Pročitaj mi članak
(Мондо)
Упркос скептичним предвиђањима, „орлови“ на северу Словеније имају заиста бројну публику и бучне присталице. У шетњи платоом испред дворане, покушали смо да сазнамо одакле бар део навијача долази…
Македонаца је више, Летонци су (са бубњевима) гласнији, а „Фанатикоси“ су организована група навијача, која прати репрезентацију Босне и Херцеговине.
Упркос таквој конкуренцији, присталице „орлова“ на север Словеније увек дођу у довољном броју да играчи после утакмица констатују:
„Немам речи за ово“, „Нисмо их оволико очекивали“, „Од срца хвала свакоме ко је дошао“, и тако даље…
Изабраници Душана Ивковића играли су првог дана у вечерњем термину, против Литваније. Гледајући колико навијача других екипа је тог дана допутовало у Јесенице (или колико их живи овде, попут Босанаца), многи су предвиђали да ће „орлови“ имати достојну подршку тек у Љубљани.
Срећом, то предвиђање је било погрешно. Већ од првог дана, трибине Подмежакла арене свакодневно су украшене црвено-плаво-белим заставама у време одигравања утакмица Србије.
„Република Српска Нови Град“, „Ниш“, „Врбас“, „Бања Лука“, „Котор Варош“, „Фан цлуб 12 Ненад Крстић“, „Петровград“, „Дебељача“, „Крагујевац“, „Дрвар“, пише на некима од њих.
Навијачи „орлова“ у Јесеницама разбијају стереотипе које прате присталице наших тимова. Не звижде туђим химнама, не пале бакље, не туку се, стоје поред супарника и скандирају само имена кошаркаша, селектора и колеге Слободана Шаренца.
Тако је било и у недељу, када су наши момци на паркету дефинитивно изборили пласман у други круг. На узвишењу које води у један од улаза у дворану, стајало је пар десетина младих кошаркаша.
„Из Котежа смо, клуб нам се зове Беко. Ту смо још данас, а били смо и у петак“, рекли су нам у пролазу.
Десетак метара даље, стајала је група момака који су „локалци“, иако су сви из Ваљева.
„Овде идемо у средњу школу. Стигли смо преко размене наших школа и овде завршавамо трећу и чеврту. Петорица нас је“, открио нам је Немања Цвејић.
И он и његов земљак и друг Ђорђе Симеуновић знају шта да очекују од „орлова“.
„Победе, шта друго. Друга фаза је обезбеђена, али зашто да не одемо скроз до краја?“, запитао је он.
Хоћете ли и ви од уторка у Љубљану?
„Не знамо за сада, видећемо“, додао је Ваљевац.
Сличну дилему има и друштво Драгана Ћерјековића из Словењ Градеца. Он и његов брат близанац прешли су са пријатељима 180 километара да би гледали како Ненад Крстић разгрће Летонце и обесмишљава њихову одбрану.
„Не спавамо овде, већ допутујемо, па се одмах вратимо кући“, открио нам је он.
Цело друштво има жељу да гледа репрезентацију и у другој фази, али…
„Наравно да планирамо, али морамо да пробамо да нађемо карте. То неће бити баш једноставно… А, биће нам проблем и утакмице које ћемо играти викендом, јер радимо до шест“.
И поред тога, верује да ће имати још доста прилика да гледа нашу репрезентацију у Словенији.
„Одиграће они још доста утакмица овде. Оптимиста сам. Бар до бронзе сигурно долазимо“, сматра Драган, који није рођен у Србији.
„Сви смо ми рођени у Словенији. У Србији имамо фамилију и долазимо често…“.
Не долазите само за Нову годину и на сабор у Гучи?
„Добро, тада смо сигурно у Србији, али трудимо се увек да дођемо још понекад“, признао је уз осмех и пружену руку.
Велики је број и оних који су допутовали и из Србије и Републике Српске.
„22. септембра долазимо у Љубљану. Четворица нас је, једним колима смо данас дошли, бар једним колима ћемо и тада доћи. На финале, на журку!“, јасан је Блажо Бисерић из Новог Сада.
Ни он нема дилему у могућности Бјелице, Недовића и саиграча…
„Ако смо озбиљни, можемо све да добијемо. У то нема сумње“, оценио је он, док су платоом пролазили Летонци, Македонци и сви који би волели да и после понедељка гледају своје љубимце у Словенији.
„Орлови“ Душана Ивковића осигурали су тај ужитак својим навијачима на време, у недељу. Од Подмежакла арене опростиће се у понедељак увече, дуелом са Црном Гором (21.00).
А, онда… Љубљана!
