Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
У Србији нису на продају само играчи, у Србији је и фудбал на продају. Тако бар изгледа из перспективе наших највећих клубова, а затим и оних које зовемо малим. Једноставно, у Партизану, Звезди и Војводини, па надаље, прича се иста прича: живимо од продаје и – све продајемо.
Да ли је баш тако? Јасно је да се живи од трансфера, али је невероватно да не постоји план и програм, да се не гледа унапред. Па да се каже: треба нам новац, продаћемо Мику и Перу, али остали остају и око њих градимо будућност. Не, будућност је оно што се прода одмах, па кошта колико кошта. И ко издржи. И колико и докле издржи.
– Једну те исту причу слушам годинама – јасан је и гласан искусни тренерски вук Милорад Косановић. – Сви се ваде на ситуацију у друштву, а гледају само лични интерес. Да није тако зар би Црвена звезда могла да буде у минусу 40 милиона евра. И не само она, и остали су, истина мање, у финансијском шкрипцу.
А онда се Косановић окренуо забрињавајућој продаји играча.
Тренери нестају
Да је струка у запећку није ништа ново, а Косановић упозорава:
– Спортски радници, а поготово тренери, полако нестају са сцене јер нису у ситуацији да несметано раде свој посао. Ћуте и трпе, а то је најгоре, а коло воде они који немају појма о струци. И како сада ствари стоје, за годину-две неће ни деца ни професионалци имати од кога шта да науче…
– И опет се сви покривају причом: морају да се освајају трофеји. А ја питам: шта значи Партизану шест титула када не може да уради ништа, бар мало, опипљиво у Европи, и што не може да направи тим који ће играти годину-две заједно, а камоли више. Да ли постоји неко у овој нашој напаћеној земљи који клупске челнике може бар да опомене да они имају и одговорност за оно што раде…
А шта још раде, Косановић наставља:
– Доводе странце за 100.000-200.000 евра, што није нормално, ни поштено, јер су слабији од ових наших. И одмах их продају чим неко помене неку цифру, без обзира на то што је она обично малена и јадна. Погледајте „случај Митровић“. Ако је тачно да може да оде за шест милиона евра, онда је то катастрофа. Момак је тек закорачио на велику сцену и са 19 година показао да има перспективу, он је једини у Србији који личи на правог центарфора после толико година. И уместо да остане, одигра бар још једну сезону, ако не може више, добије на рутини и искуству, он ће, по свему судећи, отићи у велики клуб без гаранције да ће добити минутажу адекватну његовом таленту. А ако би остао, сигуран сам да би бар дуплирао цифру када би одлазио у иностранство, а стекао би и сигурност и самопоуздање толико неопходно када се игра на интернационалној сцени.
Затим следи питање свих питања:
– Ко дозовољава тим људима да раде шта хоће, по свом нахођењеу, а да, притом, мало или нимало знају о фудбалу. Зар им треба рећи да клубови не припадају управама, а ни навијачима, да се у њих деценијама улагало и знање и рад и енергија. Ово што се нама сада дешава само је последица таквог, накарадног поимања фудбала и добијене могућности да свако ради шта хоће и онако како хоће. И зато сви продају играче, и младе и старе, а ми тонемо све ниже и ниже. Док се „не сретнемо“ са Мађарима – закључује ову опору причу Милорад Косановић.
