Прочитај ми чланакСпортски директор Партизана ангажовањем Суме и киксевима у зиму 2018. показао да није у некадашњој форми.
Проклетство спортског сектора у Србији – тренери и директори не могу дуго да се „шире” због великих дела из прошлости: брзо вам падну у заборав трофеји и погођена појачања ако останете без титуле и будете елиминисани са међународне сцене, или погрешите у одабиру новајлија, потрошивши за њих велике новце.
Пример: Александар Станојевић, међу партизановцима заслужено уздизан у небеса због дупле круне, победа над Црвеном звездом у вечитим дербијима и пласмана у Лигу шампиона и, онда, малтене закован на стуб срама после бруке у Хумској од Шамрока, тих „конобара” из Републике Ирске.
Девизом „клуб је механизам, за успешно деловање неопходно је да све карике функционишу тип-топ”, апропо најновијег посртања Парног ваљка – пораза од комшија на Маракани и највероватнијег „збогом” титули и бламаже против Чукаричког за рикверц у трци за куп, намеће се – лежи ли сва кривица искључиво на Мирославу Ђукићу, не тако давно хероју и креатору 13 година чеканог пролећа у Европи?
Кола се традиционално прво сломе на тренеру, али…
На црно-белој страни Топчидерског брда, од зимус све интензивније и међу најужим руководством, појавила се идеја да се при разлазу са актуелним шефом струке скенира и рад још неких структура, како то обично у нас бива – најбезболнијих за сецирање. И, ко први упада у очи, односно – у чије ће потезе управа, можда и да би заштитила саму себе, најпре да завири? Погађате, у спортског директора – Ивицу Илиева!
Без дара Баба Ванге да прејудицирамо летње закључке Партизанове врхушке (сезона још није завршена), направили смо генезу прелазних рокова (5) откад је Илиев у функционерској фотељи, са акцентом на рубрику „доласци – одласци” и покушај дешифровања кривуље успешности. И, до чега смо дошли?
С финансијске тачке, црно-бели су од зиме 2016. и устоличења некадашњег вештог дриблера у спону врхушке и тренерско – играчког кадра на трансферима профитирали 17.550.000 евра! За време председничког мандата Драгана Ђурића (директори Томић, Нађ, Крстајић) плус је био и већи, али…
Ивица Илиев је имао велике плусеве, попут Евертона, Михајловића, Леонарда, Ђурђевића (без обзира што ће многи, с правом, рећи да га је довео Марко Николић), Тавамбе, Н. Р. Милетића, Ожеговића, Стојковића, Тошића, Пантића, Здјелара…, али и промашаје у виду Гогуе (играчки потенцијал није био споран!), Ђурђића, Ел Монира, Суме, Соломона, Антонова…
Упада у очи, у последња два прелазна рока, можда и због мање паучине у клупским „бисагама”, Илиев је потегао и за већим трансферима и, чини се, погрешио. Рекордно и папрено плаћени Сејдуба Сума опасно прети да помрачи славу ангажовања Леонарда (капа доле!), док је од пет аквизиција од зиме 2018, у тренутку пружене историјске прилике за грандиозан искорак у Европи, једино Саша Здјелар пронашао место под „црно-белим сунцем” (остала четворица заједно 17 утакмица!?).
Е, баш је у јануару и фебруару морало далеко боље…
Испада, Ивица Илиев није у некадашњој форми (несмотреним „бомбастичним” изјавама сам себи „даривао” медвеђу услугу), евидентно, пада у њој као и тренер Мирослав Ђукић, те не чуди наговештаји што ће челници по завршетку сезоне детаљно анализирати њихов рад и покушати да их „пробуде”. Овако, не иде…
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 21. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
