Mene mnogo tužnom čini osećaj da ljudi misle da sam neki vanzemaljac, s nekom posebnom mentalnom energijom. To mi nije kompliment. Meni je potpuno normalno da budem sasvim posvećena košarci, svom poslu, 24 sata.

Мене много тужном чини осећај да људи мисле да сам неки ванземаљац, с неком посебном менталном енергијом. То ми није комплимент. Мени је потпуно нормално да будем сасвим посвећена кошарци, свом послу, 24 сата.

Марина Маљковић је најбољи тренер у женској кошарци на свету. У њеном духу и даху одјекују победа, знање, вештина и визија. Као клинка и “татина кћерка” села је на мушку клупу и издигла српску женску кошарку из запећка друштвеног интересовања и подршке све до европског трона. Са пиједестала гледа даље: да овај спорт постане покрет!

Жена победник за Експрес говори о несвакидашњем путу, о замкама, препрекама и изазовима који стоје пред онима који не знају шта значи речи страх! Марина је с пет година кренула на турнеју. Прво Сплит, па Лимож, Атина, Париз… Одрасла је пратећи шампионску маршруту оца Божидара Маљковића, једног од најбољих кошаркашких тренера који је два пута са Југопластиком и једном с Лиможом и Панатинаикосом освојио Куп шампиона, односно Евролигу.

Где је Марина, заправо, кошаркашки рођена?

– Сигурно, у Сплиту. Колико памтим, имала сам шест година. Локација: Основна школа “Бруно Ивановић” на Грипама. Оно што је било пре, Стара Пазова, Црвена звезда, остало је у неком делићу мога мозга, али у Сплиту, уз Југопластику, ту сам се кошаркашки родила.

Југопластику истичете као пример кошаркашке фамилије.

– Било је једно магично време. То је за мене први пример који радо истичем да ја као мало дете видим како изгледа један озбиљан тренинг, како изгледају ти велики играчи Рађа, Тони Кукоч, Душко Ивановић, Перасовић, Сретеновић… То су моја нека прва кошаркашка сећања. Из њих је почело да се рађа прво интересовање, веће него код мог брата Небојше.

Имам и данас свест о људима који су били у управи Југопластике. Остало је упамћено да не причамо стално о тренерима и играчима, како је управа једног малог клуба долазила у шест ујутру и одрађивала посао како би све било перфектно и спремно за тим. Ето, била сам мала, али те слике су остале урезане.

Тада још “Божина ћерка”, девојка која говори енглески, француски, шпански, а служи се грчким језиком, па је могла да баци пикадо на глобус и изабере место на планети на коме ће да живи, први пут пажњу српске јавности усмерила је на себе кад се у лето 1999. године из Париза вратила у Београд, на који су још падали прашина и гареж од бомбардовања.

– Било је све спремно да одем у Америку. Амерички ђак, хај скул. Људи ме питају о тим свим интересовањима. Ишла сам у српску, заправо југословенску, па британску, па у америчку школу у Атини и Паризу. Те ’99. имала сам за студирање озбиљне две, три стипендије и понуде. Оно што ме тада посебно занимало јесу, пре свега, фотографија, психологија, па глума. Међутим, слике бомбардовања моје земље, које сам гледала из Паризу, толико су ме погодиле да једноставно нисам имала избор.

Како су реаговали родитељи?

– У целом мом васпитању никад ме нису учили како се нема или како се не може. Напротив, дали су ми, а ти се навикни и бори с тим давањима и слободама. И то је, по мом мишљењу, најисправнији могући пут. И ја ћу сутра своје дете тако да васпитавам. Ево ти, па се снађи, да будеш човек, али нећемо да те ускраћујемо. Зашто то помињем? Зато што су ми родитељи тада дозволили да месец дана будем у Београду, да не идем у школу…

А ја ако два месеца нисам у Београду, не дишем, где год да сам живела у иностранству. И онда сам у пролеће 1999. имала прелепих месец дана. Било је одлучено – идем на студије у Америку. Међутим, мене је у Паризу то стравично погодило. Рекла сам: “Стоп школе, све, све… Враћам су у Београд.”

Још једно место кроз које пролазе возови сећања јесте Личка Калдрма.

– Моја повезаност са Ликом је јако велика. И дан-данас идем на те “Личке сусрете”. Имамо много пријатеља и међу спортистима који су из тих крајева. Много сам времена као дете тамо провела. Тамо ми је родбина и с очеве и с мамине стране, породица Бурсаћ. Ти корени су за мене драгоцени. Нажалост, с Личке Калдрме преселили су се у бачки шор, у Апатин, али емоције су остале исте. Све су то исти људи, из Книна, из Оточца, из Срба…

Код мене је нераскидива та емоција и та сећања на најраније детињство, на возове у Личкој Калдрми. Основно и кључно одредиште у Личкој Калдрми била је железничка станица. Сви породични односи, сва та пријатељства остају иста. На другом сам крају, али присећамо се свега тога, уз неко добро бело вино јер уз њега, за тај крај, симбол јесте пастрмака.

То вино је јако, сугестивно, управо као карактер људи који га праве, зато смо изненађени да неко ко је аутохтона личка “лоза” као што сте ви у њега сипа воду?

– Морам да признам, обожавам шприцер. Какве сам критике у Француској трпела због тога, не треба причати. Моји тамошњи пријатељи затворе очи кад сипам воду у вино. Али то је на неки начин повезаност с том мојом Ликом, с пастрмком и сећањем на детињство. Мада, постоји пет, шест вина која пијем сама. Омиљено вино ми је “сансер”, из винограда крај Лоаре, у које никад не стављам киселу воду. Морам признати да се ипак нисам пофранцузила, више пијем шприцер него чисто бело.

Вратићемо се на кључни моменат који је довео до шампионске бербе, где су терасе Велебита замењене европским подијумом. Дакле, упис у Тренерску школу у Београду.

– То се догодило случајно. План је био потпуно другачији. Психологија, Пенсилванија, најбољи универзитет у том тренутку, стипендија, све на столу. Али кад сам се вратила у Београд, сад је ту била и кошарка, фотографија… У децембру сам имала сасвим друге планове. Све је било стопирано ради бомбардовања и ради доласка у Београд. Кошарка је тада кренула на неки начин, потпуно случајно. У том тинејџерском раскораку тражила сам себе и питала се где сам ја у тој целој причи.

Да је Марина себе нашла у тој причи, за илустрацију наведимо да је Ушће из бетон лиге увела у Прву лигу, па Хемофарм и Партизан, где је сезону завршавала са фантастичним збиром победа – 32:0. Оно што резултатима и трофејима даје посебан гланц јесу и три “крпе” намочене завишћу и неповерењем. Млада Марина, девојка Марина и Маљковић Марина. Године, пол и презиме били су велико бреме. Да ли сте некад размишљали да због кошарка промените презиме и избаците макар трећину клипова којима су настојали да успоре обртаје ваше каријере?

– Никад! Ма какви… Не волим много да причам о себи, али могу да кажем да нисам плашљива особа. Страх није моја карактеристика. Толико тога несвакидашњег било је на мом путу да сам могла да седнем и да плачем над својом судбином. Нисам то урадила, ишла сам право на проблеме, путем који сам зацртала. Ушла сам у ту салу у кошаркашком клубу Ушће с тим кадеткињама некако потпуно природно, као кад переш зубе.

Како, одакле, шта је то у мени кренуло? Једноставно, била је потреба и ја сам то од првог момента знала да радим. Откад сам ушле те 2000. у салу Основне школе “Соња Маринковић” у Земуну, више никад нисам изашла из кошарке. Кренуо си да радиш нешто своје и ту се тај твој тренерски дар и таленат рађа. И ти то радиш потпуно природно, без размишљања о биле чему другом.

Ко није пратио игре девојака Партизана, сигурно у лето 2011. реченицу “хоћу да направим револуцију у српској женској кошарци” или није регистровао или је протумачио “шта прича та Божина мала”. Четири године касније, Србија је постала шампион Европе за кошаркашице, а колико је то био велики успех, говоре речи Светислава Пешића: “Моје светско злато из Индијанаполиса не може да се пореди с овим што је урадила Марина.”

– Није фраза, слободно могу рећи да сам много више испуњена чињеницом да људи сада знају у Србији шта је женска кошарка и да се она подигла на тако висок ниво. Људи нас симпатишу. Кошаркашице су постале идоли, деца се поистовећују с њима. То ми је највећи успех. У односу на четири, пет или десет година пре, интересовање за женску кошарку и њена препознатљивост подигнути су на далеко виши ниво. Практично, били смо у запећку јавности, на маргини спортских и друштвених токова. У томе се огледа та револуција.

Мада је оригинална у грађењу каријере, Марина је од оца ипак нешто посудила. Професор Аца Николић је рекао вашем оцу Божи кад је освојио прву титулу првака Европе: “Сада кад си постао шампион, више немаш пријатеља.”

– Јака, тачна реченица из времена које је било знатно чистије од овог сада. И тада је имала велику тежину, а сада, нажалост, бар још дупло више вреди. Мени је изузетно драго што су Александар Николић и Ранко Жеравица, два велика човека и професора кошарке, пратили мој рад и мој раст с екипама које сам водила.

Први корак на степеницама ка “Балкону шампиона” је селектирање?

– То је цео један пут, процес који је јако дуготрајан. Кад ме је Драган Ђилас поставио за селектора у лето 2011. године, тачније 19. августа, размишљала сам како да надокнадимо све наше минусе, финансијске и овакве и онакве. Пуних 11 година репрезентација није ишла на Европско првенство и циљ је био да се у две године пласира. А ми смо карту за ЕП изборили за шест месеци. Моја идеја водиља била је да основ репрезентације буде Партизан, односно креација тог Партизана, где сам радила.

Тако бисмо биле заједно током целе године, дружиле се, ујединиле се, имале живот на терену и ван терена, имале социјални живот и суочиле се с правилима како се понашати с новинарима, како у позоришту, а како с дечицом из школа мини-баскета и тако даље. Једноставно, да тај Партизан буде кичма репрезентације Србије. И он је то заиста и био. Селекција је изузетно важна. Кад играчица нема добро понашање, све идеје и стратегије с тренинга падају у воду.

Како је водити 12 девојака?

– Екстремно тешко! Најтеже могуће. Нема уопште поређења! Често у мотивационим говорима и предавањима у фирмама, које више држим у иностранству него у Србији, то објасним у једној реченици. Једној, јединој реченици. Она гласи: “Жена те потпуно хладнокрвно гледа у очи и лаже!”
Мушкарац то не може.

Играчицама као мантру понављате: “Хајде да ми свој посао одрадимо до краја, да целе себе унесемо у причу.”

– Мора да постоји преданост послу и уживање у њему. Питају ме неки: “Како имаш снаге и енергије да се бориш с ветрењачама. Мене много тужном чини осећај да људи мисле да сам ја неки ванземаљац, с неком посебном менталном енергијом. То ми није комплимент.

Мени је потпуно нормално да будемо сасвим посвећена кошарци, свом послу, 24 сата. Нешто што преносим на своје ученице јесте: “Само ви, девојке, радите свој посао. Ако то није довољно, пређите границу бола, издржљивости, чега још све не и онда лезите и мирно спавајте.”

У Паризу сте похађали глумачку радионицу Питера Брука, великог позоришног редитеља. Статирали сте у филму “Ронин”, у ком је глумио Роберт де Ниро, а играла Катарина Вит. Колико вам то искуство сад значи?

– Много! То је благостање душе и тела, како год да назовеш. Позоришне вежбе које сам имала прилику да радим као млада много користе. Стално ме питају да ли тај мој израз лица, који је миран и сталожен, јесте глума? То је нешто урођено у мени, има сигурно нешто и од те глуме. Оно што је мени најважније у животу јесте да је све природно. То излази из мене. То сам ја. Спонтаност је, заправо, кључна реч.

Ваш дипломски рад био је “Планирање као креативни процес”, у ком је направљено поређење између кошарке и позоришта. Шта њих повезује?

Глума! Кошарка је превара! Кошарка је спорт преваре, спорт финте. У кошарци мораш добро да глумиш. О улози крила у модерној кошарци пре неколико дана сам предавала на клиници у Београду. Једно врхунско крило мора да буде у ситуацији да директно победи у игри један на један свог чувара, а исто тако да уз замишљену помоћ једног великог центра буде спремна да на веома малом простору у року од две секунде направи још једну финту како би победила и
неког другог одбрамбеног играча. То је глума, а има их много, наравно.

Како су се низали успеси, тако су лансирани синоними за селекторку Србије. Из новинарске “ваљаонице” најчешће је излазио профил “Челична Леди”?

– Свако мало, ја Челична Леди. Претерано се понављало, па сам предложила да напишу Дијамант. Тврђи је од челика… Није паметно претеривати с лажном скромношћу. То је превазиђено. Немам проблем да кажем била шта, оно шта стварно мислим и осећам.

У том дијаманту стоји посвета: “Може још, може више, може боље.”

– То је мој мото. Само да наставимо да радимо свом снагом, да будемо часни људи… Изузетно ми ремети неки мој мир и неку моју срећу пад моралних вредности свих. Ако бар мало утичем на људе, из неког мог професионалног примера и примера кошаркашица које водим, да ставе неки осмех на лице, ево зовем их да се угледају на наш пример. Само да се ради, ради и ради. Није у животу све у везама и везицама, није све прљаво. Има пуно и лепих ствари и пуно тога неисквареног и јако чистог.

Како слушаоцима ваших мотивационих предавања, која већ три године држите водећим француским, европским и светским фирмама из разних области, од телекомуникација па све до банкарства, објашњавате грандиозне успехе једне ипак тако мале земље као што је Србија?

– Кључна питања гласе: “Одакле тако велика интелигенција српској деци?”, па “Одакле таква спретност и сналажљивост?” или “Зашто ви то тако радите?” Њима је необјашњиво, рецимо, како може Милица Дабовић да падне на нос и погине за Сашу Чађо или обратно. То је нека утопија? Ствари које ми доживимо у иностранству, где су други потпуно фрапирани нашим резултатима, успехом, интелигенцијом, спретношћу, сналажљивошћу, немојте да ми то овде код куће, у
Београду, у Србији, не ценимо на прави начин. То мора да престане. Кренимо од личног примера. Апелујем да се наше знање користи за добро ових овде људи, самим тим и Србије.

Група на Олимпијским играма у Рију могла би се назвати нехуманом. САД (седам олимпијских злата), појачана Шпанија (трећепласирана са ЕП 2015), јака Канада, Сенегал (шампион Африке) и увек неугодна Кина.

– Веома ми је неугодно да причам колико ће нама бити тамо тешко. Ја сам дужна, сматрам да је то моја обавеза, уосталом као сваког селектора, да обавестим народ о истини. Нација тек сад зна шта је женска кошарка јер није пратила нас као мушкарце свих ових година и деценија. Нас на Олимпијским играма чека пакао! Свака утакмица, и против Сенегала, и против Канаде, и против Кине биће као финале Европског првенства. Е, пошто су сви гледали ту утакмицу, молим народ да то има на уму. Зашто је мени тешко о томе да причам?

Особа сам која мрзи алиби варијанте. Овде не тражим никакав изговор, само имам жељу да изнесем истину пред људе. На мени, као и на целом стручном штабу и на девојкама, јесте да покушамо да нађемо прави пут како бисмо на таквој, највећој спортској манифестацији, били спретни, сналажљиви и интелигентни.

Велики нам проблем представља то што Ана Дабовић и Соња Петровић из Америке долазе тек 20. јула. Ове године као прваци Европе, као најгора могућа варијанта. Све остале репрезентације су кроз квалификације имале десет или једанаест утакмица, јаких такмичарских утакмица. То је велики проблем. Ниједан тим који игра на Олимпијским играма нема исти проблем. Имамо најтеже могуће припреме.

Кад сте прошле године продужили уговор са КСС, наложили сте да се прва трећина примања уплати на рачун клубова Женске кошаркашке лиге Србије.

– Дан након што смо постале европске шампионке, мене је ухватила ненормална паника. Не могу да славим, ја сам празан балон. Враћамо се аутобусом из Будимпеште, а мени у глави: “Шта сад?” Постале смо шампионке на Видовдан, али ја сам медаљу доживела и на Аранђеловдан, кад сам видела колико је људи дошло у “Пионир” да нас поздрави. То је за мене у истој равни као освајање злата у Будимпешти. Највећа срећа и драгоценост.

Репрезентација гладац, а шампионат, клубови…

– Изгубљено је пуно и то за наредни период, за наредне четири године, зато што више не постоји тај Партизан, јака женска лига. Зар није апсурд, а тотално је нелогично, да првак Европе има женску кошаркашку лигу која је у рангу треће или четврте француске лиге. Београд као престоница првака Европе нема ниједан клуб у Евролиги или Еврокупу. О чему ми онда причамо? Београд мора да има јаког евролигаша и две екипе у Еврокупу, а то је, људи не знају, јако мало новца. Нека само дођу и нека питају, рећи ћу им све.

Ваш Покрет за женску кошарку одлично је кренуо.

– Свесни смо да нам фали публика и да нам фали база. Хајде да што више девојчица које су инспирисане оним што виде, да их доведемо на спорт, на женску кошарку. За неколико месеци више од сто девојчица је прошло кроз бесплатну школу кошарке. Ако неко хоће прегршт позитивне енергије, коју ретко ко има у нашој земљи због времена у коме живимо, нека дође на тренинг екипе Покрета за женску кошарку Марине Маљковић. Тако је весело, позитивно, лепо, уживају и деца и родитељи. Желимо да покријемо све општине у Београду, па да се ширимо на сва места у Србији.

И за крај: Међусобно интересовање Марина Маљковић – америчка кошарка траје већ две, три године?

– Доста је интензивно, поготово након наше утакмице против Сједињених Држава 2014. Амерички сам ђак, знам шта је хед коуч на универзитету или WНБА, улога у њиховом систему и какву истинску тежину има у тренерском послу. Да ли за неки амерички универзитет, што је нешто у самом тренерском послу најчистије или најтренерскије могуће, или WНБА, али знам да ће позив доћи.

Када, не знам јер не волим да правим те дугорочне планове. По неком мом ЦВ-ију, шта сам прошла у животу, онда је незамисливо да се не деси. Али, за сада сам посвећена репрезентацији Србије. Револуција женске кошарке је у току. Још доста посла је пред нама – рекла је Марина Маљковић за Експрес.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Branislav Parović, košarka, Marina Maljković, trener