Pročitaj mi članakMožda i najstrašniji doping skandal nije vezan ni za SSSR ni za DDR, već za Alžir. I to ne u nekom individualnom sportu, reč je o fudbalu.
Фото: Тањуг-АП Пхото/Павел Головкин
Можда и најстрашнији допинг скандал није везан ни за СССР ни за ДДР, већ за Алжир. И то не у неком индивидуалном спорту, реч је о фудбалу.
Поента сваког спортског такмичења је победити себе, дати свој максимум и лествицу максимума сваки пут дизати за нијансу више. У спорту постоји само један противник. Међутим, постоји и друга страна медаље. Она не баш лепа страна, у којој се за победу не бирају средства и која битке води нечасним методама.
И тога је одувек било. Рецимо, 1904. године Томасу Хиксу је за време маратонске трке на самој стази убризган стрихнин, како би уопште био способан да заврши трку. Победио је и освојио златну медаљу. Иако је потез далеко од витешког и часног, занимљиво је како није био илегалан. Наиме, у то време није постојала забрана икаквих средстава. Дакле, све је било допуштено.
Након што су у Мексику 1968. уведена антидопинг правила, прва особа којој је одузета освојена медаља постао је Ханс Гунар Лиљенвал. Овај Швеђанин се тамичио у модерном петобоју, а „пао“ је због – два пива. Наиме, пре стрељаштва попио је два пива, а налази крви су показали недозвољену супстанцу. Занимљиво би било проверити и Пјера де Кубертена, такође освајача златне олимпијске медаље. Отац модерних олимпијских игра медаљу је освојио у јако чудној дисциплини – најбоља песма са спортском темом. Ако је Лиљенвал пао због пива, није искључено да би и де Кубертену медаља била одузета због француског коњака.
Наравно, временом су се правила усавршавала, па су овако бизарне сцене избегаване. Методе допинга су постајале све модерније, али и борба против непоштеног стицања предности је расла. Падала су велика имена, већином у атлетици и бициклизму, али заправо ниједан спорт није био лишен мрља.
Управо сада, пред саме Олимпијске игре у Рију, можемо пратити кулминацију борбе против допинга. Међународни олимпијски комитет је донео одлуку о суспензији свих руских спортиста. Допинг скандал у којем су спортисти узимали недозвољена средства под патронатом највиших државних тела дубоко је потресао саме темеље борбе против антидопинга. Корупција која је прожимала WАДА-у и надлежне руске службе је шокантна. Међутим, одлука о суспензији такве велесиле је прилично изненађујућа, посебно ако узмемо у обзир да нису сви спортисти користили забрањена средства.
Направљен је преседан јер није уважено начело да је свако невин док се не докаже супротно. За међународне спротске бирократе сви руски спортисти су криви док се не докаже супротно, али чак и онда када докажу, неки једноставно немају среће. Међународни олимпијски комитет, суочен с лавином захтева, одговорност је пребацио на спортске савезе који могу да донесу позитивну одлуку у случају да спортисти нису имали скандале с допингом. Тако ће рецимо руски такмичари и такмичарке у одбојци, гимнастици, мачевању и триатлону наступити на Олимпијским играма. С друге стране, Међународна атлетска федерација донела је одлуку о томе како ће Игре у Рију дефинитивно проћи без руске делегације.
Догађа се тако занимљива ситуација, где је од стране ИААФ-а дозвољен наступ спортистима који су већ имали доказане случајеве допинга, после којих су одрађивали суспензије, а истовремено је забрањен наступ онима који никад нису били повезивани с допингом. Једна од највећих атлетичарки свих времена, Јелена Исинбајева у Рију је планирала да заврши каријеру нападом на још један рекорд. Иако је кроз читаву каријеру тестирана више пута у независним лабораторијима, постала је колатерална жртва рата за виши циљ.
Читава ситуација подсетила је на дане Хладног рата, када су спортисти Источног блока били плански допинговани под строгом присмотром државних служби. Наравно, ни тада се није радило о апсолутно свим спортистима, али број оних са забрањеним супстанцама био је запањујуће велик. Ипак, можда и најстрашнији допинг скандал није везан ни за СССР ни за ДДР, већ за Алжир. И то не у неком индивидуалном спорту, реч је о фудбалу.
Мохамед Куаси Ал Саед, Мохаммед Шоаиб, Салех Ларбас, Џамал Манад и Так Бен Савлах имају неколико додирних тачака. Осим што су делили свлачионицу у репрезентативном дресу почетком осамдесетих, деле и животну ситуацију у којој су очеви деци с потешкоћама у развоју и тешким менталним болестима.
Међутим, вратимо се на почетак приче. Мундијал 1982. у Шпанији био је деби Алжира на великој сцени и баш у дебију добили су изразито тешког противника. Западна Немачка, тада актуални првак Европе са звездама попут Брајтнера, Магата, Литбарског и Карла Хајнца Руменигеа, који је тада био најбољи европски фудбалер две године заредом. Готово нико Алжиру није давао никакве шансе, а утакмица је кренула у таквом правцу. Прво полувреме прошло је у доминацији Немаца, међутим резултат је и даље био нула-нула.
У друго полувреме Алжирци су ушли бољи него икад пре, мотивисани и свежи, те су повели. Након само 9 минута другог полувремена Дјамел Зидан протурио је лопту кроз немачку обрану, Шумахер је обранио Белуомијев шут, али Рабах Мадјер је био миран и завршио је посао. Како су Немци нападали, Алжирци су претили из контри. Ипак, Румениге је изједначио након убацивања Магата, али само минут касније Алжир поново води. Кључни човјек је опет Белуоми, који је почео акцију да би је након десетак секунди и сам завршио голом који се показао победничким.
До краја утакмице видели смо два поништена гола, стативу и мноштво шанси с обе стране, што је утакмицу претворило у један од класика Мундијала. Ипак, резултат се није мењао и то је постала прва победа афричке над европском репрезентацијом.
Неколико дана касније Алжир је изгубио против Аустрије и за пролазак даље требала му је победа против Чилеа. Ту победу су остварили са 3:2 и чекали су утакмицу Аустрије и Западне Немачке. Оно што се догодило остало је у историји запамћено као „Срамота у Хихону“ што довољно говори о догађајима на терену. Наиме, након што су све репрезентације уписале победу против Чилеа, евентуалном победом Немачке створио би се круг три екипе у којем би о проласку одлучивала међусобна гол разлика.
У том кругу једини резултат који би водио и Западну Немачку и Аустрију даље била је победа Немачке 1:0. Након само 10 минута игре Хорст Хрубеш забио је водећи го за Западну Немачку и оба тима су једноставно престала да играју. Преосталих 80 минута претворило се у фарсу, једну од најсрамотнијих епизода на Мундијалима. Публика је звиждала, судија упозоравао да ће прекинути утакмицу, а Алжирци су у неверици гледали како су изиграни на најгори начин.
У том тренутку, постали су хероји светског првенства иако нису прошли групу. Због случаја Немачке и Аустрије ФИФА је одлучила да се завршне утакмице играју у исто време, али то није била јака утеха за Алжирце. Испали су након јуначке борбе, на сасвим неспортски начин и побрали симпатије читавог света. Ипак, годинама касније контекст се променио.
Рашид Ханафи је велико име у Алжиру, између осталог био је и председник Алжирског олимпијског одбора. Међутим крајем 70-их и почетком 80-их био је шеф медицинске службе Алжирске фудбалске репрезентације. У свом једином јавном иступу на ову тему, у интервјуу ЦНН-у рекао је како је све почело 1981. када је репрезентацију преузео руски тренер Генади Рогов. Први потез руског тренера није био тактички ни технички, првим потезом је одлучио да одузме Ханафију икакве овлашћења у репрезентацији, да преузме медицинску документацију и забрани му икакве контакте с играчима.
Ни сам Ханафи нити ико од играча не може сасвим јасно да каже шта су узимали нити може са сигурношћу да гарантује да је управо то имало тако тешке последице на децу. Заправо, у теорији допинга такви случајеви нису забележени. Међутим, једноставно превише је статистичког одступања и случајности да би утицај допинга био одбачен. Пет играча чија је једина заједничка тачка била репрезентација и деветеро њихове деце, сви рођени до почетка 90-их. Свако од деветеро деце има тешке поремећаје у развоју и озбиљне менталне и душевне болести. Иако нема никаквих медицинских или генетских разлога, ниједан од пет споменутих играча нема здраво дете.
Дефинитивних доказа нема. Вероватно их никад неће ни бити и због тога случај није ни медијски експлоатисан. Научници се слажу у теорији да нека средства могу изазвати привремене или сталне генске мутације, али се споре колико су та средства ефектна и на који начин се преносе на развој фетуса. Питања се скупљају, одговора и доказа нема.
Међутим има индиција и дефинитивно има опипљивих последица. Последица с којима ће петорица репрезентативаца Алжира цели живот скупо плаћати то што су били хероји светског првенства. Брже, више, јаче. Некад је цена најплеменитијег слогана на свету ипак прескупа.
