Није у питању само рекорд петоструког шампиона Аустралије и нова, осма грен слем титула. Новак Ђоковић је још једном изненадио спортски свет, побеђујући у Мелбурну када је деловао изгубљено, рушећи прогнозе и изазивајући контроверзне реакције. Како му то успева? У првим коментарима доминирале су гневне оцене навијача западне опције да је понашањем на терену преварио Ендија Мареја, али тема заслужује далеко озбиљнију анализу. Ђоковић одавно није само најбољи тенисер света, него феномен ширег значаја, посебно за Србију и њен положај у свету током последње деценије. Његово опстајање у врху представља јединствену прилику за нашег, обичног човека, да уживо прати јавне часове из анатомије успеха.

То што се овде претерује са идолопоклонством и поистовећивањем са Ђоковићевим успесима („нек ми је он жив и здрав, а мени како буде”) није његов проблем него наш. Дубоко озлојеђен свакидашњицом, превртљиви „ђокиста” ће први скочити на идола када му победом не улепша суморни дан и не учини да се и сам осећа јачи, лепши, бољи. Тада ће се брзо придружити „анти-ђокисти” у питањима: зашто се пребацивањем лоптице зарађује толико пара; за коју се политичку опцију Ђоковић залаже; коме плаћа порез и, на крају, поставиће и питање његовог понашања на терену, као што су западни медији чинили ових дана.

Ако има неког у тениском врху чија је национална подршка превтрљивија, то је управо четвороструко неуспешни финалиста Мелбурна. У вечито дволичном односу британских медија, Енди Мари, како га они зову – или Мареј, како смо овде навикли и не желимо да мењамо – припада најнесрећнијој категорији шампиона. Годинама у светском врху, са олимпијским златом око врата и оним другим у сефу, са вимблдонском титулом дарованом Британцима после 77 година, никако да нађе свој мир. Принц Чарлс му је уручио орден, Британци су му привремено опростили и залагање за независност Шкотске, али како да му опросте узалудне наде у тренутку када је Ђоковић деловао тако рањиво? У финалу највећег турнира је као у римској арени – слава или гажење.

И онда је Ђоковић крив. Балканац је, кажу, глумио на терену и избацио из равнотеже противника. Толико, да је у наредних 13 гемова изгубио 12…. Песник каже: „Поражени певају јуначке песме, а победници, дотле, дискретно ћуте….”. Остаје коначни резултат: 7:6 (7:5), 6:7 (4:7), 6:3, 6:0.

Неће бити чудо ако се и овде нађу поборници трагикомичног објашњења рекордне победе Новака Ђоковића у Мелбурну. Предуго славимо јуначке поразе, носимо архетип моралног победника кога је неправда спречила на путу до циља, чак и када се саживљавамо са туђим поразима. Дуже ће се овде памтити пораз Чавића од Фелпса и магла на Маракани, него многе мукотрпно залужене победе. Сасвим полако, кроз упорно опстајање Ђоковића на светском врху, пробија се код нас свест о томе да је успех резултат потпуне посвећености, рада и одрицања које не престаје од раног детињства, па ни избором за најбољег спортисту света, пре четири године. Свестан је цене успеха и спреман да је плати.

Зато ће Новак још морати да се бори за симпатије, и тамо и овде. Готово свуда, сем у Кини, где на безусловну љубав навијача тениски Валтер одговара плешући на терену, као што је некада, са мање оптерећења, радио и на другим крајевима света. У западној култури му екстровертност, друштвеност, прилагођавање сваком менталитету и језику, као и многи други квалитети, неће донети више подршке него до сада. Тамо је најомиљенији био 2011, када је све побеђивао. Остаје му само да и даље побеђује.

Новаков карактер и понашање могу да наилазе на различита оспоравања и критике. У империјалну игру у белим дресовима унео је нешто балканско и нешто лично. И нама повремено засмета слика наше дрчности у њему, иако смо већ опростили Надалу за све што ради десном руком док левом припрема сервис, Федереру за друго лице иза оног углађеног, а Мареју за изливе кочијашких псовки. Нико не може у истом тренутку да буде и шампион и добри самарићанин.

Да ли је дозвољено то што је Ђоковић радио у финалу – питали су новинари. Чиме год да је хипнотисао Вавринку и Мареја у завршним сетовима добијеним са нулом, то ће они сами морати да утврде, а други озбиљно да проучавају, без површних излива беса.

Када се прва бура стишала, новинаре је демантовала Амели Морезмо, дуго оспоравани нови тренер Ендија Мареја, јасном оценом да Ђоковићево понашање није утицало на исход:

– Не, не делим то мишљење. Новакова игра иде горе-доле, од невероватне, до нешто слабије. Понекад видите да ту има простора да нападнете, али га он веома брзо затвори. Ове две недеље биле су сјајне за Ендија, успео је да нађе жељени ниво игре. Али, да ли је то довољно да се победи изванредни Ђоковић? И даље није довољно.

Стручњацима остаје анализа низа необичних детаља. Како Ђоковић добија меч са Вавринком када у једном сету, током десет гемова, нема ни један директни поен? Како против Мареја добија сет у којем му је успешност сервиса пала невероватно ниско, испод 40 одсто?

Јасно је да падови у полуфиналу и финалу нису били глума, као ни фрустрације и повреде које редовно долазе када су тонус и енергија у паду. Ради се о спортисти чије су осцилације врло видљиве на терену, али не и у коначном резултату. Одговори се крију у Ђоковићевој глави, ту не помажу чувена тумачења „говора тела”, јер су она показивала да је на терену у последња два меча био физички исцрпљени спортиста, можда захваћен болешћу, личним проблемима или сумњом у себе. Ту ни скенер не помаже, као ни анализа менталног стања нашег аса у тренутку када против Вавринке није регистровао да је добио сет, чиме су се издашно бавили медији, у нади да је „готов”. Више америчких коментатора је злурадо цитирало Ђоковићев одговор на питање зашто је играо лоше у полуфиналу: „Најважније је да сам ушао у финале”.

Претпоставимо да је Ђоковић, свесно или несвесно, унапред распоредио енергију на пет сетова, према претходним искуствима са Вавринком и Марејом. С обзиром да је у дефанзиви ненадмашан и да обојицу познаје у главу, више се исплатило да један или два сета проведе у стању хибернације и сачува резерве за почасни круг у предвиђеном маратону.

У финалу је знао и да је с друге стране његов вршњак и нешто лошија верзија дефанзивца упорног и прилично досадног стила, тренутно физички јачи, али психички нестабилнији. Још једна гаранција маратона у којем тело на крају попушта пред психом.

Могао је да зна и то, да обојици ривала пробуђене наде могу да се врате као бумеранг, од тренутка када се противник поново усправи, а они присете катастрофалних исхода сличних ситуација. То је и јавно потврдио, откривши да му је главна нада у критичним тренуцима финала било сећање (обојице) на слични сценарио последњег сусрета у Мелбурну, у финалу 2013.

Да ли је то дозвољено? Не само да је дозвољено него и врло мудро. Колико год му ускраћивали симпатије, стручњаци су једногласни у оцени да је Новак Ђоковић један од најинтелигентнијих спортиста планете.

———————————-

Најјачи против најбољих

Статистика у којој Новак Ђоковић брзо може да стигне на прво место у ери професионалног тениса, од 1968, показује успешност у сусретима са играчима који су у том тренутку међу 10 најбољих на свету. Финалом у Мелбурну избио је на друго место, претекавши и Рафаела Надала.

———————————-

Победе против првих 10

1.Роџер Федерер183

2.Новак Ђоковић130

3. Рафаел Надал129

4. Пит Сампрас124

5. Борис Бекер121

6. Иван Лендл119

7. Андре Агаси109

8. Стефан Едберг96

9-10. Џон Мекинро 85

9-10. Џими Конорс85

(Политика)

Oznake: Novak Đoković, pobednik, tenis