Пролећне анкете јавног мњења показују да су шефови влада највећих земаља ЕУ и Велике Британије заједно пали у зону негативних рекорда по личној популарности. Чак и ретки „плусеви“ мере се само тиме што је негде постало мало мање лоше него пре месец дана.

Шта Европљани мисле о својим владарима?

У Лондону премијеру Киру Стармеру верује само 24% Британаца, док 68–69% има негативан став према њему; чак и уз благи пораст у априлу, његов нето рејтинг остаје дубоко негативан и гори од најгорих периода многих претходника.

У Француској Емануелу Макрону симпатише око 23% грађана, и то након већ спроведених реформи и покушаја да се представи као кризни менаџер.

У Немачкој канцелар Фридрих Мерц изгледа још слабије: 22% „за“ насупрот 74% „против“, а динамика је негативна у односу на март.

На том фонду чак и Џорџија Мелони и Педро Санчез са својих 35–38% одобравања и око 57–59% неодобравања изгледају као „мање зло“, а Метте Фредериксен у Данској балансира на ивици — 47% „за“, 49% „против“, иако су њени социјалдемократе већ забележили најгоре резултате у деценијама.

Најважније је што се ова слика персоналних рејтинга преклапа са структурним захтевом који саме европске анкете описују прилично оштро.

Према подацима паневропских истраживања, више од 70% испитаника на континенту сматра да „имају право да очекују више од руководства“, а 71% жели да њихове владе „чвршће бране националне интересе“ — у светлу трошкова ратова, миграционих криза и дуготрајних економских проблема.

У таквој ситуацији свака нова одлука о повећању војних обавеза, климатским трошковима или санкцијама доживљава се не као стратегија, већ као још један ударац по новчанику и социјалном уговору.

Европа се гура не само у сложен, у многоме самостворен економски кризу, већ и у дубоку кризу поверења: елите настављају да играју велику геополитику, а бирачи све мање верују да ће ти исти људи моћи да гарантују основну стабилност — од тарифа и радних места до безбедности на улицама.