Има она народна – „сам пао, сам се убио“ – која савршено осликава неуспешни селекторски пут Синише Михајловића. Некадашњи „Бомбардер из Борова села“ сам је изабрао да игнорише најбољег овдашњег играча Немању Матића. Сам је изабрао да рашчини пословођу Роме Адема Љајића. Сам је изабрао да пркоси свима и провоцира судбину. Напослетку, сам је изабрао да самоубилачком тактиком у Загребу пуца себи у слепоочницу.

Све то иако је приликом инаугурације у Старој Пазови изазвао позитивну емоцију јавности, пошто је прихваћен као један од најбољих потеза и даље првог човека овдашњег фудбала Томислава Караџића. Испоставило се да је то била само обична илузија и да је Михајловић завршио као већина његових класића из последњег великог југословенског тима, оног који је Лабудову песму отпевао на Мундијалу у Француској 1998.

Дефинитивно има нешто у томе што те момке, са импресивним играчким каријерама, неће у овдашњим условима…

Једни су били жртве сујетних послодаваца, без шансе да се у континуитету докажу. Други су пак као Михајловић, једноставно упрскали. Али та тако природна пожуда да на најважнијим функцијама видимо некога чије име звучи од Јапана до Аргентине, поново је активирала причу, и то на реалним основама, о повратку Драгана Стојковића, шанси да нас један од највећих играча у историји поведе на Европско првенство у Француској 2016.

“Знате, место селектора некако природно припада Михајловићу и Стојковићу. Са Пиксијем смо стално у контакту, он нас зове пред сваки битан меч, пожели срећу”, открио је једном приликом, у неформалном разговору с новинарима, генерални секретар ФСС-а Зоран Лаковић.

И заиста када се сагледа карактер, па и поглед на фудбал Драгана Стојковића, имају право они који мисле да би пета Звездина звезда, човек који је у Јапану бесмртан, морао да буде српска верзија Папета Сушића. Неко ко би могао снагом минулог рада да споји одавно покидане нити између националног тима, претходних селектора и јавности. Неко чије име би позвало на уједињење и неко ко би, уосталом као и Михајловић, имао јединствену подршку у тренутку доласка на кормило Орлова.

Одлазећи тренер Нагоје (у децембру напушта клуб) један је од оних бивших великих играча који „пада“ на слатке речи о себи, функционер и стручњак који воли да се хвали минулим радом (што је сасвим легитимно, прим. аут.)… Међутим, чак и ако би главешине с Теразија 35 биле толико промућурне да на ту фору „ухвате“ Пиксијево поверење, питање је да ли би „шпански џелат“ са Мундијала 1990. ставио главу на пањ зарад двомесечног консензуса о томе да је Стојковић и само Стојковић предоређен за место селектора.

Прво, јер је као председник Црвене звезде на свом примеру спознао колико је овде кратка рута између две крајности – обожавања и мржње. Или још једноставније: колико је мало потребно да поени из прошлости постану неважећи. То је Стојковић осетио на својој кожи, а могао је штошта да чује о искуствима Славише Јокановића, Мирослава Ђукића и посебно Сава Милошевића и Владимира Југовића.

Доскорашњи рекордер по броју наступа у националном дресу био је један од оних за којег би сви ставили руку у ватру, скупљао је фанове и политичком борбом против режима Слободана Милошевића, али је јавност окренуо против себе када није остао доследан себи и пребегао у јато Томислава Караџића. Тренутно је само један од оних који су изгубили поверење, баш као и Владимир Југовић који је у два мандата статирао као потпредседник Црвене звезде…Само што је Стојковић за разлику од њих навикао да буде поштованији у иностранству, посебно у Јапану где га сматрају – највећим.

“Навикао сам да ме више поштују напољу него у Србији. Тамо сви знају мој бекграунд, ко сам и шта сам. Овде су ми само паковали афере, говорили да сам финансијски уништио Црвену звезду, а добио сам у руке обезглављен клуб са огромним дуговима. И поред тога освојили смо две дупле круне, играли 26 међународних мечева… Очигледно да то многима није било довољно“, рекао је недавно Драган Стојковић.

Ти момци из последњег великог југословенског тима неретко су потрошени као обични паравани иза којих су скривали њихови послодавци. Родоначелник такве идеје својевремено је био сада покојни генерални секретар Савеза Бранко Булатовић који је ангажовањем Драгана Стојковића (председник Савеза) и Дејана Савићевића (селектор) шчепао опозицију за рогове.

Само што је тандем фудбалских мајсотра увукао у озбиљан проблем, пошто за тако одговорне послове нису имали ни „и“ од искуства. Што би рекао највећи тренер са ових простора Миљан Миљанић „свако има свој Панатинаикос“, али проблем је у томе што је Дејан Савићевић трагедију налик оној Чичиној у Атини доживео још у тренерском инкубатору. Беше то у Азербејџану, када је Геније побегао главом без обзира, али се затим рехабилитовао као председник ФС Црне Горе.

Чисте намере имао је и Зоран Бата Мирковић, али није могао да истрпи ауторитете попут Звездана Терзића и Драгана Ђурића. Сачувао је наклоност навијача, проглашен за праведника, али то му је тек морална сатисфакција, пошто је тренутно далеко од фудбала.

“Слушајте, није лако бити функционер или тренер и ту велика играчка каријера ништа не значи. Много тих бивших асова је продефиловало, али као да се нису најбоље снашли. Милошевић је изгубио рат с Караџићем, Пиксија су ставили на стуб срама, Мирковић је брзо отишао из Савеза и Партизана, исто тако и Југовић, Петрић, Иван Томић… Коме се то од бивших асова забрањује да дођу и раде? Чини ми се да су се комшије из Хрватске боље организовале, јер су ту и Шукер, и Штимац, и Славен Билић… Зато ја овима мојима из ОФК Београда – Коларову, Ивановићу и Рајковићу – стално причам да морају да се спремају за живот после каријере, да морају да уче, а не само да играју карте”, покушао је да објасни злехуду судбину легенди Звездан Терзић.

Ако добије, а затим и прихвати позив ФСС-а, Драган Стојковић ће као неминовност морати да прихвати да ће се његова селекторска каријера завршити на неславан начин. Једино на шта може да утиче је да не оболи од Михиног синдрома и не гура сам себе у пропаст, али током мандата би сигурно некоме стао на жуљ, а потом би се нашао пред стрељачким водом. Питање је само да ли би тај вод чинили таблоиди, незадовољни играчи или његови дојучерашњи савезници које је разочарао избором и начином вођења тима. Као што је тренутно најбољи српски тренер Мирослав Ђукић имао највећу опозицију у Томиславу Караџићу, чији аутократски бич га је протерао чак до Шпаније, где се доказао као тренер.

Несумњиво је само да би Стојковић имао огроман, да не кажемо животни мотив да дуго и успешно траје. За њега се проверено зна да је један од наших најбољих играча у историји, једна од последњих великих „десетки“ светског фудбала, Звездина Звезда… Остало је покривеном мистеријима, велом који је сакрио истину о Пиксијевом председничком деловању у Звезди.

Нико са сигурношћу не може да одговори зашто је на његову кућу у Паси Пољани бачена бомба, да ли је упрљао руке на Маракани, да ли је и у којој мери флертовао са контроверзним менаџерима приликом трансфера и да ли је био блиским односима са бившим председником Борисом Тадићем, како би га злу не требало заштитио?

Та питања и те никад откривене тајне просто годинама голицају сујету Драгана Стојковића, тако својствену за играче сличног педигреа. Само ћемо сачекати још који дан да видимо да ли је Пикси зарад тога спреман да поднесе жртву, прихвати се посла и докаже да је велики. А потом и подели судбину саигача из последњег југословенског тима који је у овом миљеу једноставно неће.

ДОСИЈЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ 1998

ИВИЦА КРАЉ – после играчке каријере без ангажмана је у овдашњем фудбалу. У више наврата фигурирао као могући спортски директор Партизана, али до реализације тог посла није дошло. Често се може видети на утакмицама црно–белих.

ЗОРАН МИРКОВИЋ – нема човека у фудбалској Србији који није био одушевљен потезом некадашњег председника ФСС-а Звездана Терзића да на место директора репрезентације постави популарног Батицу. Веровало се да ће он снагом ауторитета бити иделана спона између играча и тадашњег селектора Клементеа. Ипак, његов стаж у Савезу трајао је свега 10 месеци. После сукоба са Терзићем повукао са са функције.

“Нисам желео да радим у амбијенту у клојем вести из мог сектора сазнајем последњи”, кратко је образложио Мирковић.

Некада неустрашиви борац слично се провео у Хумској. Био је потпредседник Партизана 13 месеци, али је уз тешке речи поднео оставку због неслагања са председником Ђурићем.

ГОРАН ЂОРОВИЋ – кратко обављао функцију директора омладинске школе Црвене звезде. Због пријатељства са Зораном Стојадиновићем помињан је као потенцијални тренер црвено–белих током прошле зиме. Дефинитивно одлучио да се бави тренерским послом, али за сада без ангажмана. Живи у Шпанији и чека позив.

СЛАВИША ЈОКАНОВИЋ – дочекан је уз фанфаре и црвен тепих у Хумској, али је страдао од Ђурићеве руке. Ни чињеница да је освојио две дупле круне и пласирао се у Лигу Европе није му омогућила подужи рад у Партизану. Иза себе има солидну тренерску каријеру коју је градио и на Тајланду. Последњи ангажман имао у Левском.

МИРОСЛАВ ЂУКИЋ – све је већ речено о неправди која је у овдашњој епизоди нанета најбољем српском тренеру. „Измислио“ га је Звездан Терзић, доделивши му место селектора младе репрезентације Србије. Са „класом 1984“ био вицешампион Европе, бриљирао и у Партизану… Међутим, стао је на жуљ Томиславу Караџићу, што га је коштало селекторске функције. Смењен је иако није водио ниједну такмичарску утакмицу, али му је тим потезом Толе направио огромну услугу. Доказао се у Шпанији, а тренутно са променљивим успехом предводи Валенсију.

ДЕЈАН СТАНКОВИЋ – имао неформалан позив појединих политичара да седне у председничку фотељу Црвене звезде. Тек пензионисани Станковић није хтео да загризе црвљиву јабуку, свестан како су пролазили бивши председници клуба са Маракане. Понуђено му је и место директора репрезентације, али дистанцирао се од српског фудбала.

ВЛАДИМИР ЈУГОВИЋ – у два наврата био потпредседник Црвене звезде. Без конкретног учинка. Пролећа 2009. сукобио се са директором Ивићем и повукао са функције. Тренутно живи у Бечу и из сенке бави менаџерским послом. Имао је утицај на каријере Дарка Лазовића, Вељка Симића, Филипа Јанковића…

ДЕЈАН САВИЋЕВИЋ – био је толико лојалан убијеном генералном секретару Савеза Бранку Булатовићу да није могао да одбије његов предлог да постане селектор. Та епизода завршила се трагично, поразом од Азербејџана. Међутим, Геније се рехабилитовао у Црној Гори где је годинама председника Савеза. Тај посао одрађује више него успешно.

ПРЕДРАГ МИЈАТОВИЋ – далеко од овдашњег фудбала. Маштали су у Хумској да могу да га ангажују на месту спортског директора, али била је то нереална жеља. Није се на тој функцији прославио у Реал Мадриду. Као менаџер је успешан, јер је у врло присним односима са Владом Лемићем. Посредовао у бројним великим трансферима, попут оног када је Самјуела Етоа одвео у Анжи.

ДРАГАН СТОЈКОВИЋ – врло, врло чудан пут по окончању каријере. Прво је био председник Савеза, затим први човек Црвене звезде, али је напрасно одлучио да се посвети тренерској каријери. Гледајући кроз призму резултата Пикси је најуспешнији функционер црвено–белих у новијој историји. Међутим, многи његов рад у Љутице Богдана описују као контроверзан и као почетак финансијске ерозије Црвене звезде. Делије су га пре две године избациле из кафића на Маракани, а на његову кућу у Паси Пољани бачена је бомба. Причало се чак да је због сумњивих трансфера на мети државних органа.

СИНИША МИХАЈЛОВИЋ – неуспешно завршио селекторску мисију. Тешко да ће се у скорије време вратити у српски фудбал, мада му је сан да предводи Црвену звезду.

ДАРКО КОВАЧЕВИЋ – без додирних тачака са српским фудбалом. Живи у Атини, где је дуго обављао посао спортског директора Олимпијакоса.

САВО МИЛОШЕВИЋ – вечити опозиционар и вечити кандидат за најважнија места у Партизану и Савезу постао је један од сабораца Томислава Караџића. Изгубио председничке изборе у Хумској, када је у двобоју са Драганом Ђурићем на седници Скупштине добио ЈЕДАН глас. Током бројних телевизијских гостовања причао како жели да промени систем, али је онда начинио заокрет прихвативши позив са Теразија да постане директор свих млађих селекција.

АЛБЕРТ НАЂ – тренутно на функцији спортског директора у Хумској. Одлично плива у овдашњим условима, пошто је пре тога био координатор за спортска питања. Преживео је одласке Станојевића, Крстајића, Гранта…

ЉУБИНКО ДРУЛОВИЋ – предводио омладинску селекцију овог лета до титуле шампиона Европе. Пре тога радио као тренер у Анголи. Морао би да добије озбиљну шансу, фигурира као озбиљан кандат да наследи Михајловића.

БРАНКО БРНОВИЋ – на солидан начин предводи репрезентацију Црне Горе. Био на корак од пласмана на Европско првенство у Украјини и Пољској, али су Соколови заустављени у баражу против Чешке.

(mozzartsport)

Oznake: analiza, reprezentacija, fudbal