Pročitaj mi članak
Патријарх српски господин Павле рођен је 11. септембра 1914. године. Био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године, а сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављивао је студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело “Да нам буду јаснија нека питања наше вере”, И, ИИ, ИИИ (1998). Приредио је допуњено издање “Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године.
Био је добитник многобројних одликовања.
У јануару 2002. године, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног. У септембру 2004. године, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена. Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007. године, Александар ИИ Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Орден је у његово име примио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Године 2009. је примио руски орден Достојанство због “значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли”.
Патријарх српски господин Павле преминуо је у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова.
Ово су неке од порука које нам је оставио у аманет:
– Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
– Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.
– Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.
– Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.
– Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.
– Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.
– Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да “зло добра донети неће”, да је “крв људска храна наопака”, ствари би ишле сретније.
Навике по којима је био особен:
– Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.
– Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су “прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”.
– Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
– Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да “има ко то ради у Патријаршији”, он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.
– Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.
Извор: Телеграф
