Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Био је последњи капитен репрезентације СФР Југославије. Фарук Хаџибегић је с траком на руци предводио нашу селекцију у пријатељском мечу с Холандијом, коју смо 25. марта 1992. године изгубили са 2:0.
А онда је дошао рат. И остаци старе Југославије су се распали, а са њима и некада моћна фудбалска репрезентација.
Хаџибегић је био капитен и на Светском првенству у Италији 1990. године, када смо под командом Ивице Осима освојили пето место на планети. А сећање на „чизму“ прожима и туга и радост. Туга јер смо изгубили после извођења пенала од Аргентине у четвртфиналу Мундијала, иако смо надиграли чету Дијега Марадоне, а радост јер смо ипак остварили сјајан резултат.
У тој чувеној утакмици, Хаџибегић није искористио један од пенал за „плаве“ и зато питање: сањате ли понекад голмана „гаучоса“ Андонија Гоикочеу?
– Не – као из топа ће Хаџибегић. – И промашаји су саставни део фудбала.
Али никада нисте промашивали с беле тачке?
– Пре и после тог Мундијала нисам, али ми је прво голман Колумбије Рене Игита одбранио шут с 11 метара, а нисам погодио мрежу ни против Аргентине. А обично сам био миран и прецизан… На том мечу је и Пикси промашио, иако је и он углавном био неумољив.
Буде ли вам сећања емоције?
– Био сам поносни капитен Југославије. Био и остао – чврстим гласом збори Хаџибегић. – Мени је много већи жал што се та екипа распала. Била је то група од четрдесетак људи, с њима сам растао, живео, сазревао… Та сећања нико не може да ми одузме.
Постоји ли и данас бар телефонска веза?
– Наравно, са 80 одсто бивших саиграча се чујем. Не стално и често, али контакт нисмо прекинули. Неке виђам на појединим догађајима, а и пратимо једни друге. Плашт заборава нисмо огрнули, нити ћемо.
Чини се да носталгија одзвања из сваке ваше речи?
ТРИ ТРЕНЕРСКЕ ДИПЛОМЕ
ФАРУК има три тренерске дипломе. У Београду је стекао код професора др Вељка Алексића, заслужио ју је и у БиХ, а има и профи лиценцу УЕФА.
– Наша школа је ипак најбоља. Сећам се, на мом дипломском у Београду, у првом реду су седели покојни Миљан Миљанић и Бата Булатовић, па моји велики пријатељи Дејо Савићевић и др Гаги Вукотић. Имао сам већу трему од њих него од професора. И тврдим да имамо сјајне тренере, а мана им је што у односу на свет имају превише карактера, а мањак дипломатије.
– Да, признајем да су ме увек емоције водиле и да сам волео Југославију. Играо сам за репрезентацију свим срцем. Кажем, била су то лепа времена, имали смо сјајне екипе, али и још боље људе. И поновићу, нико ми не може одузети сећање на то време, наше радости, туге, успехе које смо прослављали заједнички, када нас је водило срце а не новац, бизнис…
Да се вратимо у стварност, шта сада ради Хаџибегић?
– Одмара се – одзвања смех с друге стране „жице“. – Желео сам предах од свега, ћерка ми се удала, па је стигао унук с којим проводим највише времена. Сада сам спреман да поново прионем на посао, тренерски зов је све јачи у мени.
Има ли понуда?
– Када нисам био заинтересован, било их је, из Шпаније, Турске, Кине… Неке сам и одбио, али сада је велика потражња, а мала понуда. Ако ниси „у кругу“ и отворен за разговоре и све дестинације, некако те брзо забораве. Да ме не би заборавили решио сам да се вратим. Верујем, ускоро.
Пратите ли фудбалска збивања?
– Шта бих друго радио. Поготово пратим селекције из старе Југославије. Босна и Херцеговина игра одлично, а Сафет Сушић је сјајно укомпоново екипу. Ретко је у фудбалу да је репрезентација толико јача од лиге, али Папе стварно добро ради. с друге стране, прилично сам разочаран оним што остали пружају…
Рођен: 7. октобра 1957. у Сарајеву
СЕНИОРСКА КАРИЈЕРА
1976-1985. Сарајево 241 (25) 1985-1987. Бетис 75 (8) 1987-1994. Сошо 242 (16) 1994-1995. Тулуз 8 (0)
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
1982-1992. Југославија 61 (6)
ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА:
Сошо, репрезентација БиХ, Бетис, Троа, Газиантеп, Дијарбакир, Денизли, Камоис Ниротас, Дижон, Бастија, Арл-Авињон.
Мислите и на Србију?
– Искрен да будем, имам заиста високо мишљење о репрезентацији Србије и нисам очекивао да ће тако брзо испасти из трке. Веровао сам чак да је ближа првом него другом месту у групи. Не знам шта се догађало па не могу да имам неки озбиљнији коментар, али има један савет: имате квалитет и не смете запасти у апатију. Радом много тога може да се постигне.
Од кога сте као тренер највише научили?
– Ивица Осим је мој ментор. Сјајан тренер, још бољи човек. И данас после неке утакмице га позовем телефоном па се испричамо, анализирамо… А други је Висенте дел Боске. Знам га одавно, још док сам играо у Шпанији. Пријатељи смо, често смо на вези и недавно сам био његов гост на утакмици Француска – Шпанија.
Планирате ли ускоро до Београда?
– Имам много пријатеља у Београду и долазио сам неколико пута у последње време. Био сам на сахрани Миљана Миљанића, који је био громада, а долазио сам и као предавач по позиву мог пријатеља Душана Савића. Тада сам боравио у Старој Пазови, одушевљен сам, такво здање има мало ко у Европи. Надам се да ће ме пут ускоро опет навести у Београд, који је увек у мом срцу.
Фарук Хаџибегић, романтичар и носталгичар.
