Pročitaj mi članak
Капитен рукометашица Србије за „Новости“, о свим љубавима поред рукомета: Сан ми је да отворим винарију или кафану, као и спортски центар у Београду.
Одрасла је на београдској калдрми, сазрела на љубљанском терену, клупске снове остварила је у градићу надомак Будимпеште, а онда у Скопљу чекала децембар и повратак у родни град. Везана је за њега као пупчаном врпцом, а сребрна медаља са Светског првенства само је један у низу поклона које му спрема.
Родитељи никада нису бранили Андреи ништа. Подржавали су је у свему.
– Породица ми највише недостаје кад сам у иностранству. Они су ти из којих вучем снагу.
Од малих ногу, све проблеме смо решавали разговором.
Колико год изгледам темпераментно на терену, заправо сам мирна, знам да се обуздам кад морам.
Никада нису имали своје амбиције.
Увек су ми говорили да ће бити онако како ја одлучим и на томе сам им неизмерно захвална.
У паузи сликања за „Новости“, Андреа Лекић загледала се у одличје на грудима и себи у браду рекла да јој ништа осим тога више не треба. Освојила је Лигу шампиона са Ђером, вицешампионски пехар са репрезентацијом усред Београда и армију суграђана који су полудели за њеним спортом, чак су га вратили на балкон Старог двора.
Шта човек још може да пожели? Ако питате најбољу рукометашицу Србије и кандидата за најбољу на планети, одговор би био злато на Олимпијским играма у Рију. Ако питате девојку из Браће Јерковић, искрену и непосредну, врцаву и екстремно забавну, жељну шетње по старим деловима града и музике на увце уз чашу доброг вина, било би то нешто сасвим друго. Нешто чиме би могла да надокнади године носталгије за животом међу својима.
– Сан ми је отварање винарије или кафане, као и спортског центра у Београду. Да имам свој кутак у родном граду. Волела бих да се бавим са више ствари и да константно будем у кретању. Нисам канцеларијски тип, место ме не држи – и у приватном животу је Андреа као на терену, стално је у покрету, бори се за себе и све у њеном окружењу.
Кад остави лопту и дигне „све четири увис“, нема лепше ствари него да у руке узме чашу са високим грлом. За строгог професионалца попут ње, углавном је дозвољена само дегустација.
– Волим вина, са сваког путовања се вратим са једном флашом. Не могу да се сврстам у експерте, али само вино за мене представља уживање. Тотално другачија врста пића, опушта ме и смирује. По завршетку каријере, завршићу курс за сомелијера. Често посећујем једну винарију у Небојшиној улици. Нисам тип који излази по клубовима, више волим кафане. Као и сви Срби, волим да седим, једем и причам са пријатељима уз музикицу на увце – вири боем из душе мајстора рукометног заната.
Некадашња рукометашица Радничког воли Звезду од малих ногу, а љубав према црвено-белима усадио јој је брат Миран.
– То је породична традиција. Сви смо велики звездаши.
Ишла сам на „Маракану“ стално, знала сам све навијачке песме.
И сад их знам.
Брат ме је сваког јутра будио у шест и пуштао Звездине песме.
Био је тинејџер тада, прави навијач.
У једном моменту сам и ја била права навијачица, пратила сам баш све.
Имала сам жељу да обучем дрес вољеног клуба, али нису се створиле прилике.
Из Радничког сам прешла у Књаз Милош, па у иностранство.
Дуго је живела у иностранству, али нема дилему да по завршетку каријере жели да се скраси у Београду.
– Наш народ има душу. То је данас реткост. Сматрам да смо јединствени, изузетни, али најгори смо према себи. Сви други су нам увек бољи. Кад будемо почели да поштујемо себе као народ и мало више да се хвалимо, биће нам свима лакше. Не причам о финансијској ситуацији, о стању у земљи, причам о карактеру. Најбољи смо, без премца. Себе видим искључиво у Београду.
Наравно, никад се не зна шта живот доноси, где ће ме одвести посао, љубав, породица. Али, осећај кад се пробудиш у Београду, у својој земљи, свом граду, најлепши је на свету – смирено говори Лекићева.
Због обавеза у скопском Вардару, ретки су тренуци када може да ужива у чарима родног града.
– Обавезно одем до Косанчићевог венца и до храма Светог Саве. Волим реку, могла бих да живим на води. Нисам пецарошки тип, не држи ме место. Али, волела бих да имам мали чамац. Могу и да веслам, јаке су ми руке – осмехом прекида сањарење Андреа, али само накратко.
Причи о великим љубавима, поред рукомета, никад краја.
– Обожавам коње, сањам их често. Имаћу једног сигурно. Ишла сам на јахање док сам играла за Крим. То се брзо сазнало у Љубљани, па сам добила забрану. Нисам се повредила, хвала богу.
Иначе би било као у оној причи о Радмановићу – сетила се Лекићева ситуације када је српски кошаркаш доживео повреду на сноубордингу, а рекао Лејкерсима да се оклизнуо на улици.
Све спортове прати капитен наше репрезентације, а по Скопљу шири своју теорију да без Срба нема успеха.
– Јој, колико нас је доле… Много наших рукометаша и рукометашица игра тамо. Не виђамо се често због обавеза, али драго ми је да сви пружају изванредне партије. Многе екипе желе Србе у клубовима због израженог менталитета и борбености. То је оно што краси већину освајачких екипа. Барем један Србин мора да буде у тиму, не говорим само о рукомету.
Наш жар и фанатизам се виде и у фудбалу, кошарци, одбојци. Навикли смо на услове који нису врхунски у нашој земљи. И онда када одемо негде где нам је пружено све, свест да нисмо имали тако нешто у Србији нам је сасвим довољна да дајемо и више од себе – искрена је Андреа Лекић.
УЧИЛА ОД ГРБИЋА И БОДИРОГЕ
НА додели награда листа „Спорт“, Илија Петковић је пришао Андреи да јој честита.
– Рекао ми је: „Ти мене вероватно не знаш.“ Зар је то могуће? Наравно да пратим фудбал, гледам и НФЛ. Читам новине од прве до последње стране. Култура је да знаш људе који су годинама низали успехе на разним пољима.
За мене је Вања Грбић права звер, обожавала сам његов фанатизам, темпераментност. Имам и ја мало тога. Волела сам и Бодирогу, који је био тотална супротност. Оличење стабилности. Они су моји узори, људи који су обележили моје детињство.
МАКЕДОНЦИ НАС ВОЛЕ
Од свих земаља у којима је наступала, Андреа се најбрже уклопила у Скопљу.
– Македонци су нам најближи по свему. Воле нас. У Скопљу је формалност уклопити се. После два дана сам се осећала као код куће. У Словенији сам много научила о перфектности, одговорности, они то имају. Хладнији су од нас, али много су прецизнији у договорима, професионалнији, причам за рукомет. Словеначки говорим перфектно. Мађарски је претежак, али знам све рукометне појмове. Учим македонски. У почетку ми је било занимљиво, али није баш лако. Ипак, култура је да научиш језик у земљи у којој играш.
(Вечерње новости)
