Србија ће, као наследница државе које одавно више нема, 12. пут играти на Мундијалу, што је заиста добар проценат учешћа, јер ће Првенство у Русији бити 21. по реду. Као што успемо практично сваки други пут да се квалификујемо, тако скоро сваки други пут успемо и да направимо неки белај. Да ли су Хрвати, да ли је Тито, да ли су премије, копачке, национални кључ...

 

Није Бошко Симоновић, селектро Југославије на 1. Светском првенству у Уругвају 1930. године, тада могао ни да сањао да ће његове муке бити само увод у оно што ће се следећих деценија дешавати с нама на светским фудбалским смотрама. 

Постоје неке чињенице: једна је, рецимо, да како год да смо се звали кроз фудбалску исторују, Краљевина Југославија, СФРЈ, СР Југославија, Србија и Црна Гора, добар део наших учешћа на светским првенствима гарнирали смо нефудбалским прилозима, а друга, на пример, да су Хрвати „први почели“.

УРУГВАЈ 1930 – Бојкот Хрвата и лепа Аргентинка

На том Шампионату Краљевину Југославију, или популарне „Ићаћосе“ како је наше играче прозвала локална штампа због карактеристичних презимена, заправо су представљали фудбалери из београдских клубова БСК-а, БАСК-а и Југославије, као и двојица интернационалаца из француског Сета, док играчи из Загреба и Сплита, али и из Сарајева и Суботице, нису били под националном заставом. 

Познато је да је повод за бојкот била одлука да се седиште фудбалског савеза премести из Загреба у Београд, тако да је загребачки подсавез игнорисао одлуке новог савеза и тражио од својих играча да се повуку из репрезентације. Допринос је дала и загребачка штампа која је оценила да је одлука о одласку у Уругвај погрешна, да је пут дугачак, те да екипи прети глад и вероватно резутатски дебакл. 

И замислите, чак и тада било је варница с новинарима. Тако је господин Боривоје Јовановић, тадашњи уредник Спортске рубрике „Политике“, који је био једини извештач са Мундијала у Уругвају, у својим сећањима која су 1962. објављена у београдском листу „Фудбал“, писао о неспоразуму са брода „Флорида“, којим су наши играчи стигли до Уругваја. 

Тако је описујући разне догађаје с путовања истакао и облетање једног играча око лепе Аргентинке, као и „пикање“ шешира од једног навијача Уругваја који је улетео на терен да прослави погодак свог тима против Југославије. Оба наша играча су се наљутила када су прочитала текст, оштро реаговала, али се на повратку кући и извинила господину Јовановићу, с којим су остали добри пријатељи.

НЕМАЧКА 1974 – „Продаја“ меча, тесне копачке

Била је то година када смо Заир добили са 9:0 и када смо такмичење у групи завршили испред Бразила. А, онда у нередној групи – распад, све пораз до пораза. 

Много година после тог шампионата објављен је заправо највећи „скандал“, који додуше никад није доказан, нити је то било уопште могуће доказати. Многи учесници тог Првенства тврде да „то“ једноставно није могло да се догоди. 

А „то“ је заправо била информација познатог хрватског новинара Томислава Жидака, да је Јосип Броз Тито допринео поразу Југославије у утакмици са Немцима. 

Домаћи је победио головима Паула Брајтнера и Герда Милера (2:0) Тито је током Мундијала био у државничкој посети Немачкој, први пут у животу, а разлог је био кредит од 700 милиона марака, којим је требало да се одржи економска стабилност државе. Кредит никад није враћен, а многи су се питали да ли је то била цена пораза наших фудбалера. 

Додуше, Немци су имали Бекенбауера, Милера, Мајера, Брајтнера, екипу која је касније постала светски првак, али они склони теоријама завере питају се зашто је Тито приредио дан уочи утакмице с Немацима коктел у хотелу Парк у Дизелдорфу, на којем су били и наши репрезентативци. 

 „Након што смо изгубили, „пукла“ је прича да је утакмица била намештена, да смо продали утакмицу за кредит који нам је дао немачки канцелар, да је Немачка купила титулу светског првака, да никада нисмо вратили тих 700 милиона марака… Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули“ испричао је тадашњи голман Енвер Марић. 

Ивица Буљан не тври да је меч „замењен“ за марке, али…

 „Било је много чудних ствари. Нисмо пуштали, нисмо лажирали, али иако смо на папиру били боља екипа, глатко смо изгубили. Нико нам након пораза није рекао ни реч“. 

Станислав Караси, међутим, тврдио је да је у питању обмана. 

 „Хрвати нису могли да измисле глупљу причу! Добро се сећам утакмице, а и те посете маршала. Цела наша фудбалска генерација била је одана Југославији и другу Титу, а ја лично сам био почаствован што нас је он посетио уочи утакмице. Ипак смо ми били Титови пионири“, изјавио је Караси када се појавила прича о намештању. 

Циркус на том Првенству направили су заправо произвођачи копачки, „Пума“ и „Адидас“. 

 „Пума је нудила богате уговоре ако променмиш патике, па смо тако Драган Џајић и ја добили 20.000 марака јер смо обули „Пуму“, присетио се Енвер Марић. 

Проблем је био и у премијама. Фудбалски савез је обећао 15.000 марака, али није хтео да их исплати у девизама да не би прекршио тадашњу девизну клаузулу. Атмосфера је била грозна, екипа се распала, а многи сведоче да је Тито посредовао у решавању проблема и смиривању тензија. 

У једном од текстова које је написао Рајко Митић може између осталог да се прочита и „да смо прошли онако колико вредимо, да је игра била забрињавајућа, да екипа није била физички спремна, уиграна“.

ШПАНИЈА 1982 – Мало копачке, мало Млинарић

Поново је на удару био селектор Миљан Миљанић, који је екипу водио и 1974. 

Проблем је био састав репрезентације, јер је Чича на Мундијал повео Велимира Зајеца и Сјепана Деверића из загребачког Динама, али не и Златака Крањчара или Марка Млинарића. 

И поново је било драме око копачки, требало је да се одрекну „Пуминих“ с којима су имали уговор да би обули „Адидас“ с којима је савез имао договор. 

А, договор играча са савезом је био и о слободном избору копачки, који није испоштован.

ИТАЛИЈА 1990 – Шпијуни и како попити 12 флаша вискија за ноћ

Ово првенство остаће упамћено по неким лепим стварима, резултатима и головима, али наравно да није могло да прође без нонсенса. 

Тако је селектор Ивица Осим оптужио репрезентативца Мирсада Баљића да га је шпијунирао и снимао разговоре диктафоном у корист новинара, а ове опет није волео јер је тврдио “да могу да посвађају и две Титове слике на зиду”… 

Онда је од њих као “поклон” добио текст у којем је оптужен да је током Мундијала за једно вече попио 12 флаша вискија. Осим је једном приликом открио и да је имао проблеме са Дејаном Савићевићем, те да му је након сукоба с Дејом било тешко да долази на тренинге. 

Нападан је Швабо и зато што није форсирао „Чилеанце“, односно да је гурао „своје“ из БиХ.

НЕМАЧКА 2006 – Првенство које треба заборавити

Вероватно једно од најтужнијих поглавља српског фудбала. Била је то година када је репрезентација на Светском првенству представљала земљу која је непосредно пред првенство престала да постоји. 

Србија и Црна Гора су се разишле и само учешће већ је носило огромну тензију. Тадашњи селектор Илија Петковић позвао је сина у репрезентацију и то је изазвало велику буру у јавности. 

Проблем је био и у томе што су његову одлуку сви играчи јавно подржали, али нису били искрени и по хотелским лобијима су критиковали одлуку селектора. 

Читав систем који је Петко изградио у савршеним квалификацијама (примили један гол) срушио се већ после прве утакмице коју су изгубили од Холандије, а репрезентативци вруће главе после меча кренули да критикују његов избор играча, минутажу проведену на терену… 

Атмосфера у репрезентацији је била поремећена, појавила се прича о вербалном сукобу Дејана Станковића и Данијела Љубоје, која је дошла из редова репрезентације, јер је тај тренинг био затворен за новинаре, а потом се повредио и Немања Видић у последњем минуту тренинга.

Ноћ пред утакмицу с Аргентином позвао ме је један од тадашњих чланова стручног штаба и забринуто рекао: „Даће нам Аргентинци сутра пет комад“. И погрешио је. Дали су нам шест. 

Атмосфера пред ту утакмицу била је невероватна. У нашу свлачионицу пред дуел са „гаучосима“ ушао је тадашњи предсеник Борис Тадић, а готово у исто време у њихову је ушао Дијего Армандо Марадона. Из наше се ни мува није чула, а из њихове урлици, песма, лупање о ормариће… Да се заледи крв у жилама. 

Након тога поједини играчи, попут суспенованих Матеје Кежмана и Огњена Коромана, као и повређеног Немање Видића, напустили су камп. Тадашњи председник Томислав Караџић објаснио је то одлуком селектора „да задржи такмичарски тонус“, као и смањивањем трошкова. 

У последњем мечу Алберт Нађ је заменио у 15. минуту повређеног Младена Крстајића и после минут игре добио жути, а до полувремена и црвени картон… Ово је, наравно, лајт варијанта догађаја у Немачкој, јер за остале нема доказа. Али, сигурно ће неко од актера једном да отвори душу. 

Били смо 32. на том првенству… Не поновило се.

ЈУЖНА АФРИКА 2010 – Пију, пуше, раде иза леђа

Величанствено смо отишли на тај Шампионат, победом над Румунијом 5:0. Али, чим се Србија пласирала на Мундијал настала је тензија. Селектору Радомиру Антићу истекао је уговор, а Томислав Караџић, председник ФСС, није хтео да му нови понуди под бољим условима, иако је Антић имао огромних заслуга и био ј миљеник публике. 

Толе није хтео да ризикује и трпи критике јавности, желео је и да избегне да се селектор евентуално не појави на жребу група, па је одршио кесу, али тензија је била таква да је „руком могла да се опипа“. Антић је касније оптужио Караџића да му је на Мундијалу радио иза леђа, као и да је пред одлучујућу утакмицу с Аустралијом имао тајни састанак са неким играчима. 

Док су српски извештачи у Порт Елизабету славили велику победу Србије над Немачком (1:0), руске колеге су биле на задатку. „Стражарили“ су испред хотела српске репрезентације и кроз прозор усликале српске репрезентативце како пуше и пију пиво. 

За пуштање слика сачекали су, наравно, праву прилику, а она је била када је Србија елиминисана с Мундијала после меча с Аустралијом. Слаб резултат и објављене слике у том тренутку створиле су и додатну танзију између селектора, играча и новинара. 

И после свега остаје нам да се надамо да 2022. у причи сличној овој неће бити и Русије 2018. 

Само у том случају смена селектора и промена капитена изгубиће свој таблоидни значај.

 

Извор: Б92

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: Југославија, Жикица Бабовић, репрезентација, СП у фудбалу, Србија, фудбал