Pročitaj mi članakTajni svet sokera i evropske kulture navijanja zapatila se u rivalstvu klubova u Sijetlu i Portlandu. Kako jedan Amerikanac doživljava rat između dva grada zbog jedne daleke igre?
Тајни свет сокера и европске културе навијања запатила се у ривалству клубова у Сијетлу и Портланду. Како један Американац доживљава рат између два града због једне далеке игре?
Један амерички фармер је 1859. године, негде на северозападу Америке, упуцао свињу која се нашла на његовој земљи. Свиња је припадала једном Ирцу, који је тражио сто долара одштете. До исплате није дошло, њих двојица су се свађала годинама, а завада је ескалирала у међународни конфликт који је на крају довео до тога да се амерички и британски војници лате оружја.
Ниједан метак, додуше, није испаљен, а после деценије местимичног хушкања две стране су некако решиле проблем. Апсурдни инцидент је остао упамћен у историји као Свињски рат.
Сличан рат је недавно поново покренут на северозападу Америке. Рат између градова Портланда и Сијетла.
Бојно поље је зелена травната површина исцртана белим линијама. Ниједна свиња до сада није убијена, али сваке недеље мобилишу се армије које никада не кроче на тај терен.
СИЈЕТЛ: СРЦЕ ТАМЕ
Када се хиљаде људи обучених у црно-зелено буду сећали првог меча прошле сезоне фудбалске екипе Сијетл Саундерс – било је то 8. маја – вероватно ће им се „вратити“ само два минута: први и последњи.
У том првом минуту видели су само мрак. Нико од њих није могао да види терен. Нико од ових најекстремнијих и најмилитантнијих навијача – који себе не зову навијачима него поносним припадницима навијачке групе „Емералд сити супортерс“ (ЕЦС), није могао да види ништа испред себе јер су подигли велику заставу изнад својих глава, додајући је онима који се налазе иза њих.
Била је то људска тврђава у којој можете да видите само оне који су непосредно испред вас. Али зато можете све да их чујете док узвикују стихове „Борн ин 1974, Соундерс, Соундерс…“ на мелодију песме „Wхен Јохннy Цомес Марцхинг Хоме“.
Сви остали на стадиону виде шта пише на огромној застави, али нико испод заставе не зна, осим двадесетак људи који су је дизајнирали и осликали. Они чувају ту тајну како је противнички навијачи не би чули и потом их на утакмици исмејали својом заставом. Већина тих људи верују да све што раде, сваки њихов потез, певање, аплауз или навијање може да охрабри њихове играче – или да обесхрабри противника – и да погура свој тим према врху.
У међувремену, испред њих се дешава утакмица. Први минут нове сезоне Саундерса и прва утакмица нове америчке МЛСе лиг за сезону 2014. Сијетл игра против шампиона из претходне сезоне – Канзас Ситија. Сијетл игра, али како они испод огромне заставе то могу да знају?
„Остало је још 14 минута“, један атлетски грађен тип, вођа фанатика, дере се у микрофон док му глас пуца од викања дугог 76 минута. „Хајде, знамо, даћемо га у 94. минуту!“
Већина која га је чула се вероватно сложила – скоро сваки пут када Сијетл игра код куће против Канзас Ситија, победе их у последњим тренуцима утакмице. Било је нула-нула. Тај тип, Дерек Пелс – који би могао да постане пророк – држао је микрофон толико близу устима да је могао да осети његов укус. Позвао је навијаче на нову песму „Но оне ликес ус! НО ОНЕ ЛИКЕС УС! Но оне ликес ус – wе дон’т царе!“
Када би заљубљеник у фудбал из иностранства дошао у Америку и питао где се игра за најбоље навијаче, највероватније би га упутили у Сијетл. То не подразумева да су они најенергичнији и најорганизованији; то значи да они по правилу воде у лиги по просечној посећености, превазилазећи бројке које се бележе на мечевима готово свих бејзбол тимова.
На овој утакмици „капо“ (италијански за вођу) Пелс не гледа фудбал. Он је леђима окренут терену, тим на који је фокусиран је његов оркестар. Показује им када да устану, када да седну, даје рукама ритам, капи кише која пада одбијају се о његове руке док пљешће високо у ваздуху.
У 94. минуту, последњем минуту утакмице, Пелс је повео навијање: „Таке ‘ем алл, таке ‘ем алл, пут ‘ем уп агаинст а wалл анд схоот ‘ем …“ а лопта се у том тренутку, на терену иза његовх леђа, одбила од пречке гола Канзас Ситија и налетела на ногу једног играча Саундерса који је испунио Дереково пророчанство. Дерек је тај гол видео на лицима оних којима је дириговао.
То што се догодило је можда јединствени тренутак, а можда може да се догоди на свакој фудбалској утакмици. Време је стало, одјекивало је свуда около. Копредседник навијачке групе ЕЦС Арон Рид, који је стајао с моје десне стране, скочио је на мене. Заправо је покушавао да загрли свог друга Џесија који је био с моје друге стране, а резултат свега је „људски сендвич“ у коме сам ја ничим изазван био – месо. Барице су прскале около под ногама нестрпљивих навијача. Киша која је већ постала водопад била је потпуно небитна.
Последњи судијски звиждук чуо се непосредно после гола. Пелс је пустио да се песма одвија сама од себе. А онда их је у једном тренутку зауставио у певању и показао преко свог левог рамена према углу где је око 650 навијача Канзас Ситија седело у изолованом делу трибина.
„Хоћу да они чују“, продрао се. „Хоћу да они чују.“
Пелс је послао муњевити хук према том углу стадиона:
„Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин! Wе дид ит агаин!“
Навијачи Канзас Ситија су држали шалове преко својих глава. Нису се померали.
А испод њих је био званични бенд Сијетла „Саунд вејв“. Завршили су своје свирање по киши и кренули према тунелу да се сакрију од кише.
Онда су Саундерси (фудбалери) дошетали до навијачке групе ЕЦС, баш Пелсу иза леђа. Први пут тог дана, он се окренуо и погледао према натопљеном терену. Играчи и навијачи су постали једно. Када се Пелс поново окренуо према трибинама, једино што је могло да се види био је кез на његовом лицу.
Поменути „Саунд вејв“ – бенд који финансира клуб – 2009. године је свирао на трибини где се налазила навијачка група ЕЦС. И то је било лоше решење. ЕЦС су желели да певају песме као што су „Wе дон’т хеар а фуцкинг тхинг!“ и „И’м алwаyс дринкинг!“ Бенд је свирао песме намењене породичним посетиоцима, забавне самба рифове, или „дет метал“, или рок… али ниједну песму која у себи има реч „фуцк“.
Бенд је зато био избачен са трибине и послат на супротну страну стадиона.
На све то, многи чланови групе кажу да је бенд покушао да им отме њихов традиционални марш којим долазе на утакмицу. То је својеврсна недељна парада од Оксидентал сквера до Сентури Линка. Бенд је једном покушао да стане испред навијача и да музиком поведе марш. Навијачи су их пустили да марширају. Али, да марширају сами.
Сада бенд иде на крају навијачке колоне.
ЕЦС је победио. Али многим члановима групе то није довољно.
„Ја јебено мрзим тај бенд. Мислим да је то уобичајен осећај на трибини“, каже Џош Чејмберс тог јутра уочи почетка првенства, док испија водку и редбул. „Покушавају да упропасте наш марш сваки јебени пут. Они су и даље јебени бенд који свира одвратне песме ЦееЛоо Греена.“
Питао сам двојицу пријатеља, Романа и Зека, шта мисле о „Саунд вејву“.
„Срање“, рекли су углас. Роман је додао: „Надам се да ће изгорети у пожару“.
У бенду су мало веће дипломате.
„Ми немамо проблема са ЕЦС „, каже њихов директор. „Ми волимо те момке.“
Али и ЕЦС-у не треба давати почаст на оригиналности. Они заправо отворено краду: неке од њихових песама долазе из Енглеске, њихове заставе су прекопиране из Јужне Америке, мушеме које прекривају целу трибину су „украдене“ из Италије.
Комична свађа између Саунд вејва и ЕЦС-а указује на праву мистерију клуба Сијетл Саундерс. Идентитет њихове навијачке културе је магловит као небо изнад Сијетла. Да ли је то пројекат који промовише здрави, „зајебански“ ривалитет као што су чинили многи клубови у малом фудбалу и бејзболу пре њих? Или је средство за латентно формирање америчког сокера у спорт какав они који верују у њега мисле да може да буде?
Сат после утакмице у којој је Сијетл победио Канзас Сити у последњој минути, стотине кишом натопљених навијача је отишло у клуб Темпл Билијардс, два блока удаљен од стадиона. Тамо сам упознао Ралфа.
Одрастао је у Аризони. Његова мама је била шанкерка а његов отац је радио у осигурању. Са девет година се преселио у Сијетл и каже да никада одатле неће отићи. Када сам га питао чиме се бави, рекао је да је „радник у челичани“.
Немогуће је одредити ком типу навијача Саундерса он припада. Свакако да постоји онај „поуздани навијачки кор“, они у чијој су породици ишли на утакмице Саундерса од настанка клуба 1974, а има и оних компјутерских гејмера који су се повезали са Сијетлом јер је „хајтек град“ који су у „сокеру“ видели свој алтернативни хоби.
Не и Ралф. Има 35 година, и огроман је. Пријатељи га описују као скинхеда, али оног „без предрасуда“. Изгледа као Џејсон Стетам уз додатак од 20 килограма. Показује на челичну конструкцију на плафону. „То ја радим“, каже. Има танак црвени ожиљак преко десног палца који води до ручног зглоба.
Ралфова мајка је недавно умрла од тровања алкохолом у Мисурију. Држао ју је за руку када је издахнула.
„Волео сам је више од било чега на свету.“ Застао је и погледао око себе навијаче са фудбалским шаловима.
„Укључујући Саундерсе. А разлика је врло мала.“
Кажем му да ЕЦС, у чијем је оснивању учествовао пре неколико година када је клуб примљен у МЛС лигу, личи на култ. Он каже да личи. И да је поносан на то.
Понекад постављаш питања иако знаш који је одговор. Питао сам Ралфа да ли је некада био у фудбалској тучи.
Рекао ми је да је једном пушио током полувремена утакмице Саундерс – Тимберс у Портланду када је почела туча, пошто један из ЕЦС није хтео овом из Портланда да позајми упаљач. Да, падне који ударац ту и тамо, каже. Тада сам му рекао да никада нисам био у тучи.
Ралф је исколачио очи у мене. „Плати пиво.“
Отишао сам до бара и наручио пиво. Погледао сам према Ралфу који је претурао по мом нотесу који сам оставио на једном од билијарских столова. Погледао је у моје белешке где је писало да ради у грађевини, да му је умрла мајка… Поцепао је белешке из нотеса. Згужвао је папир и бацио испод билијарског стола. Погледао је према мени не би ли се уверио да не видим шта ради.
Донео сам му пиво. Питао сам: „Зашто си ми исцепао тај папир?“
Ралф је изустио неколико неповезаних реченица, углавном о томе да сам дошао у Сијетл да пишем о навијачкој култури и о граду у којем не живим – што је свакако тачно – и да не би требало да записујем, како бих стварно искусио „фудбал Сијетла“. Један његов пријатељ нам је пришао и покушао да га смири. Извукао га је напоље на десетак минута. Када се вратио унутра, Ралф је извукао нотес из мојих руку, додао га једном шанкеру: „Баци ово у ђубре“.
Ралф није желео више да прича са мном. После овога већина окупљених је покупила своје јакне и отишла, и ја сам кренуо напоље. На излазу, дао сам Ралфу парче папира на ком је био исписан мој број телефона, и рекао сам му, ако хоће да ме назове, да би то било у реду. А ако неће, да је и то у реду и захвалио сам му на разговору.
„Ниси лош човек“, рекао је Раллф пре него што се окренуо и отишао. „Јебено ми се допадаш.“
ПОРТЛАНД: У ТИШИНИ И СКРОВИШТИМА
Стајао сам недавно на једној оних аутобуских станица са стакленим зидовима, била је скоро поноћ, преко пута неких складишта у Портланду. Нервозни тип у средњим двадесетим поред мене спустио је поглед и рекао: „погледај лево“.
Погледао сам око себе. „Видиш ли онај бар? Преко пута улице?“, рекао је. „То може бити, а можда и није, тајни бар Саундерса“.
Наравно, мислио је на фудбалски клуб из Сијетла, највећег ривала Портланду у читавој спортској историји. Градови су удаљени само неколико сати, 280 километара. Али ово очигледно није као између Њујорка и Бостона, где дошљаци отворено и гласно рекламирају своје барове.
Ово је више као Москва и Вашингтон негде око 1980. године – у тишини и скровиштима с друге стране непријатељске линије.
Ово је Хладни рат.
Следећи дан сам добио „зелено светло“ од те тајновите Саундерс екипе.
Да ли би Сијетл био тако крвожедан да није Портланда?
Утакмице увек почињу пре судијиног звиждука. У Сијетлу, Емералд сити супортерс, пуштају прве борбене покличе неколико блокова удаљени од стадиона када почиње њихов традиционални „марш“. Хиљаде фанатика навуче шалове и мараме преко уста док зелене димне бомбе експлодирају на улицама у близини стадиона. Предвођени су „официром за везу“ у стилу европских навијача.
Прате их са великим бубњевима и имају припремљене десетине мелодија. „Спали, уништи, олупај и убиј…“, певају углас.
Чак и током утакмица које играју у гостима, навијачи се координишу војнички прецизно. Шпијуни су свуда около. Једном су уочи меча у Лос Анђелесу Сијетлови војници дошли до информације да навијачи Галаксија планирају заставу са: „И дон’т офтен wатцх соццер, бут wхен И до, И суппорт тхе Галаxy“.
Брзо су реаговали и саставили своју на којој је писало „Тхе леаст интерестинг суппортерс ин тхе wорлд“.
Најмање једном годишње Сијетл упошљава своју „коњицу“ да се сусретне са Портланд Тимберсима, главним ривалом. Ривали су јер играју често међусобно, и зато што у њиховим главама – па, Портланд је срање.
И Тимберси имају своју армију. Заправо они се тако и зову „Тимберс Армy“. Стационирани су на северној трибини стадиона у Провиденс парку. Издељени су у зависности од дела трибине, али и они сви певају једногласно, често исте песме које пева и ЕЦС „Спали, уништи, олупај и убиј…“
Имају своје „сателите“, навијачке групе по другим местима, чија имена звуче као из игре Стратего. У Сијетлу се зову „Тимберс Армy Цоверт Опс“, у Орегону се зову „Еугене’с Ецхо Сqуадрон“, у Тексасу су „Лоне Стар Бригаде“, а у Канади „Нортхерн Сцоутс“.
И њихови барови су лојални.
Тимберс Армy паб у близини Портландовог стадиона се држи „но Соундерс“ политике, јер у њиховим главама… па, Сијетл је срање.
„Тимберс Армy“ дочекује своје момке на терен на свакој утакмици певањем „Wе салуте yоу!“ Њихов лого су две укрштене секире, очигледно спремне да посеку дрво или главу непријатеља.
У њиховим просторијама на десетине вођа групе са најпознатијег дела трибине – капија 107 – окупљају се једном месечно где на про-бирократском састанку свог „борда“ доносе заједничке одлуке. Састанак постаје све узбудљивији како попију више алкохола. Гласа се, бацају се увреде („Моја мама ме је френдовала на Фејсбуку“ „Е, твоја мама је и мене френдовала на Фејсбуку…“).
Води се дебата како да остваре циљ од четири хиљаде чланова ове године, и отвара се питање зашто нема више чланова са годишњим картама, и да ли треба да потроше новац и труд за наступајућу Ол-стар утакмицу у Портланду.
„Ми се не бавимо тим јебеним тифо-капо срањима“, каже један од навијача.
„Да ли стварно желимо да се одрекнемо оно мало кредибилитета што нам је остало“, каже други.
„Не разумем зашто је ово одједном референдум о нашим односима са УО“, каже трећи мислећи на скраћеницу која указује на управу клуба.
Многим припадницима Сијетлових и Портландових навијача је вероватно непознато, али међу њима постоје канали комуникације.
У МЛС лиги има 19 тимова, и ниједно ривалство није тако интензивно као ово између Саундерса и Тимберса.
Стало им је до победе чак и у провизорном регионалном шампионату (који поред њих укључује још Ванкувер Вајткепс), који се назива Куп Каскадије (куп је име добио по регији која је својевремено хтела да иступи из америчке уније).
Али, ти дани заједништва ове регије су прошли. Мржња између Саундерса и Тимберса је прерасла у много већу мржњу – прерасла је у међусобно гађење између два града – и нови Свињски рат је почео.
Фудбалски навијачи у оба града су крајње ситничави, у сталној су потрази за кратким моментима из историје којима могу да докажу своју доминацију. Саундерси понижавају Портланд због преамбициозне идеје са једном великом заставом која се поцепала док су је навијачи развијали на трибини. Тимберси се вечито смеју Сијетлу јер су развили троделну заставу наопако, као и због заставе на којој је реч „Блуе“ (плаво) погрешно исписана – „Буле“. То се догодило пре три године и још представља рану која пече.
А заправо, Портланд и Сијетл имају много више заједничког него што то њихови становници признају.
И док се Портландови навијачи смеју корпоративном називу Сијетловог стадиона (ЦентурyЛинк Фиелд), на њиховом огромном видео-биму се налази марка ЦентурyЛина.
Најупечатљивије је да певају исте песме. Највише песама су исте мелодије, са понеком променом у тексту.
Вође навијача ЕМЦ-а и Тимбер Армy су једнако били љубазни према мени, али једнако и параноични. Рекао сам им да сам новинар, али су се питали како они то могу да знају? Многи шпијуни из других навијачких група су медије користили као маску. Три године сам пратио политику и никада нисам добио толико незваничних изјава за две недеље у „Каскадији“.
