам је у чувеној звездашкој “Мадери” детаљно испричао како му све изгледа данас, 25 година касније.
ФК “Црвена звезда” и навијачи славе овог 29. маја тачно 25 година од титуле првака Европе из Барија, како вам сад то изгледа са ове дистанце? Ви сте били учесник, неко ко је коментарисао све Звездине утакмице, путовао са Звездом и знао све те људе у клубу.
– Нисам био само сведок збивања. Ја сам директно учествовао у свему томе. Врло сам поносан на то. Колега Боби Јанковић из “Политике” и ја као уредник спортске редакције Телевизије Београд, ми смо били медијска подршка Црвеној звезди у том пројекту који је настао четири, пет година пре Барија када је професор Факултета за физичку културу Вељко Алексић, некадашњи играч Црвене звезде из Џајине генерације, направио програм како да Звезда постане првак Европе. Мало се зна за професора Алексића јер су касније други приграбили све заслуге.
Звезда је тада имала одличну генерацију фудбалера?
– Звезда је имала ту селекцију играча из целе Југославије, то је тај парадокс који данас људи не разумеју. Звезда је највећи успех остварила као Југославија у малом, значи вишенационална или мултиетничка Црвена звезда је постала првак Европе и света. Састављена од Црногораца, Македонаца, муслимана, Хрвата, наравно Срба, то је та Звезда која је као симбол српства освојила свет.
Али ког српства, не националистичког српства, него грађанског српства. Данас је Црвена звезда националистички клуб. Ја сам одавно рекао да је Звезда мртва као клуб. Што би рекао Душко Радовић: “Жао ми је нашег фудбала, толико се мучи а никако да умре.”
Доста сте оштри, звездаши су поносни на Бари и титулу, јубилеј се обележава овог викенда. Биће гужва у Сава центру где ће бити централна свечаност. Јесте ли позвани, идете ли?
– Е, о томе се ради. Не. Њима не пада на памет да ме зову. Правили су и до сад разне годишњице, од Барија наовамо никада нисам позван, али нема везе, ја ни не бих седео са тим људима који данас воде Звезду. Не рачунам ту, наравно, Грофа Божовића и играче, рачунам ове који су узурпирали Црвену звезду, то опште народно добро.
И Партизан је узурпиран на сличан начин, па се сада тамо две струје боре за власт. Црвена звезда је дошла у руке погрешних људи. Знате шта је рекао технолошки геније Стив Џобс? Рекао је: “Ако у компанији запослите само једног медиокритета, врло брзо ће тај довести себи равног и врло брзо ће компанија пасти у руке медиокритета и пропасти.” Е, то се после Барија догодило Србији и Звезди.
Ко су медиокритети данас у Звезди?
– Басара то боље каже, то су тутумраци, билмези и силеџије. Ко су они? Они се препознају. Данашњи власници Звезде су људи са северне трибине стадиона, они су узурпирали Црвену звезду. Они су папиролошки дошли до тога да су постали власници иако ни динар нису уложили него стално узимају од Звезде, тако што су направили статут, све наводно као Барселона, да навијачи бирају управу и председника и скупштину.
Статут у коме од 150 чланова скупштине 50 делегирају навијачи, а 100 бирају навијачи. “Црвена звезда је клуб свих њених чланова који преко управе клуба и других органа клуба управљају Црвеном звездом”, то пише у Статуту, значи свих њених чланова, а то су они којима је та управа коју су изабрали дала чланске карте и они су ти који гласају.
Хоћете да кажете да се ту крије нека велика подвала?
– Читао сам код вас шта је рекао Љубиша Ристић о том свом разговору са Јовицом Станишићем. Да је овде само служба безбедности вечна и важна. Па те службе безбедности, од Озне преко Удбе, ДБ-а, БИА, КОС-а и како се све не зову те нереформисане службе још из комунистичких времена, оне организују те навијаче. Оне су управљачи Звезде.
Па Вучић је три пута рекао да ће држава помоћи да се приватизују Звезда и Партизан, а они му шаљу поруку: “Звезда није државна, Звезда је наша.” Они су инструментализовали те навијаче и користе их на свим стадионима. Ту се брани Косово, ту се обарају председници.
Која је онда улога Драгана Џајића, он је легенда и почасни председник, какав је данас ваш однос с њим?
– Мислим да су творци европског и светског првака Црвене звезде Драган Џајић и Владимир Цветковић ако не највећи, а оно међу највећим кривцима што је Црвена звезда пропала као клуб. Творци шампионске Звезде, Цветковић и Џајић, нису знали, нису хтели или нису смели да сачувају клуб, да брину о клубу него су пре свега мислили на своју приватну позицију.
Цветковић је био министар спорта у влади Марјановића и могао је тада на разне начине да заштити Црвену звезду, али ја не могу замерити ни Џајићу ни Цветковићу јер у то доба је Аркан преузео ствар у своје руке. Ја сам својим очима гледао како је износио из Црвене звезде, која је, рецимо, само од продатих улазница за реванш са Бајерном зарадила два и по милиона марака. Гледао сам како Аркан суви кеш износи и носи у Ердут или не знам где, где је његова паравојска.
Клуб је, по вама, био злоупотребљен у то време?
– Тако је, па наравно. И тада почиње величање српства и тада почиње национализам. Звезда тада од грађанске и демократске опције постаје бастион национализма.
Хајде да се вратимо спортском аспекту, навијачи и уопште људи који воле Звезду дуго су били опијени тим успехом који је направљен у Барију и то је трајало можда предуго, петнаест, двадесет година. Да ли се сада треба окренути некој будућности и прављењу нових успеха?
– Нема више правих Звездиних навијача на стадиону. Ти људи не иду више на стадион, ја 10 година нисам крочио на “Маракану”. Никога више то не интересује, о томе се ради. Црвена звезда која је постојала до 91/92. године и ова која последњих 20 и нешто година постоји, то су два различита клуба. Звезда је опљачкана, уништена, Звезди се догодио народ.
Шта подразумевате под тим?
– До деведесетих година, до Барија и Токија, Звезда је била симбол грађанске Србије и српства. А онда је та лажна антибирократска револуција Слободана Милошевића то превођење бивших комуниста у лажне националисте уништило Звезду и Србију.
Јел’ Милошевић био звездаш? Тако се говорило.
– Никакве он везе са Звездом и са фудбалом није имао, нити га је интересовао.
Испада по вама да је Звезди било боље у комунизму?
– Звезда је била грађански клуб, најнапредније српске омладине, без обзира на то што су комунисти владали. Изграђена на грађанском духу. Њу су подигли као такву Ђорђе Пајић, Слободан ]осић, Аца Обрадовић, господа која никада није била део комунистичке приче.
Доктор Аца Обрадовић је ’46. на некој радној акцији био предложен за ударника, а онда га је неки ознаш денунцирао и рекао: “Не може он бити ударник, он је био члан Демократске странке, Гролове омладине, која је ’45. још била на изборима.”
Доктор Аца тада на том збору бригадира устане и каже: “деградирали сте ме, ја сам био капетан.” Он је био официр у Равногорском покрету, у првом прстену обезбеђења кад су се састали Дража Михаиловић и Јосип Броз. Елем, такви људи су стварали Звезду.
Период ратова деведесетих је паралелан са процесом пропадања Црвене звезде и њеним суновратом који се касније наставио. То онда није случајно?
– Апсолутно. Аркан је као власник износио лову из Звезде. Ту је био и министар полиције у управи, тај министар полиције који је и створио Аркана.
Да ли то онда значи да је Звезда узимајући титулу ’91. у Барију фактички истовремено славила и своју пропаст?
– Тако је, тако је. То је почетак распада Црвене звезде. Ми сад кад славимо Бари у ствари држимо опело том некадашњем клубу. Тај клуб више не постоји.
Али тамо су Џајић и још бивших асова, то су људи који су прослављали Звезду?
– Звезда и Партизан су данас лажа и паралажа. Од Црвене звезде остало је само име, ништа више, све остало је хипотека, дугови, дужничко ропство. Рад на црно, не у сивој зони него у најцрњој зони која постоји, то је рад у Црвеној звезди и Партизану. Блокирани сви рачуни а они нити плаћају комуналије, нити плаћају порезе, нити плаћају струју, ништа не плаћају. Обичним људима због 20.000 дуга секу струју, њима за пет милиона евра не секу струју. Зашто? Узурпатори та два клуба гледају да извуку последњи цент.
Ово што говорите личи на теорију завере?
– Наравно. И моје друштво с којима седим овде у “Мадери” сваки дан проглашава ме поборником теорије завере, али то није завера, то је истина.
Али хајде да се ипак вратимо у спортске оквире.
– Али то је све везано за спорт.
Добро, али ево 25 година после највећег успеха и титуле шампиона Европе, Звезда је сад доминантно узела титулу у првенству. Тренер Божовић и играчи се боре спортски, то не може да се оспори. Да ли уопште пратите данашњи фудбал, данашњу Црвену звезду? Да ли вас уопште занима шта ће урадити Звезда, да ли ће се пласирати у Европу ове године?
– Нисам се искључио, ја сам честитао овде у “Мадери” Миодрагу Божовићу и рекао сам му оно што је суштина: “Грофе, ти једини у Црвеној звезди радиш. Сви остали су муљатори, манипуланти, манипулишу. Ти радиш свој посао и играчи раде свој посао и то се показало.” Али то је све лаж, то је све имитација озбиљног фудбала, имитација такмичења.
Лаж, чиста лаж. То такмичење које се зове Јелен суперлига и у којој су Борча, Овча, Сурдулица и Пећинци и не знам шта, то лажно такмичење лажних професионалаца никоме ништа не значи осим тим узурпаторима. Паралажа је то што они мисле да могу из таквог такмичења и са таквом титулом да ураде нешто у Европи. Никада. То је јасно као дан.
Квалитет фудбала је такав, то је таква лига у којој се тренутно игра, ми немамо друге клубове. Држава је мала, економски нејака. У којој лиги да игра Звезда?
– О томе се ради. Ми немамо државу са свим атрибутима, а то су институције, то су закони, него имамо владавину изабраних људи. Они оду и потпишу Споразум о нормализацији односа с Косовом у Бриселу под притиском Европе. И одлично. Али шта је нормалније него да та нормализација почне од фудбала, шта је нормалније у нормалном свету него да фудбалски савез престане да говори да никада неће признати Косово и да Србија никада неће играти са Косовом?!
Али смењен је Караџић, ангажован је Муслин за тренера. Неке ствари се поправљају.
– Муслин је нешто друго. Имам високо мишљење о Муслину. Он ће очистити све и ја верујем да ћемо се пласирати. Ми имамо играче, а Муслин зна да направи тим. Треба направити тим.
Да се вратимо опет мало на Бари и пре тога Бајерн, на оно ваше “небо се отворило”. Кад се сада тога сетите, какво је то сећање? Да ли је то било нешто што сте припремали да изговорите у случају Звездиног тријумфа или је то било спонтано?
– Почео сам да причам да сам поносан што сам са Бобијем Јанковићем учествовао у том Звездином пројекту освајања титуле првака Европе и света. Ја сам се као уредник спортске редакције Телевизије Београд посветио Црвеној звезди, том њеном походу, десет утакмица без пораза. То је била феноменална селекција.
Сви кажу Џајић је то све селектирао. Није. Има ту много судбине, па се Звезди у неку руку и вратило све што јој се у фудбалу дешавало претходних година. Од Панатинаикоса па надаље, финале купа УЕФА. Значи, све се то Звезди вратило.
Били сте на свим утакмицама у иностранству?
– Да. Али ми смо снимали и Звездине противнике на њиховим мечевима у првенствима. Памтим како смо ишли и снимали Динамо Дрезден, па Бајерн у Бохуму. То је било једно десетак дана пред утакмицу са Звездом, прву у Минхену. И пошто нисмо имали новца да платимо права за снимање, ми смо купили карте и снимали из гледалишта, Боби и ја.
Ви сте били као скаути клуба у то време?
– Да, ми смо гледали каква је форма тих клубова. Ту је и Звезда учествовала, наравно Цвеле који је организатор свега што се у Звезди дешавало нашао неке спонзоре па је Боби Јанковић држао шал на коме је писало “Гранини, сокови Гранини”, они су дали неку лову за пут. Онда су ме оптужили после тога у телевизији да сам злоупотребљавао емисију и да сам као наплаћивао рекламе а то је, у ствари, била компензација за пут и боравак тамо.
Онда смо ми тај снимак коментарисали, то је био интерни снимак, а пуштао сам то и преко Телевизије Београд. Али је најважније то да смо те снимке показивали играчима и Љупку Петровићу. Значи, играчи и Љупко су имали слику тима против кога играју. Боби Јанковић је виши фудбалски тренер, он је написао целој тој Џајиној генерацији дипломске радове на фудбалској школи. Од Ђорића, преко Лазаревића, и не знам кога све.
Па ви сте малтене били у некој улози тренера?
– Боби је то указивао играчима, нарочито обратите пажњу на овог играча, па на оног играча. Тај смо посао урадили за Звезду. Пред финале у Барију отишли смо у Марсељ где је Олимпик играо последњу првенствену утакмицу са Оксером. Као уредник спортске редакције уредио сам да купимо тај пренос и да директно преносимо да Југославија види противника Звезде. Они су тукли Оксер 4:0.
Били су у одличној форми?
– Били су у бољој форми од Звезде. Љупко је ишао и гледао, а ја сам преносио утакмицу. И док смо се враћали у авиону мене Љупко пита како ми се чини Олимпик. Ја му кажем: “Знаш шта, Љупко, ја сам почасни грађанин Крушевца, ми Чарапани имамо песму ‘Дивни граде, било је то давно кад су Срби изгинули славно, на Косову изгубише главу да би српску сачували славу’.
Олимпик је у бољој форми од Звезде, није бољи тим али је у бољој форми, ајде ми да не изгинемо славно против њих.” Они су имали Водла, Папена, Пиксија… И ја му кажем: “Немој се надигравати, немој да славимо пораз у финалу и да остане у историји да Срби славе све своје поразе. Гледај да не примимо гол.” Љупко каже: “У праву си, играћемо да не примимо гол.”
Па значи ви сте ту одиграли важну улогу да се та победа направи? Звезда је одиграла тоталну дефанзиву, навијачи су били шокирани, Бинић није смео да пређе преко пола, имао је право само да шутне лопту што јаче.
– Тако је, тако је. И имала је Звезда срећу да овај њихов тренер Белгијанац Гуталс није ставио Пиксија на време у тим, него га је ставио у другом продужетку и онда је тражио од Пиксија да шутира пенал.
Пикси је одбио да шутира пенал. Јесте ли разговарали са Пиксијем после утакмице?
– Он је био огорчен што није почео утакмицу. Видело се то кад је ушао, направио је два, три пута дармар у Звездиној одбрани и могао је и гол да да, али је шутнуо преко гола, није хтео Звезди да одузме титулу. Он је био срећан због његове Звезде.
Значи Љупко је одредио дефанзивну тактику и практично ишао на пенале. А ви сте коментаришући ту утакмицу знали да ће Звезда да игра тај тврд, затворен фудбал и нисте уопште били изненађени?
– Тако је, тако је. Апсолутно, па наравно. Нисам ни критиковао нити било шта.
Ја се сећам, ми смо сви као гледаоци били запрепашћени Звездином тактиком.
– Тако је, Звезда није играла своју игру, али је постала шампион. То је био једини начин.
“Дарко, Дарко, Дарко, златна копачка Црвене звезде позлатила је наш црвено-бели тим.” Сећамо се тог вашег урлика када је Панчев дао одлучујући гол. То је ушло у историју. Како сте се спремали за те коментаре?
– Све је то било спонтано. Ја сам са играчима разговарао и знао тачно шта ће ко да ради и шта је чији задатак. То је била припрема. Нисам ја ништа посебно спремао. Ја сам тада заправо свом учитељу Владанку Стојаковићу одао почаст и признање јер он је био у пензији, а ја сам га као уредник редакције позвао да заједно коментаришемо, да он буде тај стручни коментатор, а да ја будем репортер. Јер Владанко није ’66. када је Партизан играо у финалу преносио утакмицу против Реала иако је све до тада радио. Драган Никитовић који је био уредник редакције је рекао: “Ја преносим финале.”
Јел’ Никитовић био партизановац?
– Није, био је велики звездаш. И он и Владанко. Од тих већих имена само је Марко Марковић био партизановац. Марковић је био гробар са дна каце. Владанко је радио само фудбал и кошарку, коју Никита није стизао да покрије. Никита је све остале спортове покривао и био је шест месеци годишње на службеном путу, од зиме кад почну оне четири скакаонице, а Владанко је био овде и преносио кошарку.
Владанко је значи с вама ипак стигао на финале Купа шампиона?
– Постоји ту једна занимљивост. Партизаново финале против Реала. На снимку те утакмице у већем делу нема тона зато што Никита није видео изједначујући гол Реала, није видео јер он није навикао да преноси фудбал. Он је гледао негде, ко зна где је гледао. И преносио је утакмицу као да Партизан води. То је био скандал. Онда су га искључили и ушао је неко овде у студио и из студија су наставили да раде тај пренос. После тога је рекао: “Никад више” и никад више није радио фудбал.
То је било врло непријатно.
– Казнио га бог. Не можеш тако. Владанко, фудбалски човек од А до Ш, играо фудбал човек, био капитен БСК-а и после тога и спортски директор и ради све утакмице Партизана. Оне чувене Спарта Праг 4:1 тамо, па 5:0 овде за Партизан, па оно Манчестер јунајтед овде 2:0, па тамо 1:0 за Манчестер и онда дође финале и Никита га скине.
Кад смо већ код лапсуса, ви важите за човека који је имао тих ситуација. Како лапсуси утичу на човека у преносу, јел’ уме то да вас избаци из концентрације?
– Ма не. Моји лапсуси су у 80 одсто случајева измишљени. Кад је настала ера компјутера и интернета, онда су отворили странице и рекли: “Ево, бележите лапсусе спортских репортера.” И онда је свако ко је имао компјутер уписивао тамо свашта. Наравно, нико није писао за Недељка Ковињала, него за оне који су познати репортери.
Значи приписивани су вам неки који нису ваши?
– Да, 80 одсто је таквих.
А онај: “На терен излазе играчи Партизана, а ево и наших”?
– Ја сам тај прихватио, али ја то никад нисам рекао. Ја сам прихватио да је то тако.
Зашто? Јел’ зато што бисте могли то да кажете?
– Ха ха… Могао бих, ха ха. Има једна ствар у односима Звезде и Партизана. То је некад стварно било спортски до краја, рецимо Рајко Митић и Бобек су били кумови, па се Шекуларац дружио са Зораном Миладиновићем, били најбољи пријатељи. И кад је Звезда домаћин и кад је Партизан домаћин то су биле заједничке вечере. Аца Обрадовић је био кум и Бобеку и Рајку на венчању. А онда је дошло време, то су те деведесете године, то је ово догађање народа о коме смо причали, Слоба је завадио два ока у глави а камоли…
Мада, кренуло је већ крајем осамдесетих када је Партизан освојио уз помоћ суда удруженог рада две титуле првака, а пре тога једну освојио захваљујући судијама. Партизану је требала победа у Љубљани, Хајдук је био први пред последње коло и одиграо нерешено на Карабурми. У Љубљани се онда играло до 99. минута, Бјековић је дао гол у 99. Судија је продужио док Бјековић није дао гол и Партизан постао првак.
Да ли је Партизан имао већу подршку државе од Звезде, он је био војни клуб, колико је то утицало? Партизановци се љуте кад им се помиње то наслеђе, Туђман и та веза?
– Рећи ћу само ово – формирани су шест месеци после Звезде 1945. као одговор на то окупљање српске омладине и грађанства. Комунистичка власт, односно КОС, одлучила је да направи клуб који ће показати јачину и снагу новог поретка. Дошла им је половина хрватске репрезентације из НДХ јер су најбољи предратни српски играчи већ били у Звезди.
Дуго сте радили на телевизији, али сте имали пред крај каријере и великих проблема, били сте у немилости. Први пут за време Вучелића одређени сте за принудни одмор, а онда вам је Тијанић 2005. дао отказ. Зашто?
– Два су фактора која су утицала да ме одстране из РТС-а. Ја сам ’93. године потписао петицију Демократске странке за оставку Милошевића. По целом граду су били они панои “Ваш потпис спасава Србију”. Сретнем Славу Ђукића на Теразијама и он ме пита: “Јеси ли потписао ово?”, а он као члан Извршног одбора Демократске странке није потписао.
И ја кажем: “Ево сад ћу”, и ја одем тамо и потпишем. Сутрадан “Наша борба” доноси на насловној страни “Првог дана акције Демократске странке 100.000 потписа”, у поднаслову “Између осталих потписали књижевник тај и тај, сликар тај и тај, музичар тај и тај, редитељка Вида Огњановић и новинар Милојко Пантић”. И ја са том насловном страном долазим у “Мадеру” код доктора Аце да се похвалим. А он каже: “Будало једна, тек си сада најебао.”
Јесте ли тада били тога свесни?
– Не, ма какви. Ја као дванаести играч Звезде у Барију, мислио сам ко ми шта може. Међутим, два месеца касније за уредника долази Марко Марковић, директор постаје Вучелић. И Марко ми саопштава да сам технолошки вишак. Годину дана сам био у Шведској, покушавао да се вратим на РТС, али све док је Вучелић био директор нисам успео.
Примао сам 30 одсто плате, од оних шест марака. На посао ме је вратио Милановић, на интервенцију Миљана Миљанића. И онда долази 2005. као нека реорганизација, сретне ме тај садашњи уредник, он је најдуже уредник спортске редакције, Косовар као и Тијанић што је био, он је поставио све своје Косоваре тамо, и у маркетингу и у спортској, свуда где се одлучује о лови, и каже: “Панто, ајде да видимо шта ћемо с овим твојим оценама.” Којим мојим оценама, ја не знам о чему се ради.
После петнаест дана списак, ја и Ресат Семовић најслабије оцењени новинари у спортској и отказ. Ресата Семовића врати Тијанић на интервенцију Расима Љајића. Он ми је после био аргумент на суду, ја сам их наравно тужио и добио пресуду после шест година.
ЧЕДА МИ НИЈЕ ИДОЛ
Ушли сте у политику. Зашто баш ЛДП?
Сви ме питају “Какав бре ЛДП, па то су лузери, Чеда, па то је лузер”. Кажем: “Људи, нисам се ја везао за Чеду, није Чеда мој идол. Чеда је политичка опција која заступа оно што ја мислим да би требало Србија да заснује, да таква Србија треба да буде.” То је то, ја се везујем за идеју, за идеју слободе. Никад се не зна, ко то зна.
Али сви које сам питао из ЛДП-а кажу да то не долази у обзир.
И то је Чеда недавно лепо и објаснио. “Наравно да ћу разговарати са Вучићем јер неозбиљно је правити се луд да човек није добио 50 процената на изборима, а ми добили по пет, шест.”
