(Политика, фото: Ненад Неговановић)

За неке несхватљиве грешке наших фудбалера, чак и репрезентативаца, почињу да се дају још несхватљивија стручна објашњења: и то се дешава.

Још су у свежем сећању почетничке грешке неких наших фудбалера због којих смо примили голове у Загребу (Хрватска – Србија 2:0 у предтакмичењу за Светско првенство). Такође и објашњења, како самих фудбалера, тако и селектора, која се своде на то да је то, ето, фудбал и да се дешавају и такве ствари.

Таквим стварима је обиловало и прошло коло нашег првенства. И готово истим речима наши тренери и играчи избегавају да погледају проблему у очи.

На пример, бек Партизана Пауљевић безглаво избија лопту из свог шеснаестерца, јер му ниједног тренутку није пало на ум да се осврне, што може да се ради и у пуном трку, бар кад се трчи по равном терену и када испред нема никога.

Али, то само по себи и не мора да буде кобно. Неопростиво је да лопту избије по земљи кроз опасну зону. Могао је да бира: у аут или високо далеко у поље. И, као и за први гол у Загребу, када је Коларов из слободног ударца створио акцију противничком тиму, и у овом случају је стручно објашњење: и то се дешава у фудбалу?!

Па, и тренира се да се такве ствари не би дешавале! Поготово не професионалцима.

Каже се да несрећа никад не долази сама. Тако је било и у овом случају. Аливодић је потврдио да шут на гол никада није грешка и обезбедио победу Војводини (2:1). Упало је у очи да је Стојковић стајао као одузет. Вероватно не би спречио погодак, али голман мора нешто да покуша, чак и кад је то узалудно. Кад прими гол из велике даљине, а још и не трепне, то оставља врло неповољан утисак о њему.

Партизановом голману никако не може да се припише ни да је кривац за први гол, али ни тада није учинио све што је могао. Већ неко време је у моди да фудбалски голмани бране као рукометни – надају се да ће противнички играч да их погоди.

Црвена звезда је заслужено и према очекивању победила (1:0) у Смедереву последњег на табели. Али, ко зна шта би било да је судија досудио пенал за домаћина пред крај првог полувремена.

Он није показао на белу тачку и тиме не само што је погрешио, него је, вероватно, начинио и медвеђу услугу Спајићу, који ће, једног дана да игра не само много значајнију утакмицу за Звезду, него можда и за репрезентацију. И не треба да се чуди, што тада судија неће да му прогледа кроз прсте. Као што није ни Бајковићу прошле године у Бордоу, па су се врата Лиге Европе залупила „црвено-белима” испред носа.

На тој утакмици је судија још једном очигледно погрешио – није досудио индирект за Црвену звезду када је голман Смедерева ухватио лопту коју му је ногом додао његов саиграч. Да је М. Живковић био прибранији, а и да су му његови учитељи раније боље протумачили голманова права, могао је да обезбеди себи место у фудбалским уџбеницима.

Он, најпре није ухватио лопту, него је само легао на њу, а враћену лопту не сме само рукама да додирне, осталим деловима тела није кажњиво. И, пошто су се сви играчи, па и противнички удаљили од њега могао је да устане и ногом да помери лопту. Он ју је, међутим, тек тада ухватио. Овде је, као и код недосуђеног пенала и сличних ствари пресудило такозвано слободно судијско уверење. Оно је сада прешироко и оставља им да, малтене, читају мисли играчу да ли је нешто урадио намерно или не.

У прошлом колу је био још један пример кад голман за тренутак изгуби главу. То се догодило Алексићу из Спартака, једном од оних који је у комбинацијама и за репрезентацију. Играч крагујевачког Радничког је извео слободан ударац с више од 30 метара, надомак аут-линије. Алексић је учинио нешто што је незамисливо за голмана – устукнуо је корак назад и ухватио лопту стојећи иза гол-линије?!

Да ли је лопта прешла гол-линију помоћни судија није могао да види, јер је, како му и налаже дужност, водио рачуна о офсајду, па је био на отприлике пет метара од корнер-заставице, а из тог угла није могао да буде сигуран да ли је голман Суботичана ухватио лопту на самој гол-линији или иза ње.

Остаје да се верује нашем тренутно најцењенијем судији Мажићу да у гужви пред голом Војводине Митровић из Партизана није фаулиран. Међутим, ако је центархалф Новосађана сам спустио руку на његова леђа то је прекршај. Врло је могуће да би био и досуђен да то није било у шеснаестерцу, јер на пенал се, ипак, гледа другачије.

На тој истој утакмици Митровић је још једном пао у казненом простору. И у тој прилици треба да се верује Мажићу да је најбоље видео шта се десило. Било је очигледно да фудбалер Војводине који је уклизао није дотакао лопту. Митровићева стајна нога се нашла у „маказама”. Да ли су га оне „посекле” или је покушао да извуче „инвалиднину” то је ствар Мажићеве процене.

Независно од ових ситуација (Митровићу је лопта излазила из шеснаестерца, приликом Спајићевог захвата шут на Звездин гол је био безопасан, итд) треба да се има на уму да се пенал досуђује независно од тога колико је била опасна ситуација по гол. Важно је да је начињен прекршај у шеснаестерцу и то у току игре. А што се лопте тиче она може да буде и на другом крају игралишта.

Код нас тренери и играчи олако прелазе, бар јавно, преко својих грешака као да је то нешто на шта не може да се утиче. Чему онда служе тренинзи?

Иван Цветковић

Oznake: analiza, greška, penal, sudija, Super liga, fudbal, fudbaleri